U strateškom proračunu Rusije, zavisnost Evrope od ruskog gasa znači da se evropske vlade moraju ili suočiti sa teškom ekonomskom i političkom krizom kod kuće ove zime, ili zakazati primirje u konfrontaciji sa Moskvom, udovoljavajući nekim političkim zahtevima Kremlja prema Ukrajini i ukidanjem sankcija
Napomena Afere: Autor analize koju prenosimo je Sergej Vakulenko, koji ima 25 godina iskustva u energetskom sektoru i koji je bio direktor Gazprom njefta za strategiju i inovacije. Sada živi u Bonu kao energetski stručnjak. Tekst je objavljen na sajtu Karnegijeve fondacija, koju finansira američka vlada i koja zastupa američke interese u svetu.
Kada je Gasprom 21. jula objavio da su radovi na redovnom održavanju gasovoda Severni tok 1 završeni, Evropa je odahnula. Ali samo pet dana kasnije, ruski gasni gigant je izdao upozorenje: gasovod će sada raditi sa samo 20 odsto svog kapaciteta, na 33 miliona kubnih metara dnevno. Cena prirodnog gasa je skočila preko 2.000 dolara za 1.000 kubnih metara na poleđini vesti.
Najverovatnije objašnjenje za nedavne poteze Gasproma i izjave visokih ruskih zvaničnika jeste da ono što vidimo nije samo niz tehničkih i pravnih problema, već napor Moskve da se smanji isporuka ruskog gasa Evropi kao deo šireg geoekonomskog sukoba između Moskve i Zapada. Rad evropskih tržišta gasa nudi izvestan uvid u ono što pokreće strategiju Kremlja u ovom sukobu.
Gasprom je počeo postepeno da smanjuje svoje tokove gasa u Evropu još u maju, tvrdeći da je kombinacija tehničkih grešaka, regulatornih zahteva, političkih okolnosti i drugih razloga van njegove kontrole—sa sve manjim stepenom uverljivog poricanja. Do kraja juna, od pet mogućih ruta za izvoz ruskog gasa u Evropu, u upotrebi su bile samo tri: Severni tok 1; gasovod Urengoj-Pomari-Užgorod kroz Ukrajinu; i Turski tok, koji prolazi ispod Crnog mora.
Ruska vlada je 10. maja sankcionisala gasovod Jamal-Evropa kroz Poljsku, koji je u prošlosti korišćen da bi se nadoknadile količine gasa kada je Severni tok 1 bio na redovnom letnjem održavanju, dok je Kijev proglasio višu silu u vezi sa ratom na gasovodu Sojuz preko ukrajinske teritorije. Ova pozadina objašnjava zašto je poslednje smanjenje obima koji se pumpa kroz Severni tok 1—za šta Gasprom okrivljuje zbog nestale papirologije Siemensa, koji je bio odgovoran za servisiranje jedne od turbina gasovoda u Kanadi—imalo tako dubok uticaj na tržišta.
U leto, kada je potrošnja gasa upola manja od zimskog maksimuma, Evropa može da se snađe bez ruskog gasa, zamenjujući ga LNG. To zahteva nadmašivanje azijskih kupaca za LNG terete i čini gas skupim za Evropu, šteti ekonomijama koje se već nalaze na ivici recesije i bore se sa rastućom inflacijom, ali to je skoro održivo.
Međutim, zimi, čak i sa punim skladištem i svim evropskim LNG terminalima koji rade punim kapacitetom, Evropi će i dalje biti potrebno nešto ruskog gasa da bi svetla bila upaljena, domovi bili topli i industrija radila. Ukoliko dođe do zahlađenja, poziv na snabdevanje gasom sa istoka može premašiti 350 miliona kubnih metara dnevno, prema proračunima ovog autora.
Razlog za to je što je evropska mreža za distribuciju gasa izgrađena za snabdevanje gasom sa granice sa Rusijom do centara potražnje u centralnoj i zapadnoj Evropi. Poslednjih godina, Evropa je dobila neke LNG terminale — uglavnom još uvek na zapadu kontinenta — kao i neke kapacitete gasovoda na istoku, a skladište gasa u centralnoj Evropi tradicionalno služi kao dodatni mehanizam za reagovanje.
Ipak, stope slanja gasa iz LNG terminala i rezervoara za skladištenje su ograničene, a uska grla sprečavaju velike isporuke na istok, pošto je veći deo evropskih kapaciteta LNG-a koncentrisan u oblastima sa lošim vezama sa mrežom gasovoda. Na primer, 0,2 milijarde kubnih metara dnevno (bcm/d) kapaciteta LNG-a je u Španiji, dok postoji samo 0,02 milijarde kubnih metara gasovoda od Španije do Francuske.
Shodno tome, količina gasa u skladištu igra ključnu ulogu. Ako je skladište manje nego popunjeno, jednostavno neće biti dovoljno gasa da pređe zimu, čak i kada potražnja nije na vrhuncu. Ta situacija će staviti na kocku osnovnu dobrobit običnih Evropljana i zahtevaće teške i nepopularne odluke vlada, kao što su racionalizacija energije i zatvaranje industrije.
U ruskom strateškom proračunu, to znači da evropske vlade moraju ili da se suoče sa teškom ekonomskom i političkom krizom kod kuće, ili da sklope primirje u svojoj konfrontaciji sa Moskvom, udovoljavajući nekim političkim zahtevima Kremlja prema Ukrajini i ukidajući sankcije. Ali ova strategija će funkcionisati samo ako nivoi skladištenja gasa u EU budu minimalni. Zato je za Rusiju toliko važno da trenutno zadrži stopu punjenja što je moguće niže.
Zašto onda obnavljati tokove gasa preko Severnog toka 1, čak i na znatno smanjenim nivoima, umesto da se u potpunosti prekinu isporuke gasa? Prvo, postoje pravni razlozi. Pretvaranje da Gasprom čini sve što je u njegovoj moći moglo bi da pomogne u budućim sporovima (verovatno će biti dosta tužbi koje će podneti nedovoljno snabdevene strane Gasproma). Naravno, u radikalnom scenariju, ruska vlada bi mogla da reši ovaj problem izdavanjem zabrane prodaje gasa „neprijateljskim zemljama“, omogućavajući Gaspromu da proglasi višu silu.
Zatim postoje ekonomski razlozi. Gaspromovi ugovori su sada uglavnom povezani sa cenama čvorišta i indeksa, tako da trenutno ruska kompanija zapravo uživa neočekivani prihod, uprkos malim količinama koje se prodaju. Sve dok isporučene količine nisu dovoljno velike da bi Evropi omogućile da spreči zimsku krizu, Moskva može da doda dodatno zategne omču primoravajući Evropljane da plaćaju previsoke naknade pored gasne krize u nastajanju.
Postoji i propagandna vrednost za Kremlj u održavanju protoka gasa u Evropu. Upravo sada, Rusija kaže da su evropski problemi sa gasom sami sebi nametnuti. Ta poruka je upućena široj evropskoj javnosti, koja već oseća bol od poskupljenja gasa, kao i strah od nestašice gasa.
Održavanje protoka gasa takođe sledi staru igru Kremlja „zavadi pa vladaj“ kada je u pitanju Evropa. Mađarska, naklonjena Rusiji, će, na primer, najverovatnije zadržati snabdevanje gasom (i po veoma povoljnim cenama) do poslednjeg trenutka, a njen primer će trubiti napaćenim građanima drugih evropskih zemalja: ako ne ruskom propagandom, onda onom od sopstvenih populističkih političara.
Konačno, na ruskoj strani postoji potreba za proračunatom primenom bola i odmerenim raspoređivanjem arsenala ekonomskog ratovanja. Potpuno isključivanje gasa je najjače oružje kojim Kremlj raspolaže i verovatno je vrednije kao pretnja — bar za sada. Sadašnje okretanje ventila ostavilo bi nekoliko drugih značajnih opcija za dalju eskalaciju, stavljajući Rusiju u nepovoljan položaj u dugotrajnom sukobu.
Nekim posmatračima bi moglo izgledati zapanjujuće da bi Rusija htela da upotrebi oružje i na kraju da žrtvuje pedesetogodišnju trgovinu gasom sa Evropom koja je donela stalan priliv prihoda Rusiji i nekim ključnim članovima užeg kruga predsednika Vladimira Putina. Uostalom, dok se ne izgradi gasovod Snaga Sibira 2 do Kine, za šta će biti potrebno nekoliko godina, Rusija nema drugog načina da monetizuje ovaj gas.
Nefer igranje EU prema Gaspromu od 2010.
Ali važno je razumeti da sa ruske tačke gledišta, EU nije igrala fer od početka 2010-ih, kada je Treći energetski paket stupio na snagu i kada su evropske energetske kompanije počele da zahtevaju izmene dugoročnih ugovora i odvode Gasprom na arbitražu nad tim zahtevima. Rusi su smatrali da su presude u korist kompanija iz EU i ukrajinskog Naftogasa pristrasne. Sve veći evropski pomak ka obnovljivim izvorima energije i izgledi da američki LNG preplavi evropsko tržište nakon 2025. (u ruskim očima, kao rezultat nelojalne konkurencije) takođe su smanjili preostalu vrednost trgovine gasom sa Evropom za Rusiju u budućnosti.
S druge strane, u Kremlju postoji stav da će, kada Rusija pobedi u sukobu, ili barem postigne časno mirovno rešenje, trgovina gasom biti deo sveobuhvatnog sporazuma sa Zapadom koji će uključivati dugoročne sporazume o snabdevanju, oprost svih šteta i potraživanja proizašlih iz neispunjenja ugovora, kao i rešavanje svih drugih pitanja koja nastanu na tom putu. Ako Rusija ne postigne te ciljeve, uništavanje trgovine gasom sa Evropom biće daleko od najvećeg problema sa kojim se suočavaju Putin i njegov tim.
Carnegie Endowment / A. Chatten
