Dok se svet zgražava nad divljaštvom Hamasa, a Izraelu stavlja oreol žrtve koja je jedinstvena u borbi za pravdu i osvetu, istina i činjenice poručuju podosta drugačije.
Tako recimo, prema zvaničnim i lako dostupnim podacima, a podjednako uspešno zataškanim u mejnstrim medijima, u kratkotrajnim sukobima u Gazi 2014. godine, vojnici Izraela su ubili 1600 civila, od čega 550 dece.
Razoreno je više od 18 hiljada domova, 203 bogomolje, 285 vrtića i 73 zdravstvene ustanove – ovo su podaci instituta bliskih Zapadu, koji je naklonjen Izraelu, a ne palestinski izvori.
Četiri godine kasnije, ekstremni Hamas prešao je preko svojih principa i podržao kampanju nenasilnog otpora, Gandijevskim vidom, takozvani Marš povratka. Skup bez ijednog jedinog incidenta završen je tako što je ubijeno tri stotine Palestinaca, nenaoružanih civila – zvaničan razlog: bili su preblizu ograde. Upozorenje pre masakra nije izdato.
O uzrocima poslednjih krvavih sukoba oglasila se Komunistička partija Izraela koja razbija priču o nacionalnom jedinstvu, a u njihovom saopštenju se navodi da je “eskalaciju izazvala fašistička vlada, koja je odnela mnogo nevinih žrtava”.
Oni dalje ističu “da je rat pothranjivan i priželjkivanog od prvog dana desničarske vlade” i da je to ambicija sadašnjih vlasti od početka, kao i destabilizacija celog regiona.
Konačno, Komunisti otkrivaju da su napadu Palestinaca prethodili višenedeljni incidenti koji su izazivali izraelski doseljenici, skrnaveći Al Aksu, veliku muslimansku svetinju i praveći pogrom na ulicama Huvare. Za neupućene, Al Aksa je džamija stara trinaest vekova koja je prema predanju dignuta na mestu Solomonovog hrama, a judeisti veruju da bi njeno rušenje i obnavljanje prethodnog zdanja prizvali povratak njihovog Mesije.
Takođe, kada smo već kod mitova, a kada je u pitanju naše dvorište, uprkos ustaljenom mišljenju o dubokom prijateljstvu sa Izraelom, interesantno je da su oni priznali Kosovo i Metohiju, dok je Palestina, iako muslimanska zemlja, suštinski i javno protiv kvazi države, pa je čak u nekoliko navrata i pozivala arapski svet da ne priznaje zvaničnu Prištinu.
Kako izgleda jednostrani i jednodimenzionalni prikaz iz vizure Zapada, sa podelom na dobre i loše momke, osetili smo na svojoj koži tokom devedesetih.
