Zaboravljena istorija
Priredio:Vladan Dinić
Srbe i Srbiju krasi vekovima jedna te ista odlika: slabo pamte, a brzo zaboravljaju!
Ovo podsećanje na Konstantina Koču Popovića, sina predratnih buržuja, učesnika Španskog građanskog rata, partizana, generala, legendarnog komandanta Prve proleterske brigade, političara od ugleda i poliglote, iliti jednostavno legende – kazuje nešto drugo?! Da mnogo toga, o njemu, Koči – nismo znali!
Danas, u vremenima kad istina nije privilegija, a laži postaju istina, ovaj prilog koji mi je doturio i obelodanio moj kolega novinar Stevan Zec (danas počivši novinar “Večernjih Novosti”) pokazuje da je, i tad, u “zlatnim vremenima” novinarstva, kako volimo da se sećamo, pokatkad, istina ili prećutkivana, ili zataškavana. Namerno ili – nečijom komandom?
Ovi frapantni dokumenti, koji osvetljavaju drugačijeg Konstantina Koču Popovića od onog, mitološkog, možda je mogao (a možda i ne?) da bude objavljen i u vreme kad je Konstantin Koča Popović bio na vrhuncu vlasti, drugi čovek iza Tita, a ne tek u godini pred njegovu smrt, ali…
Istina se uvek, pogotovo na ovom brdovitom Balkanu, teško probija i probijala, ali se ipak pokazala jačom od laži kojima je bila okružena.
Uostalom, istina uvek boli.
Šteta za parni mlin
A, evo kako ta bolna istina izgleda:
Dana 26. oktobra 1945. godine Mesnom narodnom odboru III rejona u Beogradu (današnji atar SO Stari grad, otprilike) pod rednim brojem spiska 915. izdata je Potvrda o učinjenoj prijavi ratne štete. Na tom dokumentu dalje piše:
„Mesni Narodni odbor III rejona, I naselja, potvrđuje da je parni mlin braće Z. Popovića, po zanimanju industrijalaca, iz Beograda, podneo prijavu za ratnu štetu kao – oštećenik. Prijavu potvrdio bez primedbe. Sekretar: V. Bijedić. Predsednik: D.T. Mandić.”
Na sve to je udaren okrugli veliki pečat MNO III rejona.
Da ne bi bilo zabune: braća Z. Popović su otac i stric Koče Popovića.
Isti MNO III rejona brzometno, za samo dve sedmice, već 10. novembra 1945. godine, na službenom obrascu broj 5 upisni broj dokumenta 6174/1 donosi Zaključak:
„Ratna šteta pričinjena braći Z. Popović, parni mlinovi, iz Beograda, procenjuje se: na imovinu – 682.197, za izgubljenu dobit – 2,849.766, ukupno: 3,531.963 dinara, i slovima: Tri miliona pet stotina trideset jedna hiljada devet stotina šezdeset tri.
Protiv ovog zaključka podnosilac prijave ima pravo žalbe u roku od 8 dana preko ove komisije Zemaljskoj komisiji samo u pogledu visine vrednosti procenjene ratne štete.
Obrazloženje
Štampano na poleđini istog lista u vidu pečata, sa rukom upisanim cifrom o dinarima, prim – S. Z.)
Na osnovu ispitanih dokaza i činjeničnog stanja izloženog u podnetoj prijavi oštećenikovoj, a imajući u vidu da je mesni odbor proverio navode prijave i potvrdio njihovu tačnost bez primedbe, komisija je na osnovu čl. 39 Pravilnika o prijavljivanju i utvrđivanju ratne štete pričinjenu štetu utvrdila u iznosu od 3.531.963 – dinara.
Sekretar, članovi komisije (dva) i predsednik komisije (svi potpisi nečitki). Štambilj Sreske komisije za ratnu štetu za rejon III grada Beograda. U sredini žiga grb Jugoslavije.
„Radi regulisanja kirije”
Ima dokumenata da je i Jovanka K. Popović (majka Koče Popovića) bila u Narodnom odboru III rejona. Ali u finansijskom odseku tj. u poreskom odeljku. Dana 19. jula 1964. godine, njoj je pod rednim brojem 18300 izdato uverenje:
„Da je po podnetoj poreskoj prijavi 28. X 1939. za zgradu u ulici Miloša Velikog 44, prijavljena godišnja kirija za celu zgradu din. 192.000 (slovima: sto devedeset dve hiljade). Zakupac ove zgrade bila je rumunska ambasada, a podnosilac prijave vlasnica Popović J. Jovanka. Uverenje se izdaje radi regulisanja kirije. Taksa je plaćena…”
Opet pečati i potpisi odgovornih lica…
Da bi se bolje razumevale cifre koje na ime ratne štete dobijaju braća Z. Popović, a na ime kirije Jovanke K. Popović, valja reći da je mesečna plata, recimo, tada izuzetno cenjenijih novinara „Politike” u to doba iznosila – 3.000 – dinara (slovima: tri hiljade)
I još nešto, istine radi. Zgrada u Miloša Velikog po tapiji izdatoj u vreme gradnje 1926. vlasništvo je g. Koče Popovića. Dokument je inače overen i 1946!
Čemu je mogla da posluži ova potvrda „radi regulisanja kirije”?
Iz nje se vidi da je zgrada izdavana i pre rata rumunskoj ambasadi. I zgrada i Rumunija su preživeli rat. Zgrada je prefarbana, a Rumunija je promenila društveno i državno uređenje: od kapitalističke kraljevine postala je narodna republika.
No, i takvoj državi treba zgrada za ambasadu, a vlasnicima treba kirija. U domenu je pretpostavki: da li je ova potvrda poslužila da se kirija naplati i za godine rata, od aprila 1941. do 1945?!
O tome na dokumentu izdatom u Mesnom odboru – nema ni reči.
Što se tiče izdavanja, tim se poslom porodica Konstantina Koče Popovića i kasnije bavila. Na primer, 1. jula 1948. godine sklopljen je ugovor o zakupu između opunomoćenika (punomoćje broj 778 overeno kod Prvog sreskog suda za Grad Beograd) izvesnog M. Radovića, koji je zastupao interese braće Z. Popovića kao zakupodavca i „Šumadije”, gradskog preduzeća za kancelarijski materijal kao zakupca (potpis ovlašćenog lica je nečitak). U tom ugovoru piše:
„Danas sam „Šumadiji”, gradskom preduzeću za kancelarijski materijal u Beogradu, za potrebe Transportnog odseka, izdao pod zakup kancelarijske prostorije koje se sastoje od jednog glavnog i tri sporedna odeljenja, a koje je ranije držao pod zakupom Milan V. Todorović, špediter, a koje se nalaze u Karađorđevoj ulici broj 71-a, druga zgrada, desno, vrata broj 9, pod sledećim uslovima:
Godišnja zakupnina je dinara: 5.100 (pet hiljada sto).
Zakup teče od 1. jula 1948. godine pa do otkaza.
Zakupac plaća utrošak vode prema uredbi.
Zakupac je dužan plaćati zakupninu unapred do 5. u mesecu po 425 dinara. (četiristo dvadeset i pet dinara).
Gornja zakupnina je 50 odsto vrednosti od zakupnine iz 1939. godine. (Potpis zakupodavca).
Ovim priznajem da smo od braće Z. Popović uzeli u zakup gornje prostorije u Ulici Karađorđevoj broj 71-a pod gore navedenim uslovima, koje po svemu prihvatamo”.
(Pečat državne firme i potpis ovlašćenog lica).
Teniser u “spačeku”
Od 1972. godine Koča Popović nije se više aktivno bavio politikom. Vozio je „spaček” i igrao tenis.
O Koči i tenisu svojevremeno mi je pričala proslavljena teniserka Jelena Genčić (prvi trener Novaka Đokovića, a njeno kazivanje obelodanio sam i u knjizi “Kad dame matiraju”) i objasnila da je tenis, kao “buržujski sport” u Beogradu dobio pravo građanstva, upravo zaslugom Koče Popovića! S kojim je Jelena Genčić često sparingovala. Pošto su u to doba s podozrenjem gledali na tenisere, sportu bogatih, Jelena je nagovorila Koču Popovića da ode u “Politiku” i da se slika u teniskoj opremi i kako igra tenis. Posle toga, sve je bilo – lako, teniseri su normalno kroz posleratni Beograd nosili tenisku opremu ne strahujući da će neko da ih pretuče i prebije!
Osim u Beogradu, Koča je živeo i u sopstvenoj vili u Dubrovniku, a na Brionima provodio više meseci godišnje uživajući u lepotama „rajskog ostrva”.
Bio je jedan od ratnih mitova i legendi srpskog naroda. Slobodno se može reći da je važio za etalon komunističke čistote, jer je – sin pravog kapitaliste – iskreno i do kraja prihvatio komunističke ideje.
Verovalo se da je svu porodičnu imovinu odmah posle rata poklonio državi. Kao što se iz dokumenta koja obelodanjujemo, baš i nije. Ali ko će da kopa po mitovima i legendama – zar ne?
Kako je Koča otišao u partizane?
U jednoj od svojih autobiografskih knjiga, Rodoljub Roćko Čolaković je opisao kako je iz okupiranog Beograda u leto 1941. godine zajedno sa Kočom Popovićem otišao u partizane. Cilj je bio kosmajsko selo Amerić gde ih je čekao Sreten Žujović Crni. Partijska veza im je bio kurir i vodič koji je trebalo da ih dočeka kod podvožnjaka ispod železničke pruge blizu sela Beli Potok, ispod Avale. Čolaković i Popović su tobože ljubitelji pešačenja pa su krenuli na Avalu. Kasno posle podne na zakazanom mestu čekao ih je kurir. Prema pisanju Čolakovića, Koči Popoviću je taj mladić bio sumnjiv. Zbog toga, čak i kada su izmenili i lozinke, Koča je naredio kuriru da otpeva „Internacionalu”. I momak je otpevao više puta, sve dok se Koča nije uverio da kurir nije provokator. Onda ih je kurir poveo ka Ameriću. Usput se predstavio kao student medicine, sin učitelja iz Malog Popovića. Zvao se Dragoslav Draža Marković. U to vreme bio je poznat samo kao rođeni brat Mome Markovića čuvenog komuniste i vođe ustanka u požarevačkom kraju.
antrfile
Ko je Konstantin Popović?
Za većinu iskusnijih čitalaca, koji pamte i doba Tita i Koče, a “snimaju” i ovo sadašnje, ovaj deo teksta, možda, ne bi ni trebalo pisati?!
Međutim, zarad mlađeg naraštaja, evo nekoliko podataka iz biografije Konstantina “Koče” Popovića.
Rođen je pre 14. marta 1908. u Beogradu (umro 20, oktobra 1992. u Beogradu) godine u jednoj od najbogatijih srpskih porodica. Njegov otac je bio ubrajan u najbogatije bankare predratne Jugoslavije. Školovao se Koča u Beogradu, i Lozani (u katoličkom dominikanskom internatu) i u Parizu na Sorboni. Učesnik je španskog građanskog rata na strani republikanaca u Internacionalnim komunističkim brigadama.
Bio je jedan od prvih partizanskih komandanata u Srbiji, a u Rudom je 22. decembra 1941. imenovan za komandanta I proleterske brigade.
Još za vreme rata o njemu su se pevale pesme, a posle rata pogotovo: („Kočini su proleteri zauzeli Zagreb beli…”)
Bio je, između ostalog, načelnik Generalštaba JNA, ministar spoljnih poslova FNRJ, potpredsednik SFRJ…
Foto: Novidani.com
