Problem iz detinjstva koji je odredio sudbinu Džoa Bajdena
Kako je aktuelni američki predsednik izašao na kraj s mucanjem i kako je to oblikovalo njegov životni put
Jedno od najponosnijih dostignuća Džoa Bajdena u detinjstvu bio je petominutni govor njegovoj katoličkoj srednjoj školi za sve dečake u Delaveru. Zadatak je bio rutinski – uslov za javno govorenje za sve učenike. Ali za Bajdena je to bio trijumf u dugoj borbi da prevaziđe probleme s mucanjem.
Ta borba ga je dovela do tuče sa nasilnicima u školskom dvorištu, da uči napamet i recituje irsku poeziju i da bude doživi da vidi kako njegova majka preti monahinji koja ga je ponizila.
Šest decenija kasnije, kada Bajden sada kao predsednik SAD redovno izlazi u javnost malo ko bi pomislio da je ovaj čovek ikada imao problema s mucanjem. On je svoju borbu sa mucanjem opisao kao „jedinu stvar koja najviše definiše u [svom] životu“.
Stručnjaci za govor kažu da njegova istorija mucanja ne objašnjava sve Bajdenove verbalne neobičnosti – ne uzima u obzir gafove koji privlače pažnju poput mešanja Vermonta i Nju Hempšira ili država i lidera. Ali on i dalje zamuckuje – ponekad na načine koji su primetni samo istreniranom uhu, ali ponekad dovoljno očigledni da su ga neki, poput Donalda Trampa, ismevali.
A mucanje, kažu stručnjaci, može doprineti njegovoj rečitosti.
Džerald Megvajer, predsednik odeljenja za psihijatriju i neuronauku na Univerzitetu Kalifornije na medicinskoj školi Riversajd, rekao je da nije neuobičajeno da ljudi koji su prevazišli mucanje postanu brbljavi kada iskuse slobodu tečnog govora.
„Kada osoba koja muca postane tečna, ne možete nas ućutkati“, rekao je Magvajer, koji je i predsednik odbora američke „Asocijacije za mucanje“. „To je Džo Bajden. On samo nastavlja da priča.”
Bajden samo povremeno govori o mucanju – obično da bi inspirisao druge koji mucaju – ali ovo je životno poglavlje za koje veruje da je oblikovalo njegov karakter.
„Ne mogu da se setim ničega drugog što mi je ikada oduzelo dostojanstvo tako brzo i tako duboko i temeljno kao kada sam mucao u osnovnoj školi“, rekao je u govoru 2008. na Američkom institutu za mucanje.
Valeri Bajden Ovens, mlađa sestra predsednika, kazala je da je jedan trajni uticaj njegovog mucanja u detinjstvu to što mu je dalo više empatije i saosećanja za tuđe probleme, i jedinstveno ga osposobljava da se nosi sa podsmehom drugih.
„Mislim da je Džoovo mucanje jedan od glavnih razloga — veliki, veliki, glavni razlog — da je on dobar, saosećajan i ljubazan čovek kakav jeste.
Bajden je prevazišao ozbiljno mucanje iz svoje mladosti, ali ostaci toga se ponovo pojavljuju kada je veoma umoran.
Stručnjaci za mucanje koji ga pomno prate kažu da su to primetili u nekoliko navrata tokom prethodne izborne kampanje, kao što je intervju na „The Viev” kada se žalio na svoju sklonost da dodiruje i grli žene tokom kampanje.
Govoreći o ljudima koji imaju smetnje s govorom, Bajden je 2008. istakao: „Smatra se da smo spori. Smatra se da imamo ozbiljne emocionalne probleme, ali to nije tačno“.
Heder Grosman, direktorka Američkog instituta za mucanje, slušala je Bajdenove govore. Ona čuje verbalne greške koje bi svako mogao da napravi pomešane sa epizodama mucanja.
„Ljudima je teško da znaju razliku između normalne greške u pronalaženju reči i mucanja“, rekla je ona.
Bajden je počeo da brine o svom mucanju u osnovnoj školi kada je živeo u Skrantonu, u Pensilvaniji, napisao je u biografiji. Roditelji su ga poslali logopedu dok je bio u vrtiću, ali to nije mnogo pomoglo.
Trpeo je poniženja uobičajena za decu koja mucaju. U srednjoj školi je dobio okrutne nadimke, jedan je uklonjen iz časa latinskog: „Joe Impedimenta“. Drugi nadimak je bio „Daš“ — ne zato što je bio brz, već zato što su njegovi školski drugovi mislili da zvuči kao Morzeova azbuka kada je zamucao. Tukao se sa dečacima koji su ga zadirkivali.
Njegovi roditelji su bili podrška i ohrabrivanje, što nije uvek slučaj za decu koja mucaju. Njegova majka bi mu govorila stvari poput: „Tako si pametan, ne možeš da izgovoriš reči dovoljno brzo“, rekla je Bajdenova sestra.
Kada je učitelj ismevao Bajdena nazivajući ga „g. Bu-bu-bu-Biden“, izašao je iz razreda. Majka ga je vratila u školu da razgovara o incidentu i suočila se sa učiteljicom, koja je bila časna sestra.
Bajden je u svojim memoarima napisao da je njegova majka rekla: „Ako još jednom tako razgovaraš sa mojim sinom, vratiću se i strgaću ti taj šešir s glave“.
Bio je motivisan da prevaziđe svoju prepreku delimično opominjujućim primerom ujaka koji nije uspeo da postigne uspeh koji je imao strašno mucanje i koristio ga kao „izgovor za sve što nije postigao“, napisao je Bajden.
Bajden nikada nije imao formalnu terapiju za mucanje, ali je koristio tehnike koje su predložili nastavnici. Pošto ljudi koji često mucaju tečnije govore iz sećanja, Bajden je vežbao recitovanje poezije – ispred ogledala, kako bi mogao da prati i kontroliše izobličenja lica koja često dolaze sa mucanjem.
Neki od njegovih mehanizama za suočavanje su dobro došli u njegovoj političkoj karijeri. Otkrio je da mu je to pomoglo da govori tečno ako je očekivao susrete sa ljudima.
„To vas uči da budete ekstrovertni. Uči vas da pamtite i predviđate“, rekao je on u govoru 2016. „To vas tera da se fokusirate na ono od čega je druga osoba napravljena, šta joj može biti na umu. To je neverovatna prednost u mom poslu.”
Do trenutka kada je Bajden izašao sa koledža i otišao na pravni fakultet, prilično je imao problema s mucanjem.
Međutim, kada je izabran u Senat 1972. godine, nije bio voljan da izađe u javnost sa svojim invaliditetom. Kada je bio mlađi senator zamoljen je da se uključi u institut za mucanje i odbio je. Grupi je godinama kasnije rekao da se zbog toga stidi i od tada je tri puta govorio na godišnjoj večeri ove organizacije.
Los Angeles Times / A. Chatten
Foto: Pixabay
