Piše: Potpukovnik u penziji Dorđe Ivanov
Imao sam tu čast da se borim kao profesionalni vojnik za svoju otadžbinu Srbiju i za svoj srpski narod i da branim svoju zemlju od neuporedivo jačeg protivnika kao što je to bio NATO pakt 1999. godine.
Znajući zašto se borim i da to radim iz srca i duše sa ljubavlju prema Srbiji, izašao sam iz te bitke kao pobednik.
To je nešto što se ne zaboravlja i zbog čega vredi živeti.
Čast mi je što mogu sa ponosom da kažem da sam sačuvao srpsku avijaciju od neprijatelja.
Morali smo da mnogo jačeg protivnika tokom agresije nadmudrimio, da on sve vreme misli da nas je pobedio a da se onda, na kraju, suoči sa, za njega bolnom istinom, da je zapravo poražen.
Pravili smo makete postojećih naših aviona, uradili smo šest maketa i zamenili ih sa pravim avionima.
NATO je pogodio svih šest maketa MIG-29 misleći da uništava avione Vojske Jugoslavijje i nakon toga su prestali sa gađanjem, što je takođe bila velika stavr za našu stranu
Moram da kažem, da je sve to sa tim maketama, bila dovitljivost, rođena sa prvim danima agresije na našu zemlju, kada smo shvatili da se borimo protiv brojčano jačeg i tehnički superiornijeg protivnika.
Ono što NATO nije imao jeste srpska odlučnost, srce, hrabrost i inteligencija.
Na neki način, tada sam spojio umetnost i vojsku. Da nije toga bilo, ne bi se nikad te makete uradile.
Mnogi NATO piloti i generali koji su dobili ordenje za uništavanje srpskih aviona, a zapravo maketa, morali su da kada se otkrila prava isitina, vrate ta odlikovanja.
Danas živim sa uspomenama na heroojstvo, na dane kada sam branio Srbiju. Ali isto tako živim i sa svakodnevnim problemima, jer nemam rešeno stambeno pitanje. Ne mogu da otkupim stan u kojem živim. Vodim spor sa državom oko toga već više od 20 godina.
Penzionisan sam u činu potpukovnika i sa mojom penzijom mi je teško da podmirim sve dažbine plus mesečnu rentu za stan.
Nemam nikoga, sam sam protiv svih, kao što sam bio sam i protiv NATO pakta 1999.
Tekst je nastao u okviru projekta “Veterani pišu”.
