Za sve to, postoje samo dva odgovorna imena, dva inspiratora, stvaraoca i naručioca takve klime: Duško Vušojević i Nebojša Čović.
Svakome ko je pogledao više od dve utakmice, moraju biti istovremeno i komične i iritirajuće kritike tobože zabrinutog i zgranutog puka zbog pogrdnih parola na račun aktera mečeva. Kome nije do vređanja, neka slobodno prati “Labudovo jezero” ili što god iz aktuelne operske sezone, a takav repertoar sastavni je deo sporta od kako sport postoji i ne treba ga uzimati previše ozbiljno.
Ono, što međutim treba uzimati previše ozbiljno, jeste kada se od uvreda, spominjanja majki i supruga, stigne do flaša vinjaka na parketu, stolica kojima se maše, pesničenja i poplave upaljača u smeru tribine-teren.
Gde treba tražiti korene te mržnje, koja već prelazi u patologiju, ili je odavno prešla, a sada već eskalira? Da, imali smo i ranije pesničenja u blizini Topčiderskog brda, tuče po vozovima ili autoputevima, ali sve je to, koliko god ovo ekstremno zvučalo, deo jednog šireg folklora, koji nije svojstven samo nama, već svakom meridijanu na kom se lopta kotrlja i huk navijača čuje. Da, postojao je i rivalitet i animozitet, ali nije postojala ta slepa mržnja u očima.
I još bitnije, mržnja, u daleko blažem obliku, kretala je od dole, pa dokle stigne u piramidi, a nikako od gore, odakle se agresivno spušta. Za sve to, postoje samo dva odgovorna imena, dva inspiratora, stvaraoca i naručioca takve klime: Duško Vušojević i Nebojša Čović.
Prvi je, glumeći žrtvu, dok je dobijao obilate donacije od države, njegovi saradnici gepekovali sudije, Tadić mu divljao u loži u ekstazi, a on otimao mlade igrače širom Srbije bez pitanja, praktično predstavio Partizan kao žrtvu na Golgoti, a Zvezdu kao Satanu lično, iako je realnost bila mnogo drugačija.
Drugi je, sa preprljavom biografijom, premisom trgovine patriotizmom na najugroženijem mestu i druženjem sa onima sa kojima se nije smelo družiti, zaseo u fotelju koja mu otvara neslućene privilegije i mogućnosti, a vremenom i potpunu podršku države. A, u toj fotelji proradile su sve sujete, kompleksi i problemi – konačno, kada dovedeš jednog Kampaca, što je ekvivalent Mesiju u fudbalu, a uz njega Vildosu, što mu dođe kao recimo Modrić, a ne budeš ni malo konkurentan u Evroligi i još te redovno metla Željkov Partizan, onda ti ostaje samo mržnja.
Jer, svi mogu biti krivi osim tebe – zavera, masoni, sudije, ABA, Evroliga, raspored zvezda, vudu magija, legendarni Deki Radonjić, proročanstvo Tarabića, svi samo ne ti. A, ako ti nisi kriv, ko će biti? Imaginarni neprijatelj.
U toj borbi, sve je dozvoljeno – potplaćivanje novinara i klovnova, huškanje navijača, PR tekstovi puni mržnje, spinovanja, milijardu saopštenja iz kojih seva negativnost, baš sve. Dok ne izgubi glavu. Na tribinama ili parketu. Ili ulici. A, onda će se prati i Čoki i Dule I prateći akteri. Žrtva je bliža nego što mislite. Prvu već imamo: srpsku košarku. Jedan je pucao u levo, a drugi u desno koleno. Pa sad gledaju ko je kriv što hramlje?
Tomo Lovreković
