Piše: Tomo Lovreković
Kažu mudre, sede glave, kada prestanemo da se pozdravljamo sa “Dogodine u Prizrenu”, tek tada Kosovo neće biti naše – bez obzira šta govorilo stanje na terenu, granice, prelazi, papiri i nepapiri (non pejper), trupe, do tada je ono srpsko.
Kažu iste te mudre, sede glave, odnosno podsećaju, koliko su Jevreji sanjali svoju zemlju, pa je dočekali – šta je i večnost u odnosu na ideal?
Mudre, sede glave, dakako zbore istinu, ali mimo epova, tako značajnih, mitova, tako nam potrebnih i gusli, tako veličanstvenih, postoji i realnost. Ili ako baš hoćete, u datom kontekstu, sadašnjost.
A, sadašnjost kaže da nam je jug Srbije okupiran – da su one sile na našoj strain ili previše zauzete svojim dvorištem, ili previše slabe, ili previše nezainteresovane. Sile na njihovoj strani, a još uvek su (pre)dominantne, rešene su da isteraju stvari do kraja i po svemu. A, to do kraja i po njihovom narodski se zove: nezavisna i priznata (i od Beograda) Republika Kosovo.
Za razliku od onih koji misle da nam ruska ofanziva ide na ruku, činjenice govore drugačije: prvo, pijun Kurti u svojoj glavi ima pritajenu dečačku fantaziju da bude pijun Zelenski. Samo je ta fantazija sve manje pritajena, uprkos povremenim roditeljskim ćuškama. Drugo, preumorna i isrcpljena Evropa želi da što pre završi ovaj neuspeli kvazidržavni eksperiment, koji predugo traje, ali tako da postane državni. Treće, Amerika ne želi dva žarišta odjednom, a njenoj spoljnoj politici je u osvit novih izbora potrebna neka pobeda. Kud ćeš više od mira na Balkanu, koji će zvučati kao sjajan posao, a suštinski predstavlja naš poraz po svim pitanjima.
U toj maratonskoj borbi, koja ulazi u finiš, predsednik Vučić je poprilično usamljen: da, rekapituliramo, oni koji čuvaju leđa to rade isključivo tapšanjem po njima i preko toga neće, a oni koji napadaju u grudi prete da će pojačati udarce.
Stoje li stvari baš tako loše? Njegovi šahovski potezi pokazuju da baš i ne:
1) Majstorski je obezbedio konsenzus – Jedini je od početka kosovske krize, a ona vuče korene daleko pre raspada SFRJ, koji je jasno predstavio planove, do sada urađeno, strategiju, crvene linije I okolnosti. I utišao, u javnoj raspravi, pred kamerama, sve strane elemente, provokatore i sitne interesdžije, a pritom postigao široku saglasnost i najširu podršku građana.
2) Vratio je Kosovo kao temu – Kao fudbaler koji ulazi u igru u 88. minuti pri 0:2 i sa igračem manje, a onda sa dva gola omogući produžetke. Od završene priče, zahvaljujući čitavom kontekstu navedenom u drugim tačkama, Kosovo je ponovo otvoreno pitanje. I dalje igramo, pokeraški, sa parom trojki naspram ful hausa, ali ima još karata da se izvlači i odbacuje.
3) Vešto vodi pregovore – U napornim pregovorima, Vučić je uspeo nemoguće: da ispadne “good boy” naspram neozbiljnog ludaka Kurtija, što priznaju glasnije ili manje glasno svi relevantni faktori. Uprkos tome, ne popušta – naprotiv, jasno podvlači šta neće nikada dozvoliti, a licemerje razotkriva svakom prilikom i pred svakim sagovornikom, ističući da je Beograd uradio sve, a Priština ništa.
4) Gradi savezništva – Jaka Srbija možda nije po volji Berlinu, Briselu ili Parizu, ali je to realnost koju veliki centri uvažavaju. Ne gledaju nas više isto, tema su i naši interesi i stavovi i od toga da je Beograd igračka u rukama, stigli smo do toga da je Beograd partner koji nešto hoće i ima prava da nešto hoće.
5) Diplomatska ofanziva – Ni najveći optimisti, ali ni radikalni nacionalisti koji su najavljivali malo malo Vučićevu izdaju, nisu očekivali dvocifren broj povlačenja priznanja Kosova, koji još raste iz dana u dan.
Konačno, kada se uzme u obzir masovno iseljenje kosovskih Albanaca, amerikanizacija pokrajine, razaranje porodice kao stuba društva i sve ono što je lako uočljivo svakome ko je makar tri puta bita u južnoj pokrajini od okupacije, onda, da odgovorimo na sopstveno pitanje – ne stoje stvari baš tako loše.
Možda ne baš dogodine, ali jednom, sigurno u Prizrenu. Ako budemo pametni i strpljivi, kao što sada jesmo.
