Ukoliko želite da prevarite smrt, dovoljno je da se u sudnjem času prosto identifikujete kao živi i to je to – jedna je od anegdota koji kruže republikanskim portalima godinama unazad, a u odnosu na transdžender politiku.
Tragedija u kojoj je jezivo stradala Noa, sama monstruoznost ubistva, čini se, manje su potresli Srbiju od konteksta u kojem se ovaj zločin tumači i priče o ljudskim pravima na laički rečeno „polno samoopredeljenje“. A, stvari su, mnogo jednostavnije.
Jedna mlada osoba je izgubila život i to na način koji ledi krv u žilama. To je svakako duboko potresno i užasavajuće, ali nešto malo manje užasno jeste nekrofilsko agitovanje nevladinog sektora kako bi opravdao ogromna sredstva koja za propagandu dobijaju i to dok se humka još nije ni slegla.
A, činjenice su jednostavne – nije stradala nikakva Noa, već Đorđe. Roditelji su ga zvali Đorđe. Porodica ga je zvala Đorđe. Rođen je kao Đorđe. Hromozomi i druge biološke karakterstike definišu ga kao Đorđa. Svako, naravno, ima prava da živi kako to poželi, ali je upravo spomenuta biologija poprilično nefleksibilna kategorija kada su te želje u pitanju.
Baš zato je apsurdno smrt Đorđa naziva parčetom u mozaiku srpskog femicida – narativ je, dakako, jasan i odavno nije teorija zavere. Razoriti srpsku mladost – oduzeti joj vaspitanje, empatiju, solidarnost, ali podjednako bitno i obezvrediti joj pojam porodice, svih tradicionalnih i moralnih vrednosti i privići na gotovo orvelovsku tezu da je nenormalno – normalno, i obrnuto.
Iz tog konteksta, jasno je da su oni koji su najviše suza javno puštali zbog smrti osobe koju oni nazivaju Noom, morbidno bili najvesili zbog toga – njima je stradali Đorđe samo prilika da poentiraju u smislu ostvarenja svoje agende, dobrodošla šansa koju su dočekali oberučke i ništa više.
Tomo Lovreković
