Danas, posle uspešne premijere, u bioskope ulazi fim „Džej“.
Poznati novinar i publicista Luka Mičeta je na molubu njegovog i Džejovog druga Miodraga Miće Sovtića napisao govor koji je pročitan na Džejovoj sahrani 2020. godine.
Govor donosimo u celini.
Drage Ana i Marija, draga Nado…
Danas se opraštamo od vašeg oca i supruga, našeg prijatelja, našeg brata…
Danas se opraštamo od velikog pevača i još većeg čoveka, našeg Džeja Ramadanovskog, našeg Džekija…
Brate moj, kaže jedan stih tvoje pesme Nikom nije žao kao meni:
Šta je bilo više neće biti
tugo moja ne mogu te skriti
Ceo tvoj grad, ceo tvoj Dorćol se danas oseća tako – tugo moja ne mogu te skriti.
Imao si američku biografiju. Pamtio si sumorno doba detinjstva, nemaštine ali i velika iskušenja pred koje te je tvoj burni život dovodio… Ali i pored svih nedaća uspeo si da se izboriš za svoje parče hleba ali i svoje parče neba na kome sijaš kao najsjajnija zvezda.
Doživeo si blistave trenutke koje malo koji čovek doživi. Postao si veliki slavni pevač ali tvoj Dorćol i tvoje drugove nikada nisi zaboravio. Nisi mogao bez nas – nas koji smo najbolje poznavali geografiju tvoje duše – kao ni mi bez tebe.
Vapaj tvoje duše, vrisak čiste emocije prenosio si na sve nas na Balkanu svojom pesmom, svojom razdraganošću. Nema toga koji tebe nije voleo.
Pevajući o tugi širio si radost u zemlji gde se decenijama crni humor meša sa vidovitošću…
Donosio si sa sobom vatromete radosti.
Tvoja muzika je bila kao svojevrsna molitva – infuzija za duše koje pate. A kada duša pati, srce jeca, a oči liju suze…
Svojim pesmama i pevanjem pobeđivao si patnju… Bol… Svojom pesmom si napaćenim dušama donosio olakšanje.
Kao šaman lečio si nas svojim pevanjem, svojom dobrotom, svojom prostodušnošću… Bio si čovek koji se razumeo u dušu… Bio si lek – Pevač lek
Bio si žrec dorćolske, dakle, svetske, melanholije. Jer, kao što znaš, nije dorćolski ako nije svetski.
Bio si religiozan, verovao si u Boga, musliman koji je poštovao posebno Svetu Petku, kao i svi Dorćolci...
Koliko je god Bog bio milosrdan prema Tebi toliko si sam umeo da budeš okrutan prema sebi.
Svako brate korača ispred svog srca kako zna i može. Ti si to radio momački do poslednjeg dana.
Nisi skraćivao korak, nisi gledao u stranu…
Znao si da čovek koji nema maštu nema ni krila a ko nema krila ne može ni da leti. U olovnim samoćama tvog teškog detinjstva tvoja te je mašta održala… Iz skromnog gnezda odleteo si visoko – kao orao.
„Sve je savršeno, sve je, osim čoveka, bezgrešno“, davno je kazao jedan mudri Rus koji se najbolje razumeo u ljudsku dušu.
Sudbina ti je odredila da u mladosti živiš na oštrim ivicama života karakterističnih za Dorćolce pa su neki neretko umeli da ti pripišu i nešto što nije bio istinski deo tvoga bića. Nisi se bunio, nisi demantovao… Samo šmekerski osmeh.
Umeli su da kažu da si znao sve dorćolske trikove i da u tome leži deo tvog uspeha…
Ali Džeki oni nisu znali da onome ko ima magiju ne trebaju trikovi.
Ti si imao brate naš magiju – jaku magiju.
Muziku i dobrotu.
Taj spoj je najsnažnija magija, koju si širio svojim temperamentom, savršenim šarmom dorćolskog šmekera.
U dobroj muzici nema trikova, ne može na foru… Ti si sjajni primer toga.
Nisi bio poput nekih koji su sa slatkom marcipanskom grimasom na licu prodavali lažnu emociju, jeftinu patetiku… Nisi nudio muzičku bižuteriju – samo muzičke dragulje.
Imao si butigu kako bi to rekao tvoj omiljeni Oliver Dragojević u kojoj si nudio najsjajnije dijamante.
Upoznavši rano sve nijanse tame u koju duša može da zapadne svojom pesmom si bodrio posrnule duhove i znalački ih provodio pored raznovrsnih demona koji su ih vrebali na teškim putevima života… Uzdizao si ljude svojom pesmom, svojom energijom do astralnih dimenzija koju samo muzika može da podari. Tvoja pesma je bila na granicama svetova – na granicama šarene mašte i surove stvarnosti – svetova koje nisi razdvajao već spajao… Tugu sa radošću… Bol sa nadom.
Pevao si život.
Bio si glavni rizničar dorćolskog nepostojećeg Arhiva duše – za koji svi znaju.
Bio si spoj granitne čvrstine i jarke vatre… A opet golubija duša.
Bio si nemerljivi emotivac i romantik.
Bio si vitez romatike, one najšmekerskije – romantike protkane grehom.
Bio si dorćolski aristokrata…
Kretao si se u granicama koje je ti je nametao tvoj karakter koje su ti sudbina i tvoja dobrota odredili.
Nisi izgubio ljudskost i dobrotu u lavirintima svoje slave i veličine.
A bila je to velika slava.
Jedino nisi uspeo da pobegneš od svoje prirode… A nisi ni hteo… Jer to onda ne bi bio ti…
Ne bi bio istinit
Samo si želeo da budeš živ dok živiš i znao si da sreća ne usreći uvek.
Pokoj ti duši brate moj
Neka ti Bog podari carstvo nebesko
Foto: Džej – sahrana: Poslednji pozdrav od Dorćolaca, Mića Sovtić nosi Dzejevu piramidu
