Znate li odgovor na pitanje iz naslova? Da li vam je poznato čime se bavi brat Mikija Aleksića? Jeste li čuli da li su Marinikina deca problematični učenici ili đaci generacije? Koliko uopšte ima dece? Kog su uzrasta? Ko je kum Miloša Jovanovića i kakva mu je biografija? Da li nekih mrlja imaju roditelji Dragana Đilasa? Jesu li uopšte živi? Jeste li čitali o njima, recimo u dnevnim listovima bliskim režimu?
Ne, ne i ne? Nemojte se opterećivati. Sve je savršeno u redu – ne znamo ni mi. I što je još bitnije, ni nećemo, I najbitnije ne treba da znamo – jer u normalnim redakcijama, ali i kod društveno angažovanih pojedinaca, a koji sebe smatraju normalnim, bez obzira na razlike mora postojati konsenzus da je porodica svetinja. U porodicu se ne dira, ona se uvlači u dnevnopolitički mulj, njome se ne manipuliše. To je kodeks. Princip. Kojeg si svi držimo, zar ne? ili skoro svi.
Jer, vidite, oni koji najviše kmeče o ugroženosti, do te mere da amurski leopard I javanski nosorog ispadnu druga I treća liga u odnosu na njih, a prezimena im nabrojana na početku, upravo to nekako ne vide. I, da primetiće užasnu golgotu beogradskih glumaca, tek za nijansu lakšu od one albanske, dok se neko drzne da kaže koliko su od države uzeli, uočiće progon novinara koji uzimaju milione iz fondova i na fantomskim projektima, brujaće o ogromnom linču kada neko za dokazane žute lopove kaže da su, zamislite, žuti I lopovi. Kmečaće kada neko ponavljaču iz Trstenika, opet, zamislite represije, veli da je ponavljač i iz Trstenika. Urlikaće od nepravde kada neko primeti da lepa Mara živi parafrazu Čolinog hita, “lažem danju, lažem noću”.
Samo, eto neće primetiti kada se po udarnim terminima njihovih televizija i CIA ispostava sa luksemburškim predajnicima, naslovnicama osiječkih tabloida i Đilasovog biltena razvlače Vukan, Milica, Danilo, Andrej, Anđelko, Angelina Vučić. Svakog dana, lažima, pozivima na linč, izmišljotina, progonima, pretnjama, uvredama. Neće, tako demokratični i tako zaštnički orijentisani prema ljudskim pravima, dakako, primetiti ni da ti ljudi ne samo ne bi trebali i smeli biti napadani – nego praktično šira javnost ne bi trebala ni znati kako se zovu.
Možda je uostalom, ovu licemernost najbolje opisao gej aktivista, ili kako sam sebe naziva peder, Predrag Azdejković, tumačeći u tvitu dvoličnost te opozicije na baš ovaj način: “ako je legitimno i ok u Danasu objaviti karikaturu gde Vučić drpa Karleušu za sisu, onda je legitimno i ok i u Informeru objaviti karikaturu gde jedna opoziciona liderka (ime i prezime poznato redakciji) oralno zadovoljava Šolaka. Samo se u Informeru to neće desiti”.
Za razliku od nekih funkcionera, potpisnik ovih redova nikada nije voleo novinare, a ni novinarke koje lako kleknu. A, danas ih mnogo kleči – dok su im usta puna morala, etike, demokratije, borbe protiv represije, pravde, ustanka protiv diktature i gašenja slobode medija, svi su im pojmovi nebitni. Svi osim novčanika spomenutog gospodina iz naslova I riđeg mu drugara.
A, tu se prestaje biti novinar. Jer, stoka je stoka, pred bilo čijim pojilom, pa I Šolakovim i Đilasovim.
Tomo Lovreković
Foto:press
