“Poreklom sam iz jednog malog mesta u BiH, u kojem ni mladi ni stari nemaju posla. Završila sam Srednju medicinsku školu i godinu dana nakon odlučila da dođem u Nemačku. Htela sam bolji život, a u svom mestu ga nisam imala. Spomenuću samo da tamo odakle sam ja najbolju perspektivu imaju oni koji imaju nekoliko krava i prodaju mleko.
Bila sam tužna kad sam završavala školu jer nisam znala gde će cela moja generacija. Reč je o celoj jednoj generaciji, a ne o nas nekoliko koji ne znamo ni šta ćemo ni gde ćemo. Otišla sam na nekoliko dana kod rođake u Minhen. Nagovarala me da dođem, da će mi pronaći kakav-takav posao, ali ja nisam bila sigurna”, piše ona.
Kako nastavlja, njoj je rođaka našla posao. Zapravo, više poslova.
“Čistila sam svaki dan kod različitih porodica. To mi je dobro došlo jer sam naučila jezik u samo godinu dana. Ne savršeno, ali mogla sam vrlo dobro da se sporazumem. Odlazila sam i na kurs nemačkog jezika, pa je i to pomoglo.
Godinu dana kasnije zaposlila sam se kao čistačica u jednoj bolnici u Minhenu. Imala sam 1.400 evra platu neto, i opet nedovoljno da se osamostalim. Ali pronašla sam jedan stančić i štedela za godišnji odmor. U toj bolnici radi i jedna naša doktorka. U Minhenu je poznata. Kad je saznala da sam završila za medicinsku sestru, pomogla mi je da se u toj istoj bolnici zaposlim u struci.
Za sad imam 1.700 eura neto platu. Nije to neki ogroman novac, ali opet je početak. Stanarinu i režije plaćam malo više od 1.000 eura i opet mi ostane za neki pristojan život.
Neka niko ne shvati pogrešno ovo moje pismo. Niti želim njime da kažem ljudi moraju da ostanu u BiH jer je ovde teško, niti želim da kažem kako je ovde bolje nego u domovini.
Biće vam onako kako nešto prihvatite i šta očekujete. Ako previše očekujete, nigde vam neće biti dobro, pa ni u Nemačkoj, kojoj se jedino mora priznati da ako želite raditi bilo šta, nećete biti bez posla”, napisala je.