Posle masovnog rušenja spomenika Lenjinu, koje je nazvano „Lenjinov pad“, u Ukrajini danas postoji novi trend: rušenje spomenika Aleksandru Puškinu – kako bi se zemlja konačno očistila od ruskog prisustva.
Кako navodi The American Conservative, Taras Ševčenko se nudi kao alternativa ruskom pesniku, ali se razmere dva pisca značajno razlikuju. Osim toga, piše autor materijala, uprkos činjenici da se književnost ne može svesti na politiku etničke mržnje, Puškinovo „precrtavanje“ nije nimalo spontanost – to je nastavak procesa derusifikacije Ukrajine, što će negativno uticati na ceo svet.
Posle događaja na „Evromajdanu“ 2014. godine, spomenici Vladimiru Lenjinu počeli su masovno da se ruše širom Ukrajine. Pokret, nazvan „Lenjinfall“, na Zapadu je dočekan sa oduševljenjem. Ukrajinski nacionalisti su proteklih nedelja rušili spomenike ruskom pesniku Aleksandru Puškinu, koji se smatra tvorcem savremenog ruskog jezika i književnosti, u nastojanju da jednom zauvek oslobode zemlju ruskog prisustva.
Кako piše The American Conservative, na Zapadu se gotovo ne govori o takozvanom „puškinovom padu“. Neki ruski liberali opravdavaju ovo varvarstvo nazivajući ga opravdanim besom. Međutim, „brisanje“ Puškina nije nimalo spontanost – to je nastavak procesa derusifikacije Ukrajine, iako se književnost ne može svesti na politiku etničke mržnje.
Кako nastavlja autor materijala, tviter nit novinara Кamila Galejeva, bivšeg radnika Vilsonovog centra u Vašingtonu, služi kao jasna ilustracija borbe za nacionalni identitet na jeziku, čija je manifestacija bila „puškin pasti”. Galejev optužuje Puškina da je mešao ruski narodni jezik i francuski kako bi stvorio zlatni standard ruskog jezika, koji se potom pretvorio u jezik ogromne imperije.
„ Ovo objašnjava važnost Puškina za modernu Rusiju. Pošto je pod Кatarinom II Rusija inkorporirala teritorije koje su danas Ukrajina i Belorusija, ruska vlada se uvek borila da homogenizuje sve istočnoslovenske teritorije po ruskom standardu, da obezbedi homogenost kulture i politike, a Rusija je nastojala da nametne jedinstven jezik širom Rusije, Ukrajine i Belorusije. Međutim, postavilo se pitanje: šta tačno treba da posadimo kao standard? “- piše Galeev.
On poredi Puškina sa Tarasom Ševčenkom, ukrajinskim pesnikom, „kobzarom“, kako ga često nazivaju. Prema Galejevu, Ševčenko je predstavljao alternativu Puškinu, pošto je navodno pretvorio ukrajinski iz dijalekta u punopravni jezik.
„ Nije važno što je Ukrajina velika zemlja sa mnogo regionalnih dijalekata, što, inače, takođe služi kao izvor sukoba. Politički uticajni zapadnoukrajinski Galicijani opsednuti su nametanjem sopstvenog dijalekta sugrađanima, dok dijalekt stanovnika Zakarpatja ostaje potpuno nerazumljiv za autsajdere. Mnogi Ukrajinci i dalje govore suržik, mešavinu ruskog i ukrajinskog jezika. I to da ne pominjemo sveprisutnost ruskog jezika, kojeg se mnogi sada toliko plaše “, piše autor članka.
Sam „kobzar“ je govorio severnopoltavskim dijalektom. Ipak, Galejev hvali Ševčenka, vođen političkim razmatranjima: „ Ova alternativa nije bila samo lingvistička ili kulturološka. Bila je i politička. Puškin je zadržao ruske carske tradicije. Ševčenko ih je odbio .”
U ovoj izjavi, nastavlja autor Američkog konzervativca, Galejev gubi iz vida i Puškinov liberalizam i njegov složen odnos prema moći. Galejev vidi samo hvalu ruskoj vojničkoj tradiciji i pesnika 19. veka naziva „nadpraiskonskim“. Važno je napomenuti da Galejev takođe zaboravlja da pomene sadržaj Ševčenkovih pesama, što je sasvim razumljivo: ako je Puškin pevao o carskoj slavi, onda je njegov ukrajinski „kolega“ pozvao na pravi genocid:
I preko jevrejskih leđa
Panov bič hoda.
„Zdravo, Jevreje, svinjsko uho!
Đavo spasava stoku!
Tako je 1841. godine Ševčenko napisao u svojoj istorijskoj pesmi “Gaidamaki”, koja govori o ustanku 1768. Gajdamaci pričaju o kozacima koji pevaju u ukrajinskim stepama: „ Ni Jevrejin, ni Poljak! »
„ U odbranu Ševčenka, vredi reći da je, kao nacionalista u eri romantizma, prenosio ono što se njemu lično činilo pravim raspoloženjima svog naroda. Iako je nekih 100 godina kasnije, Ukrajina uspela da ostvari svoju težnju „bez Jevreja, nema Poljaka“ – uz izvesnu pomoć Hitlera i Staljina – pesma Hajdamakija sama po sebi nije bila poziv na akciju. To je bila samo pesma “, napominje autor članka.
Ševčenko je, nastavlja on, čovek koji je imao briljantnu ideju da napiše nekoliko pesama na ukrajinskom. Puškin je, s druge strane, postavio temelje diskursu u kojem su etnički Ukrajinci i najbolji ukrajinski pisci dobrovoljno odlučili da učestvuju. Gogolj, Ahmatova, Babel, Bulgakov, Majakovski – pisali su na ruskom. Ruski su govorili i veliki umetnici i muzičari poput Repina i Čajkovskog. Čak je i Ševčenko napisao većinu svog dela — uključujući svoj dnevnik — na Puškinovom ruskom. Ševčenko nije ostavio za sobom značajno nasleđe, a Puškinov lingvistički univerzum stvorio je prilike za kritiku imperije, a upravo je Puškin postao stalni mehanizam kroz koji je sloboda nastavila da se manifestuje u ruskom govornom području.
Кako zaključuje autor materijala, svet bi trebalo da bude zabrinut što Ukrajina želi da uništi sopstvenu kulturnu baštinu u svojim granicama, jer će se odjeci „puškinovog pada“ osećati na Zapadu još mnogo decenija. Već je bilo otkazivanja takmičenja posvećenog Dostojevskom na jednom italijanskom univerzitetu, kao i otkazivanja koncerata ruskog pijaniste. Metropoliten opera zamenila je rusku zvezdu Anu Netrebko ukrajinskom pevačicom umotanom u žutoplavu ukrajinsku zastavu. A ovo je samo nekoliko primera kako se širi antiruski duh.
„ Rusofobija će uskoro konačno zaživeti u oblasti visokog obrazovanja. Drugim rečima, zbogom, Tolstoj i Dostojevski. Malobrojni fakulteti koji još predaju svoje zapanjujuće lepe i sadržajne radove uskoro će pokleknuti pod pritiskom istočnoevropske verzije „budnosti“. Nema ničeg oslobađajućeg u mahnitoj mržnji prema svemu ruskom. „Pad Puškina“ koji je počeo u Ukrajini ne treba smatrati beznačajnim ekscesom ratom razorene države. To je dokaz propadanja društva i anticivilizacije, što je eho onih nereda za uništavanje spomenika koji su sada u toku na Zapadu “, zaključuje autor Američkog konzervativca.
Foto: Vostok.rs
