Priredio: Vladan Dinić
Srbija slavi i obeležava stotu godišnjicu velikog, možda i najvećeg srpskog intelektualaca – akademika SANU prof. dr Dejana Medakovića (rođen u Zagrebu 7. jula 1922. a preminuo u Beogradu 1. jula 2008.).
Sećam se, naravno, mog višesatnog TV intervju sa Dejanom Medakovićem u “Politikonu” TV “Palma plus”, kao i brojnih intervjua u nedeljniku “Svedok”… Zašto pominjem baš taj TV intervju?!
Prosto: danima sam se pripremao i plašio da neću biti na visini zadatka voditelja! Čitao sam mnogo toga što je akademik Medaković govorio, pisao, listao njegove fenomenalne knjige, podsećao se, ali kad smo ušli u studio akademik Dejan Medaković je naprosto plenio: govorio je narodski rečeno, narodnim jezikom, objašnjavao aktuelne momente srpske nauke, srpske stvarnosti i budućnosti… Moj, verujem pažljivijem gledaocu, početni strah i trema su nestajali, a sad, kad sam nedavno ponovo pogledao taj TV intrevju, mogao bih da se zakunem, kao da je umni Dejan Medakvić govorio – juče!
Sadašnju stvarnost, tada budućnost srpske nauke i sumorne zbilje – Dejan Medaković nije naslućivao, naprotiv… Svojom visprenošću, svojim ogromnim znanjem, gospodstvenih manira i gospodstvenog ophođenja on je ZNAO TADA – ŠTA ĆE BITI DANAS! Ali, da ne bih iznosio svoje impresije, prepustimo to Dejanovom kolegi, prijatelju – akademiku, profesoru dr Vasiliju Krestićua da na portalu “Afera” iznese svoje viđenje Dejana Medakovića, časnika SANU
Moje viđenje Dejana Medakovića kao člana Akademije, časnika SANU
i mog prijatelja povodom stote godišnjice od rođenja…
Dakle, reč ima akademik Vasilije Krestić:
“Od vremena od kad je izabran za člana Srpske akademije nauka i umetnosti, Dejan Medaković je obavljao razne i odgovorne funkcije u ustanovi koju je veoma uvažavao i bio je ponosan što je postao njen član. Osim što je bio član mnogih njenih naučnih odbora i komisija, bio je sekretar Odeljenja istorijskih nauka i u tom svojstvu član Predsedništva. Bio je i generalni sekretar SANU, a zatim njen predsenik…
Široko obrazovan, prostranih znanja i umeća, Medaković je kao čelni čovek Akademije na najbolji način umeo da zastupa interese ustanove i da je predstavlja podjednako uspešno ne samo u našoj zemlji već i u inostranstvu.
Gospodstvenih manira i gospodstvenog ophođenja, zračio je daleko i široko oko sebe. Umeo je da uzdigne Akademiju na najviši nivo, da i za sebe i za instituciju koju je predstavljao stekne dužno poštovanje.
Branio je SANU od udara tvoraca novog svetskog poretka
Kao generalni sekretar i predsednik nalazio se na čelu Akademije u godinama kada je SANU bila meta mnogih prozivki, vređanja i napada. U uverenjima postojan i moralan, Medaković je i javnim istupima i mnogim pisanim tekstovima upćenim na razne strane, raznim ličnostima, domaćim i stranim moćnicima, beskompromisno, hrabro i argumentovano odbijao napade i branio našu najvišu naučnu ustanovu, koja se nedužna našla na udaru tvoraca novog svetskog poretka i onih koji su bili spremni sluganski da mu se stave na raspolaganje.
Kad je kod pojedinaca uočavao znake slabosti, malaksalosti i spremnosti na popuštanje i predaju, bivao je tužan i ogorčen, uveren da akadenici ne bi smeli da podležu pritiscima, da bi morali da ostanu postojani i dosledni svojim uverenjima, da bi morali biti uzor moralne čvrstine običnim građanima.
Dejanova duboka odanost narodu i državi
Akademika Medakovića kao vrhunskog intelektualca krasile su mnoge sjajne osobine.
Jedna od njih, koju i ovom prilikom valja pomenuti, jeste njegov patriotizam, njegova duboka odanost narodu i državi kojima je pripadao. Sve muke, nedaće i stradanja kroz koja je prolazio srpski narod, on je teško podnosio i stalno se pitao gde je izlaz i šta nam valja činiti.
Posebnu brigu iskazivao je kada je bila reč o urušavanju ugleda i značaja nacionalnih institucija, poput Srpske pravoslavne crkve, Srpske akademije nauka i umetnosti, Matice srpske i naših univerziteta. Pitanje očuvanja ugleda pomenutih ustanova dovodio je u najtešnju vezu s pitanjem nacionalnog opstanka, pa je stoga u mnogim njegovim javnim istupima to bila nezaobilazna tema.
Stvaralačka vatra Dejana Medakovića
Kao značajne osobine akademika Medakovića treba istaći njegovu stvaralačku vatru, njegov sacer acris, ogromnu radnu energiju, disciplinu i sistematičnost. Zahvaljujući tim osobinama nastalo je veliko i raznovrsno delo trajne vrednosti.
Nastale su knjige o srpskom baroku, o starim gravirama, grafikama srpskih štampanih knjiga, srpskim slikarima i manastirima, srpskoj umetnosti XVIII i XIX veka, Srbima u Beču i Zagrebu, monografija o Dunavu, nastale su knjige Efemeris, zbirke pesama, pripovedaka, Dani sećanja i mnoge druge. Za to veliko delo Medaković je dobio mnoga prestižna domaća i ugledna strana priznanja. Iako je u našoj sredini po sposobnostima i dostignućima bez sumnje vanserijska ličnost, on je, na našu žalost, u poslednje vreme imao i gorkih trenutaka.
To je očigledno u našoj sredini sudbina naučnika, pa i tako značajnih kakav je bio Medaković.
Kao višegodišnji sekretar Odeljenja istorijskih nauka mogu da kažem da je Medaković uvek bio i da je do poslednjih dana ostao jedan od najaktivnijih i najkreativnijih članova Odeljenja. Iskričavih ideja, neiscrpnih planova i vizija Medaković je svakad nastojao da se ispoštuju najviši naučni kriterijumi, da o mnogim, često veoma delikatnim pitanjima, ne samo naučnim već i šireg nacionalno-političkog značaja, zauzme stavove koji će odgovarati značaju i ulozi SANU kao najviše nacionalne ustanove.
Stalno je upozoravao na habit
Posebnu pažnju i brigu ispoljavao je u vreme izbora novih članova i unapređivanju dopisnih u redovne članov SANU. Bio je spreman da podrži sve uspešne kandidate, ali je stalno upozoravao na habit, na to da akademik u svakom pogledu, naročito u moralnom, mora biti ličnost koja će imponovati, koja će doprinositi ugledu kuće s kojom je on i emotivno i racionalno bio tesno vezan, koju je cenio i voleo, u koju se duboko i višestruko ugradio.
I u poslednjih nekoliko nedelja i dana, kad je telesno počeo da slabi i malaksava, duhovno i intelektualno bio je snažan, krepak, oran za posao, za pisanje i ispunjavanje naučnih planova.
I tada, bez sumnje, svestan svog teškog zdravstvenog stanja, želeo je da zna šta se dešava u Odeljenju, šta ima novo u Arhivu SANU, u kojem se nalazio na čelu njenog Stručnog saveta, i šta se zbiva u Akademiji.
Sve to dokazuje da je Medaković znatnim delom svog života tesno srastao s Akademijom, da je ona bila znatan deo njega, ali i da je on bio znatan deo nje.
Intelektualac, naučnik, literata, enciklopedijskog znanja
Zbog toga što je iz naše sredine otišao čovek širokog obrazovanja, izuzetan intelektualac, naučnik i literata velikog zamaha i dela, ličnost enciklopedijskog znanja i neponovljivog pamćenja, jedan od najuglednijih članova SANU, Akademija je bila veoma osiromašena. U njoj, a posebno u Odeljenju istorijskih nauka, nastala je praznina koja nije mogla ni lako ni brzo da bude popunjena.
Nama, koji smo ostali iza akademika Medakovića, posebno njegovim prijateljima, nije ostalo drugo nego da ga zajedno s njegovom cenjenom porodicom iskreno ožalomo, da čuvamo i sačuvamo uspomenu na njega i na njegovo delo svesni da je iz naše sredine nestalo značajne i teško ponovljive ličnosti, s kojom smo imali sreće da prijateljujemo, drugujemo i sarađujemo.
Prijateljski odnosi Medakovića i mene i moj sukob sa državom
Biću slobodan da u najkraćim potezima iznesem nekoliko podatka koji se tiču prijateljskih i kolegijalnih odnosa između mene i Dejana Medakovića.
Tokom duže od poluvekovnog rada na izučavanju naše nacionalne istorije imao sam i ružnih i tužnih trenutaka, ali i lepih, prijatnih momenata, kad su moja dela nailazila na dobar prijem, na poštovanje, laskave ocene i uvažavanje.
Ružni trenuci vezani su za vreme kad sam naučno stasao i počeo da se bavim osetljivim temama i problemima, posebno onim koji se tiču počinjenog genocida nad Srbima u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj, istorijom Srba u Hrvatskoj i pitanjima ideje jugoslovenstva i jugoslovesnke politike.
Vreme u kojem sam se pojavio svojim novim tumačenjima, zasnovanim na prvorazrednim istorijskim izvorima, nije mi bilo naklonjeno. Tadašnje ideologizovano društvo nije bilo spremno i sposobno da prihvati naučno proverene činjenice. Ono je od istoričara iziskivalo da se povinuje dnevnopolitičkim potrebama i da u skladu s tim potrebama tumači istorijske događaje i procese.
Kako sam postao „rušilac bratstva i jedinstva”, „nacionalista”, „šovinista”, „tvorac teorije genocidnosti hrvatskog naroda”, „zagovornik teorije krvi i tla”
Kako ja iz moralnih razloga nisam hteo, a ni mogao da se povinujem zahtevima dnevne politike i političarima, već sam se čvrsto i uporno držao svojih naučnih saznanja, došao sam u sukob s moćnicima države i njihovom produženom rukom, pisanim i elektronskim medijima. Tada sam zaradio epitete kao što su: „rušilac bratstva i jedinstva”, „nacionalista”, „šovinista”, „tvorac teorije genocidnosti hrvatskog naroda”, „zagovornik teorije krvi i tla” i drugih, koji su, u vreme kad su izricani, predstavljali tešku ne samo naučnu već i moralnu i političku diskvalifikaciju, koja je značila i neku vrstu profesionalnog i društvenog ostrakizma.
U to za mene tako neprijatno, teško i opasno vreme, kad se lako moglo i egzistencijalno nastradati, naišao sam na puno razumevanje Dejana Medakovića. On, Srbin iz Hrvatske, pažljivo je pratio sve moje pisanje o genocidu počinjenom nad Srbima u vreme Nezavisne Države Hrvatske, moju interpretaciju prošlosti srpskog naroda iz Hrvatske, moje viđenje jugoslovenstva i jugoslovenske ideologije.
Dobar poznavalac svih tih problema, s prefinjenim osećanjem za njih, svojim uglednim precima, kao što su pradeda Danilo i deda Bogdan, uključenim u nekadašnji društveni i politički život Hrvatske, Dejan je veoma dobro shvatio ne samo značaj već i naučnu vrednost mog tumačenja srpske i hrvatske prošlosti.
Medaković se nije ustezao da iskaže saglasnost s mojim stavovima
On se nije ustezao i javno da iskaže svoju saglasnost s mojim pisanjem i da osudi one koji su učestalo kidisali na mene s namerom da me naučno diskvalifikuju i politički kompromituju. Štaviše, uvažavajući moj naučni doprinos, on je pokrenuo pitanje mog izbora za člana Srpske akademije nauka i umetnosti.
Iako deset godina mlađi od Dejana, s njim sam nekoliko decenija drugovao i prijateljevao. To prijateljstvo moglo je da bude uspostavljeno zato što smo u mnogim pitanjima značajnim za naš narod i našu državu, u kriznim vremenima kroz koja smo prolazili, imali iste ili slične poglede, što smo se uzajamno uvažavali, što smo imali usaglašene vrednosne kriterije.
Briga o Srpskoj akademiji nauka i umetnosti
Posebno nas je u poslednjih nekoliko godina zbližila briga o razvoju Srpske akademije nauka i umetnosti i njenom nesrećnom i sramotnom anacionalnom, mondijalističkom putu.
Smatrao sam i smatram, kako sam već rekao, da je Dejan Medaković bio vanserijska ličnost našeg vremena. On je bio vrstan istoričar umetnosti, intelektualac raskošnog znanja, širokog obrazovanja i izuzeno dobrog, rekao bih, kompjuterskog pamćenja. Bio je pisac zapaženih literarnih dela, čovek retke radne discipline, vrcavih ideja, velikih kreativnih poduhvata i mogućnosti. Dejan je bio osoba koja je znala da pleni sagovornike, da na najbolji način predstavi sebe ali i da reprezentuje ustanove kojima je rukovodio.
Takav, intelektualno moćan, on je obeležio vreme u kojem je živeo i društvo u kojem je radio.
Od intelektualni gorostasa do obračuna pigmeja s njim
Baš zbog toga što je Dejan Medaković u našoj srpskoj sredini izrastao u intelektualnog gorostasa, što se takvim predstavio i van granica naše zemlje, pigmejima, kojih, nažalost, uvek i svugde ima, zasmetao je, pa su počeli s njim i pokojnim, da se obračunavaju u Akademiji okomljujući se na tzv. medakovićevštinu.
Dok je Dejan bio živ, ti pigmeji iz Akademije pred njim su metanisali, bili su snishodljivi i leporeki. Kada ga više nije bilo među nema, pokušavali su da ga obezvrede i unize. Dokaz je to intelektualnog mediokritetstva, kulturnog ništavila, stvaralačke nesposobnosti i visokog stepena amoralnosti.
*****
Uveren sam da će celokupno delo Dejana Medakovića ostati netaknuto, da će on kao stvaralac i ličnost biti upamćen, da pigmeji neće uspeti da ga obezvrede, unize i bace u zaborav, ali da će oni svojim prljavim i nečasnim namerama dobiti zasluženo mesto na listi beščašća.
Suprotno pigmejima, koji su u svojoj inelektualnoj nemoći, stvaralačkoj sterilnosti, a velikoj zavidljivosti odlučili da se obračunaju sa tzv. medakovićevštinom, Izdavačka kuća „Prometej”, s njenim utemeljivačem i vlasnikom, gospodinom Zoranom Kolundžijom, osnovala je nagradu koja nosi ime Dejana Medakovića. Tim činom ona je pokazala koliko ceni svog vrednog saradnika i koliko je spremna da čuva uspomenu na njega i njegovo delo. Saglasan s namerom Izdavačke kuće „Prometej”, ponosan sam na to što je, pre više godina, žiri odlučio da meni dodeli nagradu koja nosi ime Dejana Medakovića za knjigu Istoričar u vremenu prelomnih i sudbinskih odluka.
Za svoje radove dotad sam dobio dosta priznanja i nagrada i sve one delovale su podsticajno i, da budem iskren, godile su mojoj sujeti.
Nagradu koja nosi ime mog uvaženog kolege, prijatelja i saradnika, u mnogim slučajevima i saborca, doživeo sam emotivno. Ona me je još više vezala za njega. Učvrstila me je u uverenju da je bio jedinstven u generaciji kojoj je pripadao. Ona me je podsetila na mnoge naše stručne i prijateljske razgovore kao i one u vezi s dnevnom politikom i navela me je na zaključak da je njegovim nestankom nastala nenadoknadiva praznina u mom društvenom okruženju. Nagrada, koja mi je bila dodeljena a koja nosi ime Dejana Medakovića, njega pokojnog i mene živog, još tešnje je zbližila i povezala. Hoću da verujem da bi i Dejan, da je kojim slučajem mogao da odlučuje o nagradi, nju dodelio meni.
