Poslednjih decenija u saobraćajnim udesima poginulo ili povređeno više visokih funkcionera:
Piše: Vladan Dinić
Nikada, gotovo niko nije poverovano u službenu verziju – mnogo duže je, pa i do danas, ostajala ona – čaršijska priča i “istina”…Pa i ova, „poslednja“ o saobraćajki kod Ražnja u kojoj je poginuo Branko Gogić, visoki funkcioner Socijal demokratske partije i direktor preduzeća „Emisiona tehnika i veze“, a teško povređen Rasim Ljajić, predsednik SDP-a i dugogodišnji državni funcioner i ministar u skoro svim vladama od petog oktobra dosad…
**********
Poslednjih decenija veći broj naših političara, pa i onih najvišeg ranga, poginuo je u saobraćajnim nesrećama, ili su bili teško povređeni…
Uvek su se o tome, i nakon zvaničnih saopštenja, ispredale priče, plela nagađanja, ostajale nedoumice, enigme i zagonetke i plasirale zlonamerne, neproverene dezinformacije…
Nikada, gotovo niko nije poverovano u službenu verziju – mnogo duže je, pa i do danas, ostajala ona – čaršijska priča i “istina”.
Do današnjih dana.
Ovde portal „Afera“ podseća samo na neke tragične epizode koje su do danas ostale u živom sećanju.
A svaka sličnost sa sadašnjošću je – suvišna, nepotrebna, a mogla bi da se podvodi i pod zlonamernu insinuaciju.
Saobraćajani udes Slobodana Miloševića kod Šimanovaca 1988 ?!
Na autoputu Beograd – Zagreb u neposrednoj blizini naplatne rampe kod Šimanovaca 3. januara 1988. u 13,15 sati dogodila se navodna saobraćajne nezgode u kojoj je lakše povređen (tadašnji) predsednik Predsedništva CK SK Srbije Slobodan Milošević.
Odmah je izdato zvanično saopštenje. U njemu je jedino naznačeno da je vozač bio Vukman Đurović (vozač u CK SK Srbije), da je vozilo sletelo s druma usled pucanja zadnjih guma, i da se zbog toga prevrnulo. Slobodan Milošević je već sutradan obavljao redovne dužnosti u CK Srbije.
Trebalo je da protekne mesec dana pa da stigne zvanično objašnjenje. U njemu je bilo zapisano da je do udesa došlo zbog starosti i pogrešne montaže zadnjih guma, usled čega je, prilikom povećane brzine, došlo do odvajanja gazećeg sloja, što je prouzrokovalo isklizavanje s kolovoza i prevrtanje vozila. Utvrđeno je da su gume proizvedene 1982. godine i da su kupljene iste godine u prodavnici “Sava komerc” u Beogradu. Ustanovljeno je, takođe, da je gumama odavno istekao garantni rok, a tokom godina njima se i nestručno rukovalo. Prilikom montaže, takođe, nije poštovan zahtev proizvođača “Sava” Kranj za ovu vrstu zimskih guma. Sve ukazuje na nebrigu i neodgovornost pojedinih faktora, što je dovelo do udesa – kaže se na kraju saopštenja. Ali…
Zašto su kod nas prećutani romani koji bi u Americi bili hit i bestseler?!
Svi smo se, ili bar većina, u mladosti oduševljavali krimićima Frederika Eštona o Donaldu Sikertu, alias Lunu kralju ponoći, njegovom vernom drugaru, mornaru Semjuel Makfersonu i Lunovom devojkom, prelepom i prepametnom naučnicom, bilogom Džejn Vintington. Samo dobro obavešteni znali, da je tvorac sjajnih priča iz Sohoa i Čikaga, i drugih belosvetskih centara kriminala bio – naš čovek – Mitar Milošević! Nekada novinar novosadskog “Dnevnika”! Inače, večni Frederik Ešton, ili sad počivši Mitar Milošević je najtiražniji YU pisac svih vremena, koji se po prodatim primercima možda mogao odmeriti i sa samim Spilejnom!
Nekada novinar novosadskog “Dnevnika”! Inače, večni Frederik Ešton, ili sad počivši Mitar Milošević je najtiražniji YU pisac svih vremena, koji se po prodatim primercima možda mogao odmeriti i sa samim Spilejnom!
*********
Od prvih redaka prvih poglavlja mitologija trilera zgrušava se neverovatnom brzinom. Šta god ugledni književni teoretičari govorili protiv krimića, trilera i špijunskih romana, teško da im mogu poreći zavidnu spisateljsku veštinu.
Čak i onima, kojima tzv. “pulp literatura” (petparački romani) nije jača strana, poznato je da su Mik Spilejn, uz Rejmonda Čendlera i Denijela Hemeta, najbolji pisci u žanru detektivske proze.
Međutim, ono što nije poznato pasioniranim ljubiteljima pomenutog žanra, kao ni poštovaocima ozbiljne literature je podatak da je Mik Spilejn najkomercijalniji pisac u istoriji SAD, “tiražniji” i od Den Brauna?!
Romani iz ciklusa o detektivu Majk Hameru prodali su se u fascinantnom tiražu od preko 160 miliona primeraka! Naša literatura, čini se, nenormalno je lišena krimića, trilera i špijunskih romana.
Sem, možda nekoliko soc-realističkih pokušaja Živorada Mihajlovića-Šilje, koji je špijunski žanr koristio da bi veličao specijalna dostignuća naših, do juče bratskih naroda i narodnosti, do pre nekoliko godina svi ostali su pisali pod pseudonimom, ili nezaobilaznog Dejana Lučića čiji je svaki roman obojen svetskim zaverama, koje “samo On, Dejan Lučić zna i upoznaje svoje čitaoce – da ne umru u neznanju?!
Iza pseudonima T.H.Grejč (avanture privatnog detektiva Majkla Hejzvuda-Hejzija krio se novosadski novinar Gradimir Pašćanović. Ljudi bliski novinskoj kući “Dnevnik” u Novom Sadu, rekli su mi u poverenju da je nekoliko romana o Hejziju napisao Mirko Čanadanović, čovek koji je prilikom obračuna sa srpskim liberalima u Vojvodini grubo oteran iz politike.
Krunu stvaralaštva Roberta Ladlama, Forsajta i Morela čine romani o tajnim obaveštajnim službama, kao i o atentatima na one harizmatične vođe koji nam svojim političkim moćima kroje sudbinu.
Kod nas pomenutim temama pozabavili su se u svojim romanima “Kontrolisana javnost”, “Vladari iz senke” i “Čovek koga je trebalo ubiti”– Veroslav Rančić, Dejan Lučić i Nenad Petrović.
Roman “Kontrolisana javnost” Veroslava Rančića, objavljen je 1991. godine. Ovo uzbudljivo štivo koje pored analize korumpiranih novinskih redakcija, beskrupuloznim partijskim kombinatorikama, zastrašujućim ucenama među političarima na najvišim funkcijama, prisluškivačkim tehnikama moćne SDB, bavi se u obrisima o jednom atentatu na Slobodana Miloševića, a povod je bila saobraćajna nesreća kod Dobanovaca…
Šta se tamo dogodilo, iz šturih saopštenja emitovanih preko medija nije moglo ništa da se zaključi, osim da je reč bila o “običnoj saobraćajki”?!
Ali, vrsni hroničar Rančić je taj deo raščlanio, naravno sa izmenjem imenima i likovima, uklapajući više priča i pričica u jednu celinu, i čini se da je bar “zagolicao javnost”, koja je, kako smo rekli, i od zvanične kritike “pošteđene” analize knjige “Kontrolisana javnost”:
“…Sedeći na zadnjem sedištu “mercedesa”, umesto na prednjem, kako je to činio Trkulja, što mu je spaslo život, Pjanić se detaljno sećao dijaloga sa tim mladim čovekom…U tom trenutku odjeknule su dve eksplozije, jedna za drugom. “Mercedes” se zaneo. Okrenuo se za 180 stepeni, vozač je pokušao da reaguje volanom. Prednji točkovi su zaklizali po mokrom asfaltu autoputa. Brzinom od 110 kilometara na sat luksuzni automobil je udario u ogradu nadvožnjaka, probio je i poleteo u ambis od dvanaest metara. Pjanić je instiktivno reagovao, odupro se rukom o sedište pred sobom i spustio glavu među ruke. Čuo je vozačev krik. Osetio je kako automobil udara o izbočine na padini niz koju se survavao…
…Druže načelniće-rekao je dežurni spuštajući popunjeni formular na sto – dogodila se saobraćajna nesreća. Vozilo Izvršnog veća republike. Sajdl je pogledom preleteo preko ispunjenih kolona u tipskom obrascu.
– Kakve su ovo gluposti? – upitao je.
– Takav smo izveštaj primili od saobraćajne patrole i dežurnog lekara kola hitne pomoći, koji su izašli na uviđaj.
– Ovaj “mercedes” je dodeljen Izvršnom veću republike?
– I vozač je njihov!
– A u kolima se nalazio Zdravko Pjanić?
– Tako je. Tako su javili. Sajdl je lagano podigao glavu prema dežurnom.
– Jesi li siguran?
– Tako nam je javljeno?
– Hoću potpun izveštaj o ovom događaju. Neprekidno!- mahnuo je rukom. Dežurni je izašao i zatvorio vrata.
–…Saobraćajna nesreća je bila nesrećni slučaj – dobacio je Uzelac.
– Ne serite, Uzelac! Dve gume mogu da eksplodiraju samo kada se odluči da se to dogodi.
– Onda je u pitanju kriminal – primetio je Manović.
– To j e s t e kriminal. To je smišljeni pokušaj ubistva – grmnuo je Kunčević…
-…SUP je preuzeo stvari u svoje ruke – ponovo se umešao Uzelac. – A naša policija je jedna od najboljih u Evropi.
Kunčević je mahnuo rukom, praveći luk od Uzelca prema Manoviću.
– Jesi li ga čuo? Mladi potencijalni genije! Ni SUP, ni Služba državne bezbednosti neće otkriti ko stoji iza svega, ukoliko se n e d o z v o l i da počinioci budu otkriveni. Ja to neću da čekam, jer ni oni neće čekati. Oni će ići preko svih granica samo da bi osigurali svoje pozicije…
Pjanić i Velja vraćali su se kasno. Po mraku i kišnoj noći. Kakvi su to strelci kada u tim uslovima i pri brzini automobila od sto deset kilometara na sat uspevaju da pogode zadnje gume na kolima koje prolete pored njih? Banović se jedva primetno osmehnuo.
– Kada bih vas odveo na poligone na kojima vežbaju naši specijalci, shvatili biste da su hici o kojima govorite dečja igra.
– Ja tu “dečiju igru” ne razumem? – Nema sumnje da su obojica strelaca vrhunski profesionalci. Koristili su puške, najverovatnije, sa ultravioletnim optičkim spravama. Pomoću njih cilj se vidi kao usred dana. Razume se, imali su prigušivače.
– Ako bih prihvatio takvo objašnjenje, što je za moj stepen shvatljivosti, apsolutno nemoguće, ovo je tipična situacija iz atentata na Zapadu. Reč je o pokušaju ubistva!
– Rekao bih preciznije, o pokušaju ubistva iz političkih razloga.
– To je glupost. Zna se kako se kod nas biraju političari. Izbori se sprovode odozdo prema gore, voljom naroda. Banović ga je gledao netremice.
– I sami znate da to nije tako, ili to nije uvek tako. Inače, ne bi bilo tajnih kadrovskih lista za koje je obojici poznato da postoje. Trkulja je bio zbunjen. Banović je govorio istinu, iako je odbijao da bilo s kim i bilo kada o tome govori.
– Pjanića poznajem veoma dugo – rekao je muklo. – On je pošten čovek, dobar komunista. Ne vidim ko bi njega želeo da ubije?
– Ili Vas! Trkulja je zurio u Banovića.
– Ili, mene…?!
– Ja sam bio iznena|en kada sam iz izveštaja video da se umesto Vas u kolima nalazio Pjanić. Koliko sam bio obavešten predavanje o izmeni političkog sistema trebalo je Vi da održite…Trkulja je bio ponovo zapanjen.
– Ja nemam neprijatelje – čvrsto je izgovorio Trkulja.
– Ja nemam prijatelje – sa nijansom razdraganosti rekao je Banović. – Radim posao u kome ne sme nikome da se veruje, ponajmanje prijateljima. Pred nama je duga i neizvesna istraga. Možda nikad nećemo otkriti počionice napada, pogotovu ukoliko nisu iz naše zemlje.
– Molim?!
Petar Banović, načelnik posebnog resora SDB, raspolagao je preciznim podacima…
– Jeste li sigurni da je pucano u obe gume? – Trkulja je s naporom izgovorio pitanje.
– Obe felne na zadnjim toćkovima oštećene su na približno istim mestima. U laboratoriji je utvrđeno da oštećenja potiču od metaka pušaka M-84. Strelci su se nalazili sa obe strane autoputa, ušančeni iza bankina. Pronađeni su tragovi na mestima na kojima su čekali…Trkulja se nasmejao.
– Ni jedan od nas dvojice nije predsednik Predsedništva države, niti ima ambicija da to bude. Nas dvojica nikog ne ugrožavamo.
– Jeste li sigurni?
– Hajdete Banoviću, nemojte se ponašati kao sitničavi islednik?
– Kako, onda, objašnjavate dvojicu strelaca?
– Ja ih ne objašnjavam. Ja sam zapanjen. Ne razumem zašto su pucali, kao što ne shvatam zašto dvojica?
– Objašnjenje je jednostavno i pokazuje da su u pitanju specijalisti za ovakvu vrstu posla. Obratite pažnju na činjenice. Mesto je idealno izabrano. Kada se izračuna prosečna brzina vozila, impulsivna reakcija vozača, u najvećem broju slučajeva pritisnuli bi kočnicu, klizavost zaustavnog puta, dolazi se do zaključka da se moralo dogoditi da auto probije bankinu nadvožnjaka i sleti niz nasip. Zašto dvojica? Na tom mestu autoput ima dve vozne trake s obe strane. Moguća je pretpostavka da u trenutku dolaska vaših kola bržom trakom, drugo vozilo naiđe sporijom i tako zakloni Vaš automobil. U pitanju su delići sekunde. Zbog toga je postojao strelac s druge strane koji bi obavio posao. Kako je “mercedes” bio jedino vozilo u tom trenutku, pucali su obojica. Ništa nije prepušteno slučaju.
– Ako su imali oružje kakvo tvrdite da su imali, i ako su tako izuzetni strelci, mogli su da pucaju u vozača i Pjanića, ne reskirajući ništa.
– Oni n i s u ž e l e l i da se otkrije njihovo prisustvo. Želeli su da se stekne utisak saobraćajne nesreće. U najvećem broju slučajeva kola se u takvim situacijama zapale i eksplodiraju.
– Za sve imate odgovor – rekao je Trkulja.
– Ne. Recimo, ne znamo ko je odavde, iz Izvršnog ve}a, ili iz grupe ljudi bliskih Izvršnom veću, mogao da obavesti atentatore kada ćete biti na indikativnom mestu. Ne znam, ukoliko je u pitanju Pjanić, ko je to istio mogao da učini u odnosu na njega…
Poput “Kontrolisane javnosti” i roman “Vladari iz senke” Dejana Lučića pisan je u najboljem maniru Roberta Ladlama i Dejvida Morela. Lučićev roman počinje planiranjem atentata na predsednika Srbije, da bi nam potom pisac otkrio kako su, zahvaljujući tajnoj akciji SDB, u Nemačkoj, Turskoj i SAD, sa političke scene nestali Hans Ditrih Genšer i Turgut Ozal. Asasin, kome je poveren zadatak zove se Sadik Hafiz. Međutim on je, i ne znajući za to još od samog ulaska u Jugoslaviju, primećen od SDB, što Lučić ilustruje dijalogom koji vode vrhunski obaveštajci Rej Ban i Ledeni:
– Atentat se sprema na pola kilometra od nas. Znaš gde je kuća advokata Veljka Guberine?
– Znam!
– E, pa u njegovom komšiluku jedan Šiptar je iznajmio stan i tri meseca nešto kopao i iznosio zemlju. Cinkarila ga je komšinica. Izvršili smo proveru kad nikog nije bilo kod kuće i ustanovili da kopa tunel do kanalizacije koja se proteže do ulice. Nismo ga uhapsili, samo smo razapeli mrežu. Sada su se kockice složile. Atentator koji dolazi je “terminator” iz Turske, stručnjak je za likvidacije plastičnim eksplozivom, snajperom, nožem i svilenim gajtanom…
– Kad ga hapsiš?
– Polako, nije predsednik u opasnosti, znaš i sam da ga i ja isto tako cenim kao i ti, i da on tuda neće proći skoro. Pustimo Turčina, koji sada ima flaster, tako da nam obeleži sve svoje saradnike u Beogradu.
“Samo hapšenje turskog profesionalnog ubice, u vikendici podno Avale, dostojno je opisa vrhunskih majstora političko-špijunskih trilera:
“- Nema nikoga ovde… – reče Hilmija i krenu u podrum. Išao je lagano, znao je da specijalcima treba dvadesetak minuta da stignu. Prošlo je već petnaest minuta…Silazio je niz stepenice u podrum, kada začu zvuk helikoptera. U tom času, u kuću kroz prozor ulete svetlosna bomba koja za trenutak zaslepe Hafiza Sadika, a odmah zatim i gasna bomba koja ga potpuno onesposobi. Pet specijalaca u punoj ratnoj opremi sa pancirima na grudima uleteli su u sobu. Njihovi hekleri bili su upereni u Hafiza dok su mu stavljali lisice na ruke. Turčin nije stigao da shvati šta se dogodilo. Helikopter je i dalje lebdeo nad vikendicom dok su Hafiza konopcem uvlačili u njegovu utrobu. Operacija hvatanja Hafiza Sadika trajala je 30 sekundi. Turčin je bio u helihopteru sa velikom krpom u ustima kako ne bi izvršio samoubistvo zagrizajući ampulu sa otrovom koju je možda držao skrivenu u ustima. Četiri policajca ostali su u vikendici da izvrše uviđaj. Hilmija se oglasi iz podruma i izađe sa rakijom.
– Nije kome je namenjena, već kome je suđena! – reče kašljući od zagušljivog gasa, a zatim nazdravi samom sebi potegnuvši iz flaše…
“Radi kao nastavnik u osnovnoj školi na Karaburmi, a pored krimi romana i političkih trilera, ogledao se i u pisanju putopisa i eseja. Dve godine pre izlaska knjige iz štampe, autor je rukopis umnožio fotokopiranjem, u 50 primeraka, podelivši ga novinarima i prijateljima…
Ovaj politički krimić sa epilogom i podnaslovom “moglo se dogoditi”, dešava se 1992. godine, gde se preko ovdašnjih prostora beskompromisno sučeljavaju američki i interesi ujedinjene Evrope.
Ovog puta atentator je Latinoamerikanac Toni Martinez, koji je uz pomoć svojih saradnika iz zemlje, smislio da je Miloševića najbolje ubiti iz stana koji se nalazi preko puta njegove rezidencije.
Za razliku od Rančića i Lučića, koji dosta pažnje posvećuju samoj priči, Petrović ima dobro odnegovan psihološki odnos prema svetu i logici vrhunskih političara, obaveštajaca, i atentatora, što kod nas nije pošlo za rukom ni mnogo iskusnijim stručnjacima za ovu oblast.
Međutim, kada se pažljivo iščitaju sva tri romana, pitanje koje se nameće je, da li je tema o neuspelim atentatima na Miloševića, koju doduše Rančić i Lučić samo dodiruju, ili je kao u Petrovićevom slučaju nosilac cele pripovesti, samo puka fikcija njihovih tvoraca, ili je zasnovana na opisu sasvim realnog događaja?
Pomenuta nedoumica pokazuje da sve tri knjige objavljene u različitim vremenskim periodima obiluju autentičnošću za koju je nevažno da li imaju ili nemaju izvorno pokriće.
Opisom hvatanja Martineza, Petrović ne zaostaje iza u svetu priznatijih autora:”Odozgo, iz zgrade, prolomila se brza rafalna paljba. Čovek koji je stajao pored motora, podiže pogled. Martinez mu se već približavao na tri koraka i mogao je videti svaku crtu njegovog lica. Skočio je na policajca i tresnuo ga nogom, strašnim “maja-geri” udarcem u prepone. Ćovek se prelomio u struku i u strašnim bolovima spustio na kolena. Lice mu je poprimilo plavkastu boju.Ubica skoči na motor, gurnu ključ u bravu i pritiskom pedale aktivira mašinu. Kroz poluotvorena vrata izleteo je na ulicu. Iza leđa, sa vrha stepeništa, čuo je besne povike. Uleteo je u Ulicu Narodnog fronta punom brzinom i vespa se umalo nije prevrnula. Stalno je dodavao gas dok se približavao pijaci. Iza njega, udaljeno, arlaukala je policijska sirena i neki prolaznici su zastajali na pokislim trotoarima. Sitna kiša počela je ponovo da sipi. Nebo se stamnilo i spustilo prema zemlji. Na raskrsnici pred šarenim krovovima Zelenog venca zaustavio se pred semaforom. Bio je prvi u koloni vozila. Hteo je da rizikuje i prođe u punoj brzini, ali ga je od namere odvratilo prisustvo saobrajca na raskrsnici. Sirena je bivala sve jača i sve bliža. Sekunde iščekivanja pred ulazom u Terazijski tunel, podigao je toki-voki ka desnom uhu. Sekund kasnije pogledi im se sretoše. Izraz milicionarevog lica naglo se promenio. Sa njega je nestalo ravnodušnosti, koju je zamenio grč. Već je govorio nešto u svoj radio. Žuto svetlo smenjivalo je crveno, a sirena iza njegovih leđa bila je sasvim blizu – već je u ogledalu retrovizora mogao videti plava patrolna kola…
Saobraćajac na raskrsnici otkopčavao je belu futrolu pištolja. Svakog časa, crna cev biće uperena u njega. Očigledno je naredba bila – ubiti! Martinez skoči sa motora, i u času kada je zeleno svetlo smenjivalo žuto, prebaci se preko niske kamene ograde u podzemni prolaz – carstvo preprodavaca i deviznih dilera. Motor tresnu o vlažni asfalt, a trube nervoznih vozača koji su čekali u redu iza njega, prolomiše se tmurnim nebom. Dahtao je kao ranjena zver dok se spuštao u pasaž. Gurao se i probijao laktovima kroz gužvu ulične berze. Prevrnuo je jednu improvizovanu tezgu od kartonskih kutija sa naslaganim boksovima cigareta. Bože, prolete mu kroz mozak, zar ću ovde skončati? U gužvi se spotakao o nečije noge i pao licem prema zemlji. Pištolj mu ispade i otkotrlja se u kameni žljeb za odvod vode. Poslednje čega se seća bila su dva civila koji su se bacili na njega i počeli ga udarati nogama u glavu. Vrisak neke histerične žene prolomi se, a njegova svest nestade u blaženoj sumaglici. Na oči se spustio potpuni mrak.
U pet minuta do deset, predsednik u belom kišnom mantilu, odlično raspoložen, u pratnji vernog telohranitelja, uspravna stasa, gotovo paradnim korakom, kao da demonstrira, prešao je Ulicu Maršala Tita mimo pešačkog prelaza. Ni saobraćaj nije zaustavljen. Kolona automobila stajala je niže na crvenom svetlu semafora. Prolaznici su začuđeno posmatrali poznato lice. Predsednik je umarširao u Skupštinu.Pola sata kasnije, visoko dignute brade, završio je ekspoze o spoljnoj politici rečima:
“Nemam nameru bilo šta da menjam!”
Na te znamenite reči, sala se prolomila dugotrajnim aplauzom.
I pored toga što je Petrovićev roman objavila, kada su književni krugovi u pitanju, jedna ugledna izdavačka kuća, njegov romansijerski prvenac prošao je potpuno nezapaženo
**********
Veroslav Rančić, dramski pisac, filmski i televizijski scenarista, novinar i književnik, sa podjednakim uspehom ogledao se u svim navedenim stvaralačkim oblastima.Kontrolisana javnost, roman, Privredni biro,Beograd, 1991.
Dejan Lučič, Dejan, Vladari iz senke, Zrenjanin, Ekspres, 1997.
Nenad Petrović, rođen je u Vranju, magistrirao je na Filozofskom fakultetu u Beogradu sa tezom “Fašističke ideje kod inteligencije u Beogradu 1919.-1941.
Saobraćajni udes Slobodana Miloševića kod Topčiderske česme 1992.
Predsednik Republike Srbije je 7. marta 1992. oko 23,45 imao malu “saobraćajku”. Kola “tojota karina II” u kojima je bio, u beogradskoj Ulici vojvode Putnika, u oštroj krivini, kod sijaličnog stuba broj 82, izleteli su u desnu stranu, van kolovoza i udarili u betonski stub. Vozilom je upravljao Senta Milenković, viši inspektor MUP Srbije.
Do udesa je došlo kada je u susret naišlo vozilo sa upaljenim dugačkim svetlima. Izbegavajući sudar, Milenković je pokušao da pređe na trotoar, ali je sleteo s kolovoza. Zbog udara u stub Milošević je glavom snažno lupio u vetrobransko staklo.
Vozač zbog čije je nesavesne vožnje došlo do udesa, pobegao je…
Slobodanu Miloševiću je ukazana pomoć na beogradskoj VMA. Imao je lakše kontuzije, bez preloma, s lakšim potresom mozga, zbog čega je određeno kraće mirovanje uz odgovarajuće lekove, kod kuće.
Tek se kasnije saznalo za – nemar. Vozilo “tojota karina II” nije podesno vozilo za sigurnu vožnju šefa države. Za volanom predsednikovog vozila nije bio profesionalni vozač. Ispred i iza vozila nije bilo pratnje. Milošević je sedeo pored vozača, i nije koristio sigurnosni pojas!
Udes se dogodio nekoliko dana pre njegovog puta na sastanak u Brisel…
