Kad kum ubije kuma, po verovanju ponese prokletstvo, i to generacijama! Jedni skončaju pod čudnim okolnostima, drugi ostanu bez porodica, treći umru u bedi. Neki su gradili crkve pokajnice, ali sve njih pratilo je jedno – prokletstvo. A kada se žrtva vođa Prvog srpskog ustanka, Vožd Karađorđe, duhovni i svetovni vođa Srba, rodonačelnik dinastije, od naroda slavljen, tada prokletstvo dobija snažne dimenzije. Niko od onih koji su umešani u ubistvo Karađorđa, nije ostao pošteđen, doživeli su tragičan kraj.

Ko je bio Crni Đorđe?

Vođa Prvog srpskog ustanka, Đorđe Petrović, rođen je u Viševcu 1762. godine, osnivač je dinastije Karađorđević. Njegov direktan potomak je princ Aleksandar Karađorđević. Savremenici opisuju ga kao prekog čoveka, surovog i prgave naravi, spreman da bez kompromisa dođe do svog cilja.

Od 1804. godine i dizanja Ustanka, Đorđe Petrović je do 1813. godine upravljao Srbijom, kada je zbog propasti ustanka prebegao u Austriju, pa zatim u Rusiju. Priključio se 1816. godine grčkom narodu u borbi za oslobođenje od Turaka.

Karađorđeva zla kob

Uz pomoć grčkog oslobodilačkog pokreta, Karađorđe se na poziv kneza Miloša Obrenovića 1817. godine, jula meseca vraća u Srbiju. Sa slugom, kažu jedni, drugi tvrde pisarom Naumom Karanom, sa lažnim dokumentima, prebacuje se iz Banata preko Dunava do Velikog Orašja. Tu se u ataru sela Radovanju, u Radovanjskom lugu u kolibi Dragića Vojkića, sreće sa kumom Vujicom Vulićevićem, od koga traži da dovede Miloša na dogovor o borbi protiv Turaka.

Pošto su večerali ono što je kum Vujica doneo iz Azanje, otišli su na počinak. U cik zore, 26. jula, na Svetog arhangela Gavrila, dok je vožd spavao, Nikola Novaković, rodom Kolašinac, doseljenik iz smederevske Jasenice, sekirom ubija Karađorđa i njegovog pratioca Nauma.

Voždova glava je već sutradan bila kod Miloša, koji je šalje beogradskom veziru. Osmanlije su bile veoma zadovoljne prepoznavši Karađorđa, vratili su je Milošu. Posle priprema, glava je potom upućena u Stambol, samom sultanu. „Glava čuvenoga harambaše srpskih hajduka zvanog Karađorđe“ osvanuo je natpis na bedemima stambolskog saraja gde su zemni ostaci velikog Vožda stavljeni na uvid, što pokazuje koliko su se Turci bojali vožda, pa su i na ovaj način obznanili da je mrtav.

PROČITAJTE JOŠ:  EPSKO RIVALSTVO: Sve o Đokoviću i Nadalu!

Karađorđevo telo pokopano je na stotinjak metara od mesta ubistva, a lobanja pored Saborne crkve u Beogradu. Od 1819. godine voždovo telo i glava počivaju u Topoli. Šta je bilo sa glavom poslanom sultanu, sa sigurnošću se ne zna. Govorilo se da je jedan pripadnik grčkog pokreta za oslobođenje, u čijim redovima se jedno vreme i sam Karađorđe, ukrao glavu i odneo je u Atinu, gde je čuvana u muzeju. Potvrde ovom scenariju nema.

Foto: Pavle Kaplanec

Prokletstva

Obraz i čast bile su dve reči na kojima su generacije sa ovih prostora rasle i stasavale, vaspitavale se. I kada čovek izgubi jedno od toga, ili obe karakteristike, biva izopšten iz društva, okoline, i počinju mu se dešavati neke strašne stvari, njemu ili njegovim najbližima. Zato su naši pradedovi vodili računa da sačuvaju „obraz porodice“ i „čast“, kao osnovne vrednosti, primeri mladim pokolenjima patrijarhalnog vaspitanja. Otuda i izreka „držim te za reč“, jer je u „davanju reči“ sadržano i jedno i drugo, odnosno sve što jedan čovek ima, što je imao u prošlosti i ono što će imati u buduće. Zato se sa strahopoštovanjem, kako onoga koji daje ali i onoga koji prima, poštovala data reč. U suprotnom, ko prekrši „datu reč“ pratila ga je loša sreća, prokletstvo ne samo njega, već i njegovih najbližih rođenih i onih koji će se tek roditi. Predanja kazuju da se počinjen greh „naplaćuje“ prokletstvom!

Zla kob pratila je sve učesnike i njihove potomke ove zavere. Milan, sin Milošev umire mlad. Knez Mihailo, njegov drugi sin, Srbiju je preporodio i udario temelje modernoj evropskoj državi, 29. maja 1868. godine ubijen je u atentatu u Košutnjaku. Nije imao poroda. I tu nije kraj stradanjima Obrenovića. U Majskom prevratu 1903. godine ubijen je Milošev praunuk i jedini preostali naslednik loze Obrenovića, kralj Aleksandar zajedno sa kraljicom Dragom. Njegovim ubistvom ugasila se loza Obrenovića.

Narod je pričao da je prokletstvo uzelo „danak“ i seljaku Dragić Vojkiću iz Radovanja, na čijem je imanju ubijen Karađorđe. Od dobro stojećeg domaćina, za kratko vreme spao je na „prosjački štap”. Naprasno mu je propalo imanje i pomrli svi ukućani. Kraj života dočekao je potpuno sam, u bedi i siromaštvu.

PROČITAJTE JOŠ:  BAUK RATA KRUŽI AZIJOM: Rusi i Kinezi nadletali Amerikance

Legenda govori, da je noseći Karađorđevu glavu Milošu, Vujica predahnuo na nekoj livadi i da je tek tada shvatio šta je učinio i navodno, pokajao se. Na tom mestu, godinu dana kasnije, uz pomoć Miloševu podigao je crkvu brvnaru Pokajnicu kod velike Plane i dao veliki prilog crkvi. Senku na gradnju crkve bacila je priča naroda da je ona izgrađena zlatnicima koji su nađeni kod Karađorđa. Miloš ga je za „dobro urađen posao“ nagradio titulom nahijskog kneza. Međutim, zvanje i vlast nisu mogle da ga zaštite od prezira sopstvenog naroda. Pokajanje i zidanje crkve nisu ublažili njegovu „zlu sudbinu“. Ali ni te privilegije i „ljubav“ Vujice i Miloša nisu dugo trajale. Senka Karađorđa nadvila se nad odnos dojučerašnjih partnera. Vožd je bio uzrok njihovih razmirica. Vujica, nošen grižom savesti, prebacivao je krivicu za ubistvo na Miloša, bilo je neslaganja u podeli Karađorđevih dukata, a kažu da je bilo svađe i oko izgradnje crkve Pokajnice. Uglavnom, nedugo zatim Vulićević pada u kneževu nemilost koji mu oduzima upravljanjem nahijom. Prezren od naroda zbog kumoubistva, krajnje siromašan, poslednje godine života, teško bolestan proveo je u rodnoj Azanji. Umro je na vratima Pokajnice, moleći narod i sveštenike za oproštaj. Ima i takvih izvora koji kazuju da ga je 1828. godine otrovao Gmitar Petrović, Karađorđev rođak. Po jednima, deca Vujice Vulićevića, sinovi i ćerka, umrli su mladi. Po drugima, Vujica i danas ima potomaka. Umro  je 1828. godine, i počiva u oltaru manastira Pinosava.

Prokletstvo, užasna sudbina, nije mimoišlo ni ubicu Nikolu Novakovića i njegovu porodicu. Izgubio je razum, pa je jednom besciljno lutajući obalom reke Rasine, upao u korito, a voda ga je odnela pod vodenički kamen gde je skončao. Prokletstvo je pratilo i njegovu decu. Sin umire u velikim mukama mlad, a ćerka je po zdravlju išla očevim stopama – poludela je.

Oprosti kume Đorđe ili prokletstvo Obrenovića

Savremenici beleže da je u konaku kneza Miloša, koji se nalazio na mestu današnje Patrijaršije, jedno vreme boravila voždova glava. Beleže i da je pred tronošcem na kome je bila izložena voždova glava Miloš klečao, moleći se Bogu: „Oprosti kume Đorđe! Oprosti gospodaru!“.

Miloš je imao i prave noćne more na godišnjice Karađorđevog ubistva. Priča se da su te noći bile i olujne, ma gde da se knjaz zatekne. Nebo su cepale munje i gromovi, a Miloš je ostajao bez sna i spokoja. Anastas Jovanović, dvorski upravnik i prvi srpski fotograf, zabeležio je reči knjaževe, a koje mu je pratilac Milošev, mitropolit Mihailo preneo: „To duša Karađorđeva mira nema, pa mene goni. Krv me njegova opominje oprost da tražim. Ispovedi me, popo, pa da molim Gospoda da se smiluje na me…“

Savremenici su zabeležili da je posle jedne takve olujne noći o Aranđelovdanu 1860, koju je Miloš proveo u Brestovačkoj banji boraveći u svom konaku koji je izgradio 1837. godine, osvanuo „više mrtav nego živ“ i da je bio uveren da ga tamo gore „kum strpljivo čeka“. Miloš se upokojio na Krstovdan, 27. septembra 1860. godine.

PROČITAJTE JOŠ:  LEPA SAMANTA IPAK UBIJENA: Istraga potvrdila zločin!

Petar MINIĆ/011info.com

Foto: Mondo /Stefan Stojanović