Priredio: Vladan Dinić
Akademik SANU Danilo N. Basta: Dositejevo zaveštanje srpskom rodu
Danilo N. Basta, redovni akademik Srpse akademije nauka i umetnosti, filozof, dobitnik prestižne nagrade “Dositej Obradović” za prošlu godinu, nedavno je održao besedu povodom dobijanja prestižne nagrade i “održao slovo” o Dositeju, prosvetiteljstvu, razumu…
Nagradu „Dositej Obradović“ za životno delo primam kao veliko priznanje kojeg, naravno, u punom smislu ne mogu biti sasvim dostojan. Činim to s neskrivenim zadovoljstvom i blagopolučijem (da upotrebim tu lepu staru reč, koja u Dositejevim spisima nije retka), ali i s ponosom što se sada moje ime i ono što sam uradio nerazlučno povezuju sa svetlim imenom i ispolinskim pothvatom Dositejevim, imenom i pothvatom zauvek upisanim u samu srž duhovnog bića srpskog roda.
Posebno su me dirnule reči i ocene kojima je Žiri opravdao i obrazložio svoju odluku. Ako su, možebiti, krupne, prejake i prekomerne, te reči i ti sudovi nesumnjivo osvetljavaju ono što je decenijama prožimalo moja najdublja filozofska stremljenja i istrajna nastojanja – svagda, razume se, u dosluhu, katkad lasno prepoznatljivom, katkad skrivenom, s onim što je pokretalo i nadahnjivalo plemenite težnje Dositeja Obradovića, inače moga zemljaka (budući da smo obojica rođeni u blagoslovenom Banatu, on u Čakovu, ja u Bečkereku, kako se u njegovo vreme zvao Zrenjanin).
Nije me ostavilo ravnodušnim što mi je nagrada „Dositej Obradović“ dodeljena za godinu 2021, u kojoj se – što je svojevrsni znamen – navršilo dve stotine deset godina od upokojenja onoga čije ime ona nosi.
o Tumači Dositeja su se u ponečemu slagali, u ponečemu i nisu
– O Dositeju se pisalo naširoko i nadugačko. Razmatrani su i osvetljavani mnogi aspekti njegovih spisa i njegove misli. Do tančina je opisivan njegov život (ali do danas, što je paradoksalno, nije pouzdano, već samo približno, utvrđena godina njegovog rođenja), obilato se govorilo o njegovim neprekidnim putovanjima. Tumači Dositeja su se u ponečemu slagali, u ponečemu i nisu. U jednom su, međutim, svi bili saglasni, pa i jednodušni: u snažnom naglašavanju Dositejevog prosvetiteljstva. U ovome se s punim pravom videla stožerna misao celokupnog Dositejevog dela, počev od Pisma Haralampiju, preko Života i priključenija, do Sovjeta zdravago razuma. U stvari, svaki Dositejev spis – i ovi maločas pomenuti i oni potonji – prožet je idejom i svrhom evropskog prosvetiteljstva. Ono je bilo zvezda ne samo njegovog mišljenja i života nego i njegovog delanja.
o Suština i karakter Dositejevog prosvetiteljskog stanovišta
Pitanje o Dositejevom prosvetiteljstvu ukazuje nam se kao nešto što otvara mogućnost i pruža priliku za neka lična zapažanja i naglašavanja. Utoliko pre i utoliko više što je upravo Dositejevo prosvetiteljstvo neretko davalo povoda i bilo izvorište nesporazuma, nerazumevanja, osporavanja i kritike, ali i ponekog preterivanja, pa i „uprezanja“ Dositeja i njegovog dela u sopstvena opredeljenja i duhovna nastrojenja. Prilika je da se u kratkim crtama i osnovnim obrisima pokuša predočiti ono što sačinjava suštinu i karakter Dositejevog prosvetiteljskog stanovišta.
o Dositejevo Pismo Haralampiju – prvorazredni manifest (i program) Dositejevog prosvetiteljstva
Ima jedna neobična hronološka podudarnost na koju, zacelo, treba svratiti pažnju. Dositejevo Pismo Haralampiju, za koje postoje valjani i verodostojni razlozi da ga označimo kao prvorazredni manifest (i program) Dositejevog prosvetiteljstva, napisano je u Lajpcigu 1783. Iste godine, u istom gradu, objavljen je prvi deo Dositejevog spisa Život i priključenija, koji je prožet i nadahnut prosvetiteljstvom s izrazitom pedagoško-kulturnom tendencijom da „poštenom rodu srpskom“ „bog preblagi i milostivi, koji je sam večna pravda i istina, … otvori oči uma (podv. D. B.) da poznamo šta je polezno i potrebno našemu blagopolučiju vremenomu i večnomu“ (1, 79). A naredne godine, 1784, opet u Lajpcigu, pojavili su se Dositejevi Sovjeti zdravago razuma, u kojima se pisac nije ustezao da prosvećene vladare odlučno podseti na njihovu najvišu dužnost, napisavši pri kraju svoga uvodnog, divljenja dostojnog razmatranja „O ljubovi“:
„Ne prestajte trudeći se bogodanu svobodu uma i prosveštenije razuma među ljude uvodeći i tamu i mrak varvarstva, gluposti, sujevjerija i nevježestva izgoneći“ (3, 16). Potkraj godine 1784. objavljen je u decembarskoj svesci Berlinskog mesečnika (Berlinische Monatsschrift) Kantov slavni članak „Odgovor na pitanje: šta je prosvećenost“. Taj upečatljiv i jezgrovit odgovor, na koji proteklo vreme do dana današnjeg nije bacilo ni najmanju senku, glasi ovako: „Prosvećenost je izlazak čovekov iz stanja nezrelosti za koje je sâm kriv.“
o Prosvećenost je izlazak čovekov iz stanja nezrelosti za koje je sâm kriv.“
To je, dakle, ta čudesna vremenska podudarnost, kada je o prosvetiteljstvu reč, između našeg Dositeja i kenigsberškog geometra i kritičara uma. S razlogom možemo pretpostaviti da bi Kantovu slavnu „definiciju“ prosvećenosti bez dvoumljenja usvojio i Dositej. Kao što bi svoj potpis bez oklevanja stavio i ispod reči koje je Kant, zarad razjašnjenja, dodao odmah u produžetku navedenog pojma prosvećenosti: „Nezrelost je nemoć da se svoj razum upotrebljava bez vođstva nekoga drugog. Ta nezrelost je samoskrivljena onda kad njen uzrok ne leži u nedostatku razuma, nego u pomanjkanju odlučnosti i hrabrosti da se čovek njime služi bez tuđeg rukovođenja. Sapere aude! Imaj hrabrosti da se služiš sopstvenim razumom! – to je, dakle, lozinka prosvećenosti.“
Važno je imati na umu da Dositejevo prosvetiteljstvo, po svom izvoru i karakteru, nije (svakako ne: presudno) bilo francuskog, nego prevashodno nemačkog porekla. Dok je francusko prosvetiteljstvo bilo u znaku ateizma, dok je, holbahovski kazano, nastojalo da hrišćanstvo razgoliti i potom optuži za mnoga zla i nevolje, dotle se nemačko prosvetiteljstvo nije tako radikalno okretalo protiv hrišćanstva i religije uopšte. Naposletku, Kant, čije je određenje prosvećenosti maločas navedeno, napisao je i delo pod naslovom Religija u granicama samoga uma.
o Dositejovo prosvetiteljstvo ne samo da nije bilo upereno protiv Boga nego je, naprotiv, Božjeg izvora i Božjeg nadahnuća
Na mnogim mestima Dositejevih spisa čitalac se lako može uveriti da njegovo prosvetiteljstvo ne samo da nije bilo upereno protiv Boga nego da je, naprotiv, Božjeg izvora i Božjeg nadahnuća. Dositej je isticao da je razum dar koji je čovek dobio od Boga, a da je čovekova najpreča dužnost da taj dar razvije, oplemeni i stavi u službu dobra, najvećeg dobra, na ovome svetu. Jedva da bi se među srpskim piscima mogao naći neko drugi ko je s toliko poverenja uznosio zdrav ljudski razum kao sveopštu osnovicu prosvetiteljstva, kao uslov bez kojeg je ono nemogućno i nezamislivo. Za Dositeja važi da jedino na takvom poverenju mogu počivati znanje, nauka, istina, obrazovanje, kultura. O svim tim veštima, o svim tim visokim ciljevima prosvetiteljske ideje i prosvetiteljskog programa, Dositej je govorio s patosom koji, barem kod nas, nema sebi ravnoga.
Nikada se ne sme izgubiti iz vida da se u jezgru reči prosvetiteljstvo, kao i drugih srodnih reči (prosveta, prosvećenost), nalazi reč svetlost. Prosvetiteljstvo je prosvetljavanje. Otuda je onaj ko se za nj zalaže i zastupa ga – istinski prosvetlitelj, bakljonoša koji rasteruje tminu, obasjavajući istinu i lepotu kao visoke ciljeve čovekovog sveta i života. Takav je bio Dositej, najznatniji srpski sin veka prosvećenosti. Kao da se do njega, stazama nepojamnim, probio zrak negdašnje metafizike svetlosti, ali ovoga puta poglavito okrenute ka čoveku i njegovom „svetu razuma“ (upor. 1, 20), a ne tek ka jestestvu kao takvom.
o Dositej je prosvetiteljstvo prigrlio kao spasonosni program za srpski narod
Još nešto treba imati u vidu. Prosvetiteljstvo nije zanimalo Dositeja kao puka ideja i apstraktni pojam. On nije išao (samo) za tim da teorijski razmotri i izloži suštinu prosvetiteljstva. Prosvetiteljstvo je prigrlio kao nešto praktično, kao spasonosni delotvorni program za srpski narod, za njegovo obrazovanje, oblagorođivanje, kulturno napredovanje, moralno uzdizanje srpskog opštestva do visine čiste dobrodetelji. To je shvatio kao najviši zadatak i krajnju svrhu svoga života. Duboko su potresne Dositejeve reči koje se mogu pročitati pri kraju njegovog pisma prijatelju Haralampiju: „Meni će preko mere plaćeno biti kad kogod od moga roda rekne, kad nada mnom zelena trava narasti: ‘Ovde ležu njegove srpske kosti. On je ljubio svoj rod. Večna mu pamet.’“
o Danas je prosvetiteljstvo na rđavom glasu. Na takvom glasu je, naravno, i njegov žarišni, njegov noseći pojam – zdrav razum
Davno je, još kod Hegela, započela njegova filozofska diskreditacija, da se ne kaže njegovo ismejavanje i nipodaštavanje. Da li je, možda, kucnuo čas da se, između ostalog i blagodareći Dositeju, krene ka rehabilitaciji prosvetiteljstva, njegovog pojmovnog sveta, zdravog ljudskog razuma u prvom redu? Jer, bez takvog razuma teško je, ako je uopšte mogućno, razabrati se i orijentisati u ovom svetu koji svakoga dana postaje sve složeniji, sve zamršeniji, sve tamniji, sve zagonetniji i, samim tim, sve nečovečniji. Bez takvog razuma ne može se jasno razlučiti dobro od zla, istinito od lažnoga, lepo od ružnoga, prijateljsko od neprijateljskoga, pa čak ni korisno od beskorisnoga. A za takva razlikovanja Dositej je svagda pri ruci, spreman da svome rodu bude od pomoći kao učitelj i savetodavac. Dođemo li do rasputice, na kojoj ne znamo kuda ćemo dalje, na kojoj je iskušenje da zabasamo na krivi put veliko, opomenimo se Dositejevog zdravog razuma, oslonimo se na njega, pa će izbor pravog (makar i težeg) puta biti lakši i pouzdaniji.
o Dositejeva strast za putovanjima…
Dositejem je najvećma vladala strast putovanja, „po svetu hodanja“ (1, 119). Nije to bilo neobavezno lutanje, nekontrolisano tumaranje, a ponajmanje dokono skitanje (što mu se, inače, prebacivalo). Svoja bezbrojna putovanja, za koja je uvek bio voljan i spreman, preduzimao je s jasnom svrhom sticanja novih znanja. Ta su putovanja bila Dositejeve godine učenja, upoznavanja raznih ljudi, narodâ, jezikâ, običajâ, načinâ života. Na putovanja je odlazio kao čovek nezasite radoznalosti, vazda budnog ljubopitstva i otvorena duha. Ako se tako može reći, njegova putovanja su imala epistemološki smisao, jer su se na njima i pomoću njih umnožavala njegova saznanja, širili duhovni vidici, bogatilo iskustvo, izobražavala ličnost. Zahvaljujući putovanjima, Dositej, taj naš prosvetitelj na nogama, postajao je kosmopolita, poliglota, i baš zbog toga ostajući nepokolebljiv i iskren srpski rodoljub, prosvećen i dobrobiti svoga roda posvećen. Samo je jedna strast bila kod njega jača od strasti putovanja – da na opštem narodnom jeziku napiše i štampa ono što će biti oruđe kulture i obrazovanja, škole i prosvete, „slatke, slobodne, mile matere naše Serbije“.
Srpski narod je imao velikih učitelja i pre i posle Dositeja. Pre, pomenimo Svetoga Savu. A posle, pomenimo Vuka Karadžića. Dositej je među njima dragocen beočug.
Ako se, na kraju, zapitamo šta je Dositej Obradović trajno zaveštao našem rodu, odgovor može biti sasvim kratak i jednostavan: Sebe sama! Svoje celokupno delo. A time i onaj poklič iz 1804, koji se nikada ne sme zaboraviti: „Vostani, Serbije! Vostani, carice!“
Foto: Media centar Beograd
Sanu: Foto Dragan Jevremović)
