Piše: Bojan Ranđelović, major u penziji i ratni vojni invalid
Profesionalno sam vojno lice. Završio sam Vojnu akademiju, smer telekomunikacija.
Za vreme rata imao sam čin kapetana prve klase a penzionisan sam kao major.
Tokom rata moj zadatak je bio održavanje veze u jedinicima u kojima sam bio.
Ratna dejstva su me zatekla na aerodromu Golubovci
Tu sam obavljao dužnost održavanja radara da mogu nesmetano da rade.
Nađa jedinija je imala zadatak da radarsku sliku i podatke o avionima sa slikom teritorije pošalje ka operativnom centru, odnosno ka Beogradu.
Ta slika je morala da ide neprestano, 24 časa.
Samim tim bili smo i jedna od glavnih meta NATO agresora.
Možda apsurdno zvuči ali nama je bila srećna okolnost to što smo kao rezervne radare koristili radare koji su prestali da se proizvode još pre dvadeset godina, dakle krajem sedamdesetih.
Oni su radili u opsegu frekvencije za koju NATO nije imao mere blokade.
Mnogi su me pitali i da li se nevidljivi avion Stelt zaista ne vidi na radaru.
On se vidi na radaru ali nema kontinuirani obris već može povremeno da se vidi smanjeno.
Danas, kada razmišljam o svemu, sa vojne strane imao sam osećaj da sam pobednik.
Međutim posle diplomatije i svega onog nakon 10.juna taj osećaj se polako gubio jer smo na tom diplomatskom polju izgubili veliki deo onoga što smo za 78 dana rata izvojevali.
Iako sam vojni invalid bio bih spreman, zlu ne trebalo, da ponovo branim svoju otadžbinu.
Takođe, kao ratni invalid koji se bori svakodnevno da ostvari svoja osnovna prava, ne mogu da se osećam kao pobednik.
Naravno, ima i pozitivnih stvari.
Dobro je što nam je novim Zakonom dodeljeno nacionalno priznanje.
Dobro je i što su objedinjeni zakoni o ratnim vojnim invalidima i civilnim žrtvama rata.
Veći su iznosi invalidnine od prve do desete grupe.
Dobra je stvar i što je borački zakon priznao postraumatski poremećaj kao dijagnozu, odnosno kao bolest.
Ipak, problem je nastao u realizaciji prava na osnovu ove dijagnoze.
Ono što nije dobro jeste što je ranjenicima u ratu dato pet godina da regulišu svoj status.
Ima ne tako mali broj ljudi koji su ranjeni tokom rata i koji su mislili da “rane ne zastarevaju” i da ne postoji vremenski rok da regulišu svoj status.
Sa malo više pažnje prema invalidima i ratnim veteranima zaista ćemo imati svako pravo da se do kraja života osećamo kao pobednici,što i jesmo!
Tekst je nastao u okviru projekta “Veterani pišu”
