Piše: Aleksandar Radaković, ratni veteran sa Košara
Imao sam 20 godina kada sam u septembru 1998. otišao na redovno služenje vojnog roka u Valjevo odakle sam u martu mesecu dobio prekomandu na Kosmet u Peć, u sastav 125. motorizovane brigade.
Pripadao sam rodu pešadije.
Kada sni stigli na Kosovo išli smo da pružimo podršku vojsci i policiji u slučaju napada terorista.
Imali smo svakodnevne akcije protiv terorista koji su se nalazili u okolini Peći i Dečana.
U kasarni u Peći nas je zatekao početak NATO bombardovanja 24. marta 1999.
Sa bombardovanjem krenuli su i sve žešći napadi terorista.
Dana 9. aprila saznajemo da je napadnuta karaula Košare.
Već dan kasnije, 10. aprila imali smo sukob sa teroristima OVK na Majaglavi.
Kontranapad je išao uzbrdo na preko hiljadu metara nadmorske visine.
Do 17. aprila mi smo išli svakodnevno u kontranapade.
Nismo mogli ni da razmišljamo o spavanju, ili bilo kakvom predahu, bile su to žestoke borbe vođene bukvalno 24 časa.
Naš cilj je bio da teroriste OVK vratimo preko granične linije u čemu smo i uspeli.
Posle Kumanovskog sporazuma u junu, vojnu opremu sam razdužio septembra 1999.
Svima nam je jako teško palo povlačenje sa Kosova i mislili smo šta če biti sa našim narodom koji je ostao tamo.
Posle vojske, već u oktobru sam nastavio da radim u firmi u kojoj sam bio zaposlen i pre odlaska u vojsku.
Lično danas smatram da mi borci nemamo prava koja smo braneći ovu zemlju zaslužili.
Nadam se da ćemo dobiti borački dodatak a predao sam dokumentaciju za boračku legitimaciju ali sam iz Opštine Zemun dobio obaveštenje da postoji neki problem koji evo već tri meseca još nije rešen.
Danas radim u Gradskoj čistoći.
Tekst je nastao u okviru projekta “Veterani pišu”
