Za Zapad na mahove progresivna snaga, pa onda opet zalutali komunistički autokrata – na trenutke vesnik demokratije, pa suludi diktator – u naletima faktor mira, pa balkanski kasapin. Osporovan i slavljen kao retko ko – jedan od retkih koji je “doživeo” da ga deo onih koji su ga za života dizali u nebesa, otrežnjeni preziru pošto je pokopan u Požarevcu, I obrnuto, jedan od retkih kojeg su najveći mrzitelji posle polaganja u humku naprasno zavoleli shvatajući svoje zablude.
Problematičnog okruženja, i partijskog i poslovnog, a čini se ponajviše porodičnog, Milošević je Srbiju čitavu dekadu vodio kroz najteže brodolome, kao kapetan nacionalne lađe – neki tvrde da su brodolomi I nastali usled nedostatka veština mu za kormilom, a drugi da je vešto manevrisao kroz plasirane lednike na našoj trasi.
Dežurne autošoviniste, plaćenici raznih ambasada, ali I pojedini strani analitičari našli su za shodno ovih dana, naravno u negativnom kontekstu, porede Putina sa Miloševićem. Sličnosti, ruku na srce, ima i to makar nekoliko uočljivih – obojica su branili svoje, jedan preko Drine, drugi u Hrvatskoj i zato su se našli na crnoj listi onih koji otimaju tuđe. Obojica su imali manje-više nesposobno okruženje i obojica su tvrdoglavo odbijali da prihvate da više ne postoje i neće ni postojati država sa petokrakom na grbu, kao i ona na čijoj se zastavi vijorio srp i čekić.
Dok se, kako vidimo, u večitom jing-jangu mišljenja, za jedne lider slobodnog sveta, a za druge krvavi agresor ipak muči u oslobađanju (zauzimanju) Ukrajine, Miloševićeva startna pozicija je bila znatno drugačija.
Dobro, istina, celokupna međunarodna zajednica (ako tako nazivamo surovi zapad sa prekookeanskim gazdama) bila je i protiv jednog i protiv drugog, a još jedna paralela su lokalne vođe van kontrole, ubeđene da su veće I Vladimira i od Slobodana. Samo, za razliku od čoveka koji stoluje u Kremlju, Milošević je rat vodio pod sankcijama, uz namenski razorenu privredu, uz ne u potpunosti lojalan vojni kadar, destruktivnu opoziciju i kao predstavnik male i posramljene zemlje.
Pa, ipak i u takvim okolnostima, uspeo je ono što Putin još nije, a nije ni izvesno da hoće: dok Donbas visi o koncu kao istorijska težnja ruskog naroda, Srbija je zahvaljujući Miloševiću dobila državu preko Drine. Neka su me sve drugo porazi, Republika Srpska kao pobeda, pa neka bude i jedina, vredna je da anulira sve to.
Zato bi možda Zapadu, rusofobima i autošovinistima i bolje bilo da im ne stoji parola “Putine Slobo”. Jer, ako Putin bude kao Sloba, čeka ih krnja Ukrajina.