Piše: Tomo Lovreković
Posle dramatičnih događaja u Banjskoj, pogled Zapada prema Srbiji se naizgled zaoštrio i promenio: u suštini, moćnici iz Brisela i njihovi mentori su samo počeli da poluglasno govore ono što su već i mislili.
U prilog tome govori i činjenica da u sklopu navodne kazne Srbiji, koja se maltene može nazvati repetom austrougarskog ultimatuma u malom, Zapadnjaci traže one glave, koje su sa podjednakom strasti tražili i pre slučaja Banjska. Samo, eto, sada imaju povod.
Direktno je na udaru prvi Milan Radoičić, a posredno i ZvonkoVeselinović – situaciju onima koji traže Radoičića na tacni jeste olakšalo njegovo priznanje, ali je za Srbiju danas, baš kao i posle onog Vidovdana, zaista neprihvatljiva ideja koja se nameće, da izruči čoveka vlastima okupiranog dela teritorije i lažnoj državi koju ne priznaje. Ovo je, na kraju krajeva, decidno odbio i sam predsednik Vučić.
Interesantno je međutim da i Radoičić i Veselinović satanizovani, povezivani sa raznim imaginarnim slučajevima i redovne mete Šolakove štampe i televizija već duži niz godina. Mnogi veruju da povezanost tih sinhronizovanih i ni malo blagih napada treba tražiti u činjenici da obojica, svako na svoj način, već duže vreme štiti i pomaže srpski narod na Kosovu i Metohiji, ali i svojim autoritetom i na druge načine sprečavaju egzodus i još brutalniji teror Kurtijevih falangi. Da li je upravo neophodno skloniti ove dve smetnje na putu ka nesmetanom etničkom čišćenju?
U potpuno neodrživom kontekstu, na udaru se našao i ministar odbrane Miloš Vučević, koga su Šiptari, ali i domaći podizvođači (konkretno Marinika Tepić) bez ijednog dokaza, ili uprkos svim dokazima za suprotnu tvrdnju, optužili da je ne samo naoružao grupu u Banjskoj, već i da im je omogućio obuku na vojnim poligonima. Ova strašna i činjenicama demantovana laž očigledno pokazuje dve stvari: da je Vučević kao čovek lojalan državi, nacionalnim interesima i predsedniku nepodoban i prezren u centrima moći koje ne žele suverenu Srbiju, ali i da je veliki trn u oku tim centrima moći što vojska, kao najosetljivija poluga moći, nije pod kvislinškom kontrolom kao što je to nekada bilo.
Pored Vučevića, traži se i odgovornost direktora BIA Aleksandra Vulina, koji je na meti odavno – prvo se to videlo kroz besmisleno provlačenje njegovog i Gašićevog imena u prozapadnim protestima čiji je paravan borba protiv nasilja, a onda i u još besmislenijim sankcijama SAD, iako i u Vašingtonu dobro znaju šta ih boli i da je povezivati Vulina sa narko tržištem podjednako apsurdno kao povezivati talibane sa ljubiteljima performansa Marine Abramovič. Očigledno je da se ne prašta to što je prvi čovek službe srcem, stavovima i delovanjem najbliži Beogradu, ali je podosta blizak i Moskvi, odbijajući da se okrene protiv tradicionalnih prijatelja.
Na kraju, sad već tradicionalno, na meti je i Danilo Vučić, sin predsednika republike, kojeg su takođe više puta bezuspešno pokušavali da kriminalizuju. Ovoga puta su otišli još korak dalje u apsurdu, tvrdeći da je umešan u puškaranje u Banjskoj, a da je možda i lično bio tamo. Ostalo je samo još da kažu da je Vukan držao redenik, a Andrej postavljao eksploziv na barikade, pa da priča bude konkretna. Pritisak na najosetljiviju temu za predsednika Vučića, porodicu mu, nije ništa novo, a svrhu i smisao nije potrebno posebno objašnjavati.
Kada se saberu sve, na ovaj ili onaj način tražene glave, jasno je šta zapravo Zapad traži na tacni: glavu Srbije. Jer, najbolja je obezglavljena, poslušna i na kolenima. Zašto bi imali svoju, kada možemo da mislimo njihovom, zar ne?
