Piše: Luka Mičeta
OBNAVLJA LI SE JERETIČKA NEUE OSTPOLITIK
Srž i snaga Neue Ostpolitik bilo je uverenje Vilija Branta uramljeno u njegovu rečenicu: „Mir nije sve, ali bez mira sve je ništa“ – upravo ono na čemu Vučić i Orban neprestano insistiraju.
Jeretici, u crkveno religijskom smislu, govoreći krajnje simplifikovano, su ljudi čije mišljenje odudara od učenja koje je crkva utvrdila. Međutim, jeretik ne sumnja u suštinu vere. Jeretik, u stvari, teži, ubeđen je u to, da veru tumači i pristupa njenom ispovedanju ispravnije od crkvenih vlasti koje u tom trenutku upravljaju crkvom. Jeretik, znači, bez obzira na neslaganje, ostaje u veri sa kojom, po njegovom mišljenju, nema problem. Problem ima sa postojećim institucionalnim okvirom tačnije sa čelnicima crkve kao nosiocima interpretacije zvanične dogme. Ali, jeretik nije apostata, nije otpadnik od vere.
Prevedeno na sekularni jezik: jeretik, iako se suprotstavlja postojećem političkom sklopu, ne dovodi u pitanje temelje dominantnog ideološkog kursa. Dakle, radi se o razmimoilaženjima unutar iste ideološko-političke matrice – odnosno reč je samo o shvatanju jeretika da je njihova politika realnija, adekvatnija a samim tim da može biti i uspešnija u realizaciji osnovne, inače, nediskutabilne, ideje.
Paradigma jedne takve politike u vremenu hladnog rata jeste Neue Ostpolitik (Nova istočna politika) koncept politike detanta Egona Bara i Vilija Branta, istaknutih nemačkih političara druge polovine XX veka, koncept koji se nije fokusirao samo na konsenzus u kratkom ili srednjem roku, već na dugoročno približavanje, ako ne čak i konvergenciju društvenih sistema Istoka i Zapada, kako je to rekao Vihard Vojke, nemački politikolog i profesor na Univerzitetu u Minsteru.
Na tu politiku u današnjem koordinatnom sistemu evropske politike kao sistema organizacije Evropske unije podseća politika Aleksandra Vućića i mađarskog lidera Viktora Orbana. Naravno, Aleksandar Vučić i Viktor Orban nisu u poziciji Egona Bara ili Vilija Branta jer njihove zemlje za razliku od Nemačke nemaju ni tu težinu ni taj uticaj. Ali u svakom slučaju njihova politika se glasno čuje u ne tako – bez obzira na sva zaklinjanja – jedinstvenoj Evropi. Nije lako Vučiću ni Orbanu kao što to nije bilo lako ni Baru i Brantu. Kako je rekao premijer Orban: Vučiću nije lako jer je van EU a njemu, takođe, nije lako jer je u EU.
Situacija sa podeljenom Nemačkom i sukobljavanja na relaciji SAD – SSSR tokom hladnog rata nije identična sa dešavanjima koju danas vidimo u Evropi – ali sličnost je, ipak, evidentna.
Četiri sile pobednice su 1945. godine Nemačku podelile na četiri okupacione zone. Četiri godine kasnije (23. maja 1949) osnovana je Savezna Republika Nemačka, a nekoliko meseci kasnije (7. oktobra 1949) i Nemačka Demokratska Republika (DDR).
Od tada je Nemačka bila podeljena na dva dela, što je dovelo do tenzija između dve nemačke države, do problema poznatog pod terminom „Konflikt Istok-Zapad“. (Nemačka će se ujediniti 1990. godine – „Sada zajedno raste ono što je zajedničko“ („Es wächst zusammen, was zusammen gehört“), kako je rekao Vili Brant).
Konrad Adenauer (1949-1963) koji je za kancelara Zapadne Nemačke izabran 15. septembra 1949. godine akcenat stavlja na borbu protiv komunizma dok Fridrih Pik predsednik DDR-a (11. oktobar 1949 – 7. septembar 1960) pa potom njegov naslednik Valter Ulbriht (1960-1973) u sklopu sovjetskog dijamata (dijalektički materijalizam) težište svoje socijalističke politike stavljaju prvenstveno na borbu protiv kapitalizma.
U deklaraciji od 21. oktobra 1949. godine Adenauers Ostpolitik je jasno definisana, kada je reč o tada najvažnijem pitanju za Nemce, u jednoj rečenici: „Savezna Republika Nemačka je jedina legitimna državna organizacija nemačkog naroda sve dok se nemačko jedinstvo ne postigne.“ Dakle, nije dolazilo u obzir priznanje komunističkog režima uspostavljenog u sovjetskoj zoni ili DDR-a kao države.
Konrad Adenauer imao je već 74 godine kada je preuzeo dužnost kancelara. Te godine će ga engleski The Observer opisati kao ubedljivo najboljeg „taktičara na nemačkoj političkoj sceni”. Kao kancelar uspostavio je ono što je kasnije postalo poznato kao „kancelarska demokratija“.
U Adenauerovoj Zapadnoj Nemačkoj je tokom 1955. godine inaugurisana Halštajnova doktrina, koja je bila ključni princip spoljne politike Zapdne Nemačke, nazvana po Valteru Halštajnu (1901-1982) nemačkom državniku, i potonjem prvom predsedniku Komisije Evropske ekonomske zajednice i jednim od osnivača Evropske unije.
Ta doktrina – čiji je glavni arhitekta bio ustvari Vilhelm Georg Greve (1911-2000) nemački diplomata i profesor međunarodnog prava na univerzitetima u Getingenu i Frajburgu – bila je, dakle, osnova politike Zapadne Nemačke do dolaska Vilija Branta na vlast.
Bila je to rigidna politika po kojoj Zapdana Nemačka nije uspostavljala niti, pak, održavala diplomatske odnose sa državama koje su priznale DDR. Halštajnova doktrina je proizilazila iz ekskluzivnog mandata, iz zahteva za jedino zastupanje (Alleinvertretungsanspruch) po kome samo Zapadna Nemačka predstavlja celu Nemačku. Ekskluzivni mandat, ili zahtev isključivog autoriteta, je, dakle, princip vlade o svojoj legitimnoj vlasti nad određenom teritorijom, čiji je deo de facto pod kontrolom druge vlade. Situacija u kojoj je danas nalazi Srbija u odnosu na Kosovo.
Halštajnova doktrina je predviđala da Zapadna Nemačka prekine diplomatske odnose sa zemljama koje budu priznale DDR, kako je rekao nemački ministar inostranih poslova Hajnrih fon Brentano na sastanku sa ambasadorima akreditovanim u Bonu.
Međutim u praksi se Bon nije uvek pridržavao ove doktrine.
Iako je Zapadna Nemačka po toj doktrini smatrala za neprijateljski čin (acte peu amical) zemlju koja prizna DDR ili sa njom održava diplomatske odnose, kancelar Nemačke Konrad Adenauer je, deset godina od završetka rata (1955) sa SSSR-om dogovorio uspostavljanje diplomatskih odnosa.
Valter Halštajn i Vilhelm Greve su bili u delegaciji koja je pratila Adenauera u Moskvu. Po povratku iz Moskve Halštajn je objasnio da je uspostavljanje diplomatskih odnosa sa Sovjetskim Savezom – uprkos tome što je Moskva priznala Istočnu Nemačku – „jedinstveni akt“ zbog privilegovanog statusa SSSR-a kao jedne od četiri okupacione sile.
Na tom fonu, upravo zbog tog presedana, Adenauer je suštinu ove politike izneo na konferenciji za štampu 16. septembra a onda ponovio u nemačkom parlamentu 22. septembra iste te godine, posebno podvukavši da Zapadna Nemačka neće prihvatiti nijednu drugu državu koja održava diplomatske odnose i sa DDR-om. Tada su faktički i postavljeni temelji Halštajnove politike, ranije osmišljene.
Prva primena Halštajnove doktrine zbila se 1957. godine, kada je Adenauer 18. oktobra saopštio da prekida diplomatske odnose sa Jugoslavijom jer je Tito („Tito je običan razbojnik“, reći će Adenauer Brantu), tri dana ranije, 15. oktobra, uspostavio diplomatske odnose sa DDR-om. Treba podsetiti, u ovom kontekstu, da je dve godine pre uspostavljanja odnosa Jugoslavije sa DDR, 26. maja 1955. godine, prvi sekretar CK KPSS Nikita Hruščov, bio u poseti Beogradu, samo nekoliko meseci ranije pre nego što će Konrad Adenauer doći u pomenutu posetu Moskvi. (Zapadna Nemačka je uspostavila diplomatske odnose ponovo sa Jugoslavijom 1968. godine).
Adenauers Ostpolitik je postala problematična i neproduktivna posebno tokom šezdesetih godina prošlog veka kada je Zapadna Nemačka 1965. godine uspostavila diplomatske odnose sa Izraelom, nakon čega su arapske zemlje prekinule odnose sa Zapadnom Nemačkom a priznale su DDR (posle 1967. godine) kada je DDR podržala arapske države u Šestodnevnom ratu (Treći arapsko-izraelski rat koji se vodio od 5. do 10. juna 1967. godine između Izraela i koalicije arapskih država tada poznatih kao Ujedinjena Arapska Republika).
Međutim, Halštajnova doktrina nije uspela da spreči da veliki broj zemalja prizna DDR. Kako je još tada upozoravao Vilhelm Greve – Bon mora računati sa činjenicom da DDR, država sa 17 miliona stanovnika „od ostatka sveta ne može biti tretirana kao da ne postoji“.
Adenauera je na mestu kancelara nasledio Ludvig Erhard (CDU, 1963 – 1966), ministar ekonomije, poznat kao „otac“ zapadnonemačkog „privrednog čuda“ ali kao čovek sa cigarom, jer je pušio više tompusa od Čerčila.
Posle Erhardove ostavke na njegovo mesto dolazi Kurt Georg Kizinger (1966-1969), takođe iz CDU koji je formirao prvu nemačku veliku koaliciju (CDU i SPD). Njegova vladavina je bila obležena studentskim demonstracijama 1968. godine (Pojavom harizmatičnog Rudija Dučkea i ubistvom dvadesetšestogodišnjeg studenta Bena Onezorga) ali i činjenicom da je Kizinger bio sporan jer je, pored ostalog, bio od 1933. godine član Nacističke partije.
Nakon Halštajnove doktrine za vreme mandata Adenauera, Erharda i Kizingera na vlast u Zapadnoj Nemačkoj dolazi Vili Brant sa Neue Ostpolitik.
Neue Ostpolitik počev od 1969. godine, je novi pristup odnosima između Zapadne Nemačke i istočne Evrope, posebno DDR – fokus je bio na politici normalizacije odnosa, politici razumevanja povezanoj sa implementacijom političkog principa „promena kroz približavanje“ Egona Bara, dakle politika usmerena na pomirenje sa Sovjetskim Savezom i istočnoevropskim zemljama. U vladinom saopštenju od 28. oktobra, kancelar Vili Brant stavio je u centar svoje spoljne politike „razumevanje sa Istokom“, pored „saradnje i koordinacije sa Zapadom“.
Ove, 2022. godine, 17. avgusta, biće navršeno 60 godina od događaja koji je, može se reći, promenio život Vilija Branta. Naime, tog dana – 17. avgusta 1962. godine – Vili Brant, gradonačelnik Berlina, je bio obavešten da je ubijen Peter Fehter, osamnaestogodišnjak iz Istočnog Berlina, kada je pokušao da prebegne u zapadni Berlin. Graničari DDR-a ga sa tri metka pogađaju i nesrećni mladić ostaje teško ranjen da leži na istočnoj strani nekada jedinstvenog grada – gde će i izdahnuti. Streljanje mladića Petera Fehtera i njegova smrt istovremeno je označila i neminovnu smrt 155 kilometara dugog „antiimperijalističkog zaštitnog zida“ – (čija je izgradnja započela samo godinu dana ranije, 13. avgust 1961. godine i na kome će tokom 28 godina postojanja nastradati najmanje 140 ljudi) – i bila svojevrsni okidač Brantove želje da promeni dotadašnju nemačku politiku, da počne da kreira drugačije političke odnose u međunemačkim kao i u međunarodnim relacijama. Biće to politika koju će svet kasnije prepoznavati pod imenom Nova istočna politika.
Na potrebu za promenom politike dodatno će ga podstaći jedan govor njegovog prijatelja i vernog saradnika Egona Bara (1922-2015) koga je krasila analitička briljantnost, racionalnost i strast, temperament kao i njegov smisao za humor kako ga je opisao svojevremeni šef nemačkih socijaldemokrata Zigmar Gabrijel (2009-2017).
„Veliki vizionar“ Egon Bar je u govoru održanom nepunu godinu kasnije, 15. jula 1963. godine, na Evangelističkoj akademiji u Tucingu, u Bavarskoj, postavio temelj Novoj istočnoj politici inaugurišući politiku promene kroz novi prilaz problemu, koju je nazvao „promena kroz približavanje“. Bar je tada rekao da je logično pretpostaviti da se ne samo „berlinski problem ne može rešiti izolovano“, već da je „nemački problem deo sukoba Istok-Zapad“, baš kao što je to danas problem sa Kosovom i ratom u Ukrajini
Bar je u ovom govoru ukazao na još nekoliko fundamentalnih stvari: „da politika na sve ili ništa ne dolazi u obzir“, da je „iluzija je verovati da ekonomske poteškoće mogu dovesti do sloma režima“… Takođe, Egon Bar se osvrnuo i na politiku SAD predsednika Džona Kenedija (koji će prilikom posete Berlinu, 26. juna 1963. godine, izgovoriti čuvene reči pred milion Nemaca okupljenih ispred ispred Gradske većnice Šeneberg u Zapadnom Berlinu: „Svi slobodni građani, gde god da žive, građani su Berlina. I za to sam ja kao slobodan čovek, ponosan što mogu da kažem: Ja sam Berlinac!“), a koga će posle ubistva naslediti Lindon Džonson 22. novembra te godine.
Barova briljantna analiza se i danas pamti i prepričava: „Američka strategija za mir može se definisati i formulom da komunističku vlast ne treba ukidati već menjati. Promena odnosa Istok-Zapad koju SAD žele pokušavaju da sprovedu služi za prevazilaženje statusa kvo tako što se ne menja status kvo. To zvuči paradoksalno, ali otvara izglede nakon što je dosadašnja politika pritisaka i protivpritisaka dovela samo do rigidnosti statusa kvo“.
Bar zaključuje ovaj svoj slavni govor glasovitom poentom: „Ovo je politika koja bi se mogla sažeti u formulu: Promena kroz približavanje.“
U ovom kontesktu treba podsetiti kako se predsednik Džon F. Kenedi poneo na vrhuncu kubanske krize (16–28. oktobar 1962). Kenedi i njegovi savetnici u tim turbulentnim danima neprestano su zasedali u Ovalnom kabinetu i razgovarali o mogućim scenarijima ukoliko dođe do eskalacije sukoba. Jedno od ključnih pitanja je bilo: koliki je stepen verovatnoće da će, ukoliko američke snage napadnu Kubu kako bi uklonile sovjetske rakete, Sovjeti odgovoriti zauzimanjem Zapadnog Berlina?
„Ako se to desi“, upitaće, predsednikov brat Robert Kenedi, „šta onda da radimo?“
General Maksvel Tejlor, predsednik Zajedničkog štaba američkih snaga, je odgovorio: „Idite u opšti rat, ako je to u našem interesu.”
Džon Kenedi je upitao sa nevericom: „Mislite na nuklearnu razmenu?“
Tejlor je slegnuo ramenima: „Pretpostavljam da moraš.” (“Guess you have to.”)
Nema nikoga danas koji ne shvata Kenedijevu veličinu u njegovoj odluci – da se rešenje nalazi u nagodbi sa Hruščovom a ne punom porazu SSSR-a. Pomenuti ministar pravde SAD Robert Kenedi (1961-1964) je u svom izveštaju napisao: “Ono što ga je (predsednika Kenedija) rukovodilo u svim njegovim razmatranjima je nastojanje da se ne osramoti Hruščov, da se ne ponizi Sovjetski Savez, da Sovjeti ne dođu u situaciju da budu prinuđeni da eskaliraju svoj odgovor jer su ih njihova nacionalna bezbednost ili nacionalni interesi tako obavezali.”
Nema sumnje da je Vili Brant imao na umu ovako postavljenu stratešku politiku tregično nastradalog američkog predsednika. Jer, Vili Brant je preuzeo mesto kancelara Nemačke (21. oktobar 1969), nešto više od godinu dana nakon što su trupe Varšavskog pakta ušle u Čehoslovačku (20. avgust 1968). Dolaskom na mesto kancelara Nemačke Vili Brant (1969-1974), potonji nobelovac, će postati personifikacija Nove istočne politike Nemačke.
Ako se politika Adenauera, Erharda i Kizingera, politika Hrišćansko-demokratske unije (CDU) koja je dominirala vladama Zapadne Nemačke od 1949. do 1969. godine, može uslovno definisati kao politika isključivosti, odnosno borbe protiv istočnh komunističkih zemalja, Barova i Brantova, Nova istočna politika, bi se mogla okarakterisati kao politika saradnje.
Jedna od osnova Brantove Ostpolitik je bila, logično, nacionalna komponenta: Brant želi da učini sve što je moguće da sačuva jedinstvo zemlje, nacije – ne samo rešavanjem napetosti u odnosima između dve Nemačke nastalih teškim istorijskim nasleđem već i na globalnom nivou.
Brant posebno neguje odnos sa Varšavom jer je za njega pomirenje sa Poljskom „moralno jezgro“ cele njegove Ostpolitik. U Varšavi 7. decembra 1970. godine čini gest koji će prodrmati svetsku javnost. Tokom ceremonije polaganja venca na spomen obeležju ustanka u Varšavskom getu kancelar Nemačke Vili Brant je klekao isperd obeležja odajući, i na taj način, počast nevinim žrtvama. To klečanje je postalo jedan od simbola Ostpolitike Vilija Branta.
Susret Egona Bara sa Vilijem Brantom može se sa sigurnošću opisati kao sreća u istoriji, kaže Ditlend Klem u predgovoru knjizi „Egon Bar, Na istok i ne zaboravi ništa! Saradnja umesto konfrontacije“. (Naslov knjige je parafraza refrena „Napred, i ne zaboravi…“ iz pesme Solidarnost „teatarskog komuniste“ kako su neki nazivali Bertolta Brehta).
I Bar i Brant su bili ubeđeni da se novi koncepti moraju razvijati u pravcu Sovjetskog Saveza, Poljske i DDR-a, jer je doskorašnja politika Bona, politika nepopustljivosti bukvalno udarila u zid.
„Promena kroz približavanje“ bio je neobično uspešan recept za Evropu onog vremena. Pitanje je koliko danas vredi i koliko je primenjiv hic et nunc (ovde i sada), pitao se pre deset godina (2012) tada devetdesetogodišnji Egon Bar.
Formula „promena kroz približavanje“ bila je okretanje prema onome od koga se nešto želi postići ili dobiti. Preduslov je, naravno, bio da se pobudi interes kao i spremnost druge strane za traženje zajedničkih rešenja.
Dakle, koncentracija na zajedničke interese kroz zajedničke političke koncepte. Jer, za Egona Bara, uspešna diplomatija je trezveno balansiranje interesa. „Međunarodna politika se“, kaže Bar, „nikada ne bavi demokratijom ili ljudskim pravima. Radi se o interesima država. Zapamtite to, bez obzira šta vam govore na času istorije“.
Bar posebno ukazuje da je neophodno poštovanje drugih kultura, drugih religija i drugih tradicija podsećajući na reči Fridriha II, trećeg kralja Pruske (1740-1786) – pisca knjige Anti-Makijaveli koja je zainteresovala i jednog Voltera – da svako treba da bude spašen na njegov način.
Međutim, “Život nije što i polje preći” čuveni je stih Borisa Pasternaka kojim završava pesmu Hamlet, sažimajuči svu tragiku Šekspirovog junaka.
Ali tragike tek ima mimo Šekspira.
Tokom pregovora u Moskvi februara 1970. godine ministar inostranih poslova SSSR-a Andrej Gromiko (1957-1985) je upitao Bara: „Kada možemo očekivati da će Evropa govoriti jednim glasom?“ Bar mu je odgovorio: „Gospodine ministre, ponovno pokušajte sa tim pitanjem za 20 godina.“ „Da li to iskreno mislite?“, upitao je začuđeni Gromiko. „Da“, odgovorio je Bar.
Bar će saržinu razgovora sa Gromikom, naravno, preneti u Bonu i Viliju Brantu.
Brant mu je kazao: „Ti si defetista.“ Jednostavno, kaže Bar, Brant „nije mogao ni da zamisli da će to tako dugo trajati. Prošle su 42 godine (2012), a ne 20, i niko ne može da kaže kada će Evropa moći da deluje i govori jednim glasom. Umesto toga, Evropa je u dubokoj finansijskoj krizi.“
Surovo iskreno mišljenje Bar je, te 2012. godine, izneo i o SAD, politici predsednika Baraka Obame: „Šta SAD kažu o ovome? Kao pristojni ljudi, smeju se iza zatvorenih vrata… Amerika radi ono što smatra da je ispravno. Isto važi i za ostatak sveta. Njima Evropa služi za podsmeh.“ Nešto slično će reći tih godina, takođe jedan veliki Nemac, slavni filozof Jirgen Habermas: Evropa je ekonomski gigant ali politički patuljak. Sva je prilika da je danas nekom u interesu da Evropa postane i ekonomski patuljak.
Elem, Nova istočna politika Bara i Branta je bila „kršenje tabua“ – Zapadna Nemačka, tada zemlja u specijalnoj, nezavidnoj situaciji hrabro i odlučno preuzima Ostpolitik u svoje ruke usred „hladnog rata“.
Srž i snaga ovog recepta billo je uverenje Vilija Branta uramljeno u njegovu antologijsku rečenicu: „Mir nije sve, ali bez mira sve je ništa“ („Frieden ist nicht alles, aber ohne Frieden ist alles nichts“) – upravo ono na čemu Vučić i Orban neprestano insistiraju.
Mogu li Vučić i Orban koji su zdušni zagovornici, svako u svom opsegu i koordinatnom sistemu, neke vrste barovsko-brantovske Neue Ostpolitik uspeti da se ta politika prihvati i postane dominantna u Evropi, politika koja je, svojedobno, imala više uspeha nego Adenauerova politika ignorisanja i izolacije komunističkih režima, a koja u velikoj meri karakteriše sadašnju zapadnu politiku – jeste pitanje na čiji će se odgovor, da ne budemo proglašeni za defetistu kao Bar, čekati pre godinama nego decenijama.
„Uvek sam nalazio reč Evropa na usnama onih političara koji su od drugih sila zahtevali ono što se nisu usudili da zahtevaju u svoje ime“ („Ich habe das Wort ‘Europa’ immer im Munde derjenigen Politiker gefunden, die von anderen Mächten etwas verlangten, was sie im eigenen Namen nicht zu fordern wagten.“), rekao je Oto fon Bizmark 9. novembra 1876. godine u Varzinu, kako je napisao njegov sin Herbert.
Danas se Evropa nalazi na usnama Vučića i Orbana i oni su se usudili da to zahtevaju u svoje ime.
Možda je Barova i Brantova politika bila jeretička kao što je to danas Vučićeva i Orbanova ali je sigurno – što nije navežno napomenuti u ovom kontekstu – da su jeretici tokom milenijumske istorije hrišćanstva dosta doprineli koheziji i stabilnosti crkve.
To se, danas to znamo, ipak, može reći i za Bar-Brantovu Neue Ostpolitik – ne samo kada je reč o Nemačkoj.
