Biološko oružje,
Ruske optužbe o hemijskim i biološkim postrojenjima pod patronatom SAD u Ukrajini – kojih je, prema podacima Amerikanaca bilo 43 i koje su sve korišćene „u naučne svrhe“ – naišlo je na ignorisanje na Zapadu, gde se to procenjuje kao ruska propaganda. Britanski istoričar Najdžel Ešton upozorava da to nije prvi put da je američko ignorisanje upozorenja u vezi sa biološkim oružjem imalo katastrofalne posledice, upućujući na slučaj prvog Zalivskog rata
Najdžel Ešton, profesor istorije na Londonskoj školi za ekonomiju i političke nauke, piše kako su Britanci neuspešno pokušali da odvrate Amerikance od bombardovanja iračkih hemijskih postrojenja, te kako je to zapravo bio glavni uzrok „sindroma Zalivskog rata“ od koga su patili i pate mnogi vojnici koji su služili tada u sukobu.
Da su Britanci uputili Amerikancima ozbiljna upozorenja o opasnostima od bombardovanja iračkih postrojenja hemijskog i biološkog oružja tokom Prvog zalivskog rata. Takva upozorenja, koja su na kraju odbačena kako bi se održala anglo-američka solidarnost, ipak su bila dobro postavljena: nedavna studija je identifikovala oslobađanje gasa sarina kao verovatan uzrok „sindroma Zalivskog rata“ među američkim i britanskim osobljem.
Dana13. januara 1991. američki državni sekretar Džejms Bejker doleteo je na ključni sastanak sa britanskim premijerom Džonom Mejdžorom u bazu Britanskog ratnog vazduhoplovstva Alkonberi. Vreme je brzo isticalo do 15. januara – roka određenog u rezoluciji 678 Saveta bezbednosti UN za povlačenje iračkih snaga iz Kuvajta, koji su izvršili invaziju i okupaciju 2. avgusta 1990 – i trebalo je rešiti niz hitnih pitanja.
Iako je postignuta anglo-američka jednoglasnost u vezi sa ukupnom strategijom ostala je jedna ključna razlika: kako se nositi sa pretnjom iračkog hemijskog i biološkog oružja (CV/BV). Dva aspekta su se posebno ticala britanskog premijera Mejdžora. Prvi je bio rizik od katastrofe ako britansko i američko bombardovanje iračkih CV/BV lokacija dovede do oslobađanja nervnog gasa ili bioloških ratnih agenasa. Drugi je bio plan SAD da uzvrate za bilo kakvu upotrebu CV ili BV od strane iračkih snaga uništavanjem civilnih ciljeva, kao što je rodni grad Sadama Huseina, Tikrit. Što se Britanaca tiče, takva nesrazmerna odmazda bi predstavljala kršenje međunarodnog prava.
Strah od katastrofalnog oslobađanja CV ili BV, međutim, postao je veći. Na svoj potcenjeni način, Mejdžor je pritisnuo britanske strahove: „Planovi SAD da ciljaju CV i BV fabrike u Iraku izazvali su zabrinutost, posebno u slučaju BV“, rekao je Bejkeru. „Naš naučni savet je bio da BV agent ne može biti uništen zapaljivim bombardovanjem. Postojao je rizik od značajnih žrtava u blizini fabrike BV kao rezultat napada“.
Dok je Bejker odgovorio da će ponovo razmotriti to pitanje po povratku u Vašington i razumeo potrebu za oprezom, britanska zabrinutost je praktično odbačena. Dva dana kasnije, čelnik generalštaba američkih snaga, Kolin Pauel, telefonirao je načelniku štaba odbrane Dejvidu Krejgu da mu kaže da je stav SAD nepromenjen. Iako je „postojala 1% verovatnoća oslobađanja [Kuvajta] sa katastrofalnim rezultatom“ u nepovoljnim uslovima, predsednik Buš je odlučio da je „ovaj element rizika prihvatljiv i… složio se da objekti BV mogu biti gađani.“ Pauel je završio poziv primetivši da je „ovaj element rizika prihvatljiv i… složio se da objekti BV mogu biti gađani.“ SAD su htele da unište ove iračke sposobnosti pre nego što budu upotrebljene te da je „bolje da Iračani pate nego savezničke snage“.
Britanski protesti i podneske nisu napravili nikakvu razliku. Sekretar odbrane Tom King izvestio je u poruci „strogo poverljivo“ Mejdžoru da „nismo napredovali mnogo kada je reč o suštinskom pitanju“. Postojala je stalna razlika u tehničkoj proceni rizika između američkih i britanskih stručnjaka. King je primetio da su njegovi savetnici, uključujući direktora Porton Dauna, britanskog centra za istraživanje hemijskog i biološkog oružja, verovali da, iako postoji velika šansa da neće biti ispuštena velika količina opasnog materijala, mnogo toga zavisi od vremenskih prilika i uslova tokom napada.
Ipak, King je smatrao da, uprkos ovim razlikama u procenama, „moramo da ih podržimo [Amerikance] u celini i da delimo odgovornost.“ Jedina kvalifikacija koju je uneo u angloamerička pravila angažovanja bila je da će konkretna ministarska saglasnost biti potrebna ako britanski avioni dobiju zadatak da napadnu takve objekte.
Zapažanje Kolina Pauela da je bolje da Iračani trpe, a ne savezničke snage, pokazalo se tragično pogrešnim. Savezničke vazduhoplovne snage su krenule napred i gađale sumnjive iračke CV i BV lokacije. U roku od nekoliko meseci nakon završetka rata, pripadnici američkih i britanskih oružanih snaga počeli su da prijavljuju niz hroničnih simptoma uključujući umor, groznicu, noćno znojenje, probleme sa pamćenjem i koncentracijom i hronični bol u telu. Uzroci onoga što je postalo poznato kao sindrom Zalivskog rata ostali su nepoznati. Različite mogućnosti, uključujući vakcinacije date vojnicima, izlaganje osiromašenom uranijumu i isparenja iz požara naftnih bušotina, istraživane su tokom godina sve dok tim na Univerzitetu Teksas Southvestern Medical Center (UTSV) tri decenije kasnije nije došao do onoga što veruju da je definitivan zaljučak.
Strahovi britanskih naučnika o mogućim posledicama savezničkog vazdušnog napada na CV/BV lokacije u nepovoljnim vremenskim uslovima pokazali su se dobro postavljenim. Prema studiji, američka vojska je potvrdila da su satelitski snimci dokumentovali veliki oblak krhotina koji je nastao iz iračkog skladišta hemijskog oružja koje su bombardovali američki i koalicioni avioni i koji je prolazio preko položaja američkih kopnenih trupa. Oslobođeni agens bio je nervni gas sarin, a UTSV studija, koristeći genetske markere, ukazuje na to kao na osnovni uzrok sindroma Zalivskog rata.
Zabrinutost koju su britanski naučnici izrazili u to vreme o potencijalnim opasnostima od takvih napada na kraju je nadjačana. Kingov memorandum Mejdžoru jasno stavlja do znanja da je prioritet bio održavanje anglo-američkog zajedničkog fronta i da se razlike u naučnim procenama nisu smatrale dovoljno značajnim da bi se odstupilo od ovog prevashodnog cilja. Ali, s obzirom na sveže dokaze iz UTSV studije, sada je možda pravi trenutak da se ponovo pogledaju dati saveti i odluke donete u to vreme da se vidi koje se lekcije mogu naučiti. Na kraju krajeva, hemijsko i biološko oružje ostaje živa pretnja na savremenim ratištima na Bliskom istoku i u Evropi. Ne može se isključiti mogućnost da se situacija poput one sa kojom smo se suočili 1991. godine ponovi.
Tekst je objavljen na blogu Londonske škole za ekonomiju i političke nauke.
Prevod: A. Chatten / Afera
Foto: Pixabay
