Sedmog novembra (dva dana posle datuma rođenja umetnice), otvorena je u Muzeju savremene umetnosti u Beogradu izložba “Dualnost Milene Pavlović Barili”, koja će trajati do 17. marta 2025. godine. I delo i život jedne od najvećih srpskih slikarki u prvoj polovini dvadesetog veka jesu neprekidna borba oprečnih sila.
Sama je uvek išla “protiv struje”, kao i svi največi umetnici i njen život najviše je ličio na obrušavajući, kratak let. Rođena je u Požarevcu, u građanskoj, u beloj omalanoj kući sa brojem 14, u ulici dr Voje Dulića – nekada se zvala Dušanova, godine 1909. Preminuće u Njujorku, 1945, u tridesetšestoj godini, dok je ogromni mesec goreo među neboderima.
Rasla je između Požarevca i Parme, igrala se u požarevačkoj bašti punoj iluminacija i senki, tu su vladale pergole ruža, božanski kaledioskop cveća, koje se provlačilo kroz rešetke od kovanog gvožđa, što ukrašavali su veliku kapiju zidanu ciglom i nadsvođenu lukovima. Ovo je gotovo dovršena slika. No, umetnica u kojoj su šampanjizirale dve krvi – po majci je bila Pavlović, Srpkinja, po ocu, Brunu Bariliju, Italijanka, čitavog života smatrala je da put od palete do platna predstavlja put iskušenja.
Protivrečnost u njenom stvaralačkom opusu bila je neprekidno prisutna. Njen rad u slikarstvu oslanjao se na renesansu i antičku mitologiju, ali sadrži i nadrealnu atmosferu i metafizičke elemente. Kolorit njenih slika pun je bljeskova ćilibarskih grozdova iz Srbije, kapela od modrog i ljubičastog lišća, do “mrzlog i zvezdanog bezdana”, na kraju kada je smrt bila na četiri otkucaja srca od nje.
Bila je i slikarka i pesnikinja (pisala je poeziju na šest jezika, ali najradije na španskom).Takođe, na njenim slikama su melanholični, introvertni duboko introspektivni tonovi, kao da se sve na platnima dešava po vodom, ali su istovremeno prisutne i svetle forme, velovi i lepeze koji eterično lepršaju, zanosni i neranjivi jer nisu od ovoga sveta.
Slikala je niz autoportreta, ali i portret Rudolfa Valentina, zvezde toga doba. Neke od njenih slika zauvek su izgubljene – postoji fotografija Barilijeve sa portretom kralja Petra koji je naslikala u Americi, ali slika je – nestala. Na njenu izložbu u Rimu početkom tridesetih godina banuo je Musolini i tražio da je upozna. Rukovala se i pobegla – visoko obrazovana, inteligento intuitivna – znala je unapred da će Evropa goreti.
Godine 1939. odlazi u Ameriku. Na žalost, to će biti put u jednom pravcu. Majci je pisala da se zajedno sa njom, na brod ukrcalo i trideset monahinja u odorama. Na njenoj poslednjoj, nedovršenoj slici, naslikana je monahinja sa stigmama na rukama.
Milena Pavlović Barili bavila se istovremeno visokom umetnošću i modom i komercijalnim dizajnom. Naslikala je naslovnu stranicu i danas najuglednijeg modnog časopisa na svetu, “Voga”, ali i naslovnice za “Taun end kantri”, časopis “Moda” i “Jugend”. Radila je tokom američkog perioda i za teatar – nacrte kostima za balet, ali i kao modna ilustratorka i dizajnerka, da bi sebi obezbedila sredstva za život.
Ilustracije koje je radila za časopise behu izrazite lepote i finoće, gde Milena upotrebljava koloraturnu paletu svog detinjstva – vermer plavo, anđeli imaju lica boje slonove kosti, modre ruže u ogledalima blešte zasićenim sjajem. No, najbolnija protivurečnost možda je bila izvan njene umetnosti. Jer morala je da bira između domovine u kojoj je nisu prepoznavali (pokušavala je da se zaposli kao nastavnica crtanja, ali za nju, već tada uglednu evropsku umetnicu nije bilo mesta ni u Požarevcu, ni u Štipu, Velesu, Tetovu) i velikog sveta, zavodljivog, moćnog, ali dalekog i bešćutnog (jer “tamo je suviše tamo, ovde je suviše ovde”).
U njoj su se sudarale dve krvne struje – majčina melanholična i molska i očeva- jarka, avanturistička. Kad nije komponovao, njen otac, Bruno Barili je bio i novinar i ratni izveštač. Iako je Bruna upoznala dok je u Minhenu učila solo pevanje, na Konzervatorijumu, posle Mileninog rođenja, Danica Pavlović je bila – majka devojčice koja je očito rođena kao vunderkind.
Tokom Mileninog školovanja po svetu (Nica, Linc, Beograd, Grac, Minhen), majka je prati, spavaju u istom krevetu zimi- da se zgreju, ponekad suv hleb umaču u kafu i to je jedina hrana…Ali Milena ne odustaje… Kasnije, majka će misliti da ona sama beše “crvena boja, ljubav, da je odozgo bio njen muž, kao žuta sa palete strasti i da su koraknuli zajedno u drugu dimenziju – zelenu, avanturu duha, a onda – u pakao”.
Milena beše nemi svedok pada. Bez nje, dom u Požarevcu izgledao je kao “prazno gnezdo koje ismeva samo sebe”. Milena je pisala majci: “Znaš mamo, na dnu moje duše ima jedan plamičak, kao kandilo koje se nikad ne gasi, uvek je živo i treperi, a to je moje srpsko poreklo. Svet je divan. Zemlje lepe, ljudi interesantni, ali ni jednu varoš ne volim kao što Beograd volim rano ujutro. I nigde mi nije nebo lepo kao noću iz naše požarevačke avlije. Ni u Španiji, ni u Italiji”!
Milena Pavlović Barili, uz Nadeždu Petrović jedno je od najblistavijih imena u srpskom slikarstvu XX veka. No, i njeno proleće beše kratko. Na izložbi u Muzeju savremene umetnosti predstavljeno je oko 150 njenih dela- slika, crteža, poezije, modnih ilustracija. Milena je tokom života izlagala u Parizu, Rimu, Londonu, Beogradu, obožavana od roditelja, a neprepoznata od gomile, jer umetnici uvek imaju duži korak, svet – Ahil, nikada neće stići biljurnu, sanjarenjem obuzetu kornjaču –umetnika.
Iza Milene ostalo je toliko lepote, toliko radosti, penušavi okean tuge i toliko pitanja…Mnogo bezglasnih, prećutanih suza, kao celac od crnog snega tišine što vlada i njenom skromnom, požarevačkom kućom, nabijenom uspomenama kao dinamitom.
Prvi Milenini crteži behu pilići, majušni, zapitani, na nekom svom, tajanstvenom putu, nežni, pravilnih oblika, što žure u nepoznato. Ovo kao da beše znak nesvesne slutnje večnog ahasferstva i nomadskog života. Prva njena pisma su majci, iz bolnice: “Mamo, dođi po mene odmah. Ti ne znaš kako je ovde noću…” To, kako je noću, kada se mlečna belina muti i tamni, Danica Pavlović učiće čitavog života. Za nju, njena kćer biće izvorište najveće radosti i ljubavi i bunar najstrahotnije patnje. Jer, Milena se nikada nije vratila svom izvoru, kući u Požarevcu, gde je “njeno slikarstvo bilo njena intimna, unutrašnja priča o viru njenog unutrašenjeg bića…” Pa ipak, majka je čekala. Prvo Milenu, zatim pisma od Milene. A posle njene smrti, čekala je i dalje. Noću, u snu, osećala je cvetni zapah i jedna krilata senka bi minula meko preko Danice.
“21. juni 1941. Njujork
Moja draga, draga mama,
Često se molim za vas, sigurna sam da će vas Gospod zaštititi, a i mene zbog vas i da nas ne zaboravlja, dok se svake večeri pre spavanja molim, hiljadu puta u toku dana, za vaše zdravlje i vaš spokoj. Želela bih da te pitam o hiljadama stvari, o kući, o psima, o rodbini. Često sam u mislima sa vama, celom svojom dušom. Pazite na svoje zdravlje, naročito kada počne jesen, a to znači da se ne prehladite i da ostanete zdravi i jaki za mene. Osećam toliku potrebu i želju da vas vidim, pisala sam ti vrlo često, ali su se pisma možda izgubila…
Kad pišeš tati, dodaj nekoliko reči za mene. Ako se meri usamljenost, uteši se misleći da se i ja osećam sve više užasno sama, bez vas, ali se nadam da ćemo se videti ponovo i da ćemo živeti zajedno i srećni, svim svojim bićem i srcem, to osećam. Mnogo nežnih poljubaca ujaku i tebi, grli te snažno, snažno, snažno, Tvoja Milena”.
Ali, srce uvek vara razum. Nisu se videli ponovo i nisu živeli srećni zajedno, svim svojim bićem i srcem, jer to na zemlji prosto nije dato. Ako se toliko želi, ne dogodi se, kažu Rusi… Danici je izmakla ona zemaljska Milena, ostala joj je ona stvaralačka, besmrtna i zato je pažljivo sakupljala svaki crtež, svaku sliku, svaku cedulju, sve što je imalo veze sa njenim smrtnim telom i besmrtnom dušom vatre.
Majka je sačuvala Milenine prve cipelice, od prevrnute kože, meke, rukom šivene, sa dugim pertlama kojima se mogu vezati velike mašne. One su vreme koje prećutkuje predugu priču. Veoma podsećaju na one koje je Van Gog naslikao, ovo su cipele ahasfera, lutalice, nekoga čija je duša skitajuća. Unutrašnjost im je bela kao jagnjeće runo, ali spolja odaju sve rane puteva koji na Milenu čekaju. Počev od ranih autoportreta, pa sve do onih pred kraj života, uvek je mir na njenom licu, iako je u očima sjaj hiperborejske melanholije.
Svojim autoportretima slika nam krhotinastu životnu priču. Koristila je najrazličitije slikarske tehnike, menjala stilove- umela je, mogla, a u kući u Požarevcu ostala je zaboravljena kutija pastela. Primećuje se da je strasno upotrebljava sijena žutu, bež, tirkizno plavu, tamnocrvenu- rubinski sjaj golubije krvi. Neprekidno je u Požarevcu ostavljala dragocene predmete sa svojih umetničkih hodočašća: španski češalj, italijanske minđuše, lepezu iz Sevilje – o, večna slava gnezdu u kome smo rođeni, reče Leonardo.
Na izložbi u Beogradu, publika dugo posmatra veliki, raskošan portret majke sa šeširom, u boji umbre koja kao da sa slike povlači svu materiju i svetlost ističući u prvi plan majčinu čulnu, prefinjenu lepotu (na dnu njene čulnosti je očaj), a majka se na slici osmehuje onim smeškom koji Mileni kao da obećava nadljudsku izdržljivost, ali bez napora, blago.
Portret Milenine velike ljubavi i ljubavnog usuda, pijaniste Gonzalesa, kao da je od materije koja želi da bude svetlost, pena, on je na rubu nebeskog i zemaljskog, gde se čitavog života i mučio: svetac ili čovek, ljubavnik ili umetnik… “Devojka sa lampom” slika je pred kojom posetioci dugo sanjare – lampa sjedinjuje svetlo i tamno, božansko i htonsko, ovaj i one druge svetove. Postolje je od belog mermera sa naslikanim lotosovim cvetom i duboko zelenim listovima. Gornji deo lampe je u obliku staklene lale, koja se nikada nije otvorila. To je – zaustavljena ženstvenost, zamrznut život, prekinuta egzistencija, Milena koja nikada nije stigla da do kraja procveta u punoj raskoši svog strastvenog bića. To je taj sveprisutni “materijalni trag tajne” na njenim platnima.
Sva njena pisma, napisana lepim, ženstvenim rukopisom, čuvaju se u Mileninoj požarevačkoj kući, gde su i njeni albumi sa fotografijama, uglačani od dodira majčinih ruku, na kojima je Milena mahom okružena slikama i slikarima i smeši se osmehom onoga koji zna da neće ostariti. Tu su i njene elegantne ešarpe od grež svile, sa crnim i crvenim bordurama, spremne da zavedu svaki vetar, ogrlice, erotične, penaste, morske, kutija za nakit u obliku jajeta koju je sama oslikala, gde se nalaze devojačke sitnice – jedna minđuša, dva-tri bisera, konac od svile.
U uglu su i vrtoglavo visoke, zlatne sandale, cipele za ples sa jezgrom vetra, koje je nosila na otvaranju neke od izložbi. Ovo obilje boja na njenom devojačkom aksesoaru, otkriva da je oduvek mislila – koloristički i da se lako bavila modnom ilustracijom. Ali milujući sve ove perle, bisere, zlato, sjaj, ne dopiremo do Milene. Ona beše čuvar metafizičke tajne, a njena poetička memorija prostor olujne sete, poslednji lavirint u kome je njeno slikarstvo još bilo moguće.
Tajnu o svim ljubavima, prijateljstvu sa de Kirikom, kišnim noćima kraj arsenala, misterije o depresijama, ekstazama, preispitivanjima, preranoj smrti, ponela je sa sobom nekuda, onako krilata, kako ju je izvajao Nemanja Mitrić. Ta senzualna bista Milenina, moćna u njenoj ženstvenoj blagosti i snazi, prikazuje još jednog vojnika u izabranom carstvu slabih.