Eksluzivna ispovest novinara Milorada Komrakova, bivšeg glavnog i odgovornog urednika Informativnog programa RTS-a, o danu kada je zapaljena državna televizija…
RTS – 5. oktobar, nešto posle 14 časova.
Dok prolazim kraj prostorija deska, čujem lomljavu stakla, vrisku kolega, nekoliko kamenica upalo je u redakciju. Ekipa koja je pripremala TVD 1 za 17 časova pokušala je da ostane pribrana.
Iznenadio me postupak kolege Dragutina Spajića, zamenika urednika deska, koji je, obučen, sa tašnom u rukama, mirno krenuo ka izlazu, dobacivši, otprilike: „Ovo ne sluti na dobro. Ne želim da učestvujem u tome da Srbin udara na Srbina”. Nisam imao vremena da razmišljam o tome, nisam ga zadržavao. Kra¬jem sedamdesetih godina zajedno smo radili u redakciji „Indeksa 202”. Pomogao sam mu da pređe u RTS. Nismo se čuli ni videli 22 godine.
Oko 16 časova, tog četvrtka, 5. 10. 2000. godine počeo je stampedo na RTS!
Desetine kamenica iz pravca Tašmajdanskog parka i obližnje Pete beogradske gimnazije, zasulo je prozore zgrade u Abardarevoj. Uleteo sam u desk i naredio svima da se sklone od prozora i pokušaju da izađu ka Takovskoj. Pojma nismo imali šta se tamo dešava. Za one koje ne znaju, da bi se iz Abardareve došlo u Takovsku, trebalo se spustiti do drugog sprata, a zatim, hodnikom koji spaja staru i novu zgradu, stići do oficijelnog ulaza u zgradu televizije, u Takovskoj 10.
Kasnije ćemo tek saznati da je ispred Takovske ulice bio ba¬ger koji je počeo da ruši zgradu televizije, da je taj deo sav u pla¬menu, da je neki požar izbio na šestom spratu i da je situacija u tom delu RTS- krajnje dramatična. Iskreno smo se nadali da će, kao i ranije u sličnim situacijama, država zaštiti RTS I ZAPOSLENE.Na žalost, nikakve ohrabrujuće informacije nisu dolazile do mene. Morao sam da budem odlučan, hrabar i da brzo razmišljam kako zaštiti ljude od maskiranih demonstranata koji su nadirali hodnicima dela zgrade uAberdarevoj ulici.
Koleginica Biljana Popović, koja je trebalo da vodi TVD 1, pokušavala je da spusti roletne na prozorima, kako bi se ubla¬žio „efekat” kamenica. Pokazala je zavidnu hrabrost, dolazila do prozora koji su gađani flašama sa benzinom i kamenicama…Spikerka Staka Novković, sa papirnom maramicom na ustima, i spremljenim tekstovima u ruci, kašljala je od dima i suzavca. Pomogao sam joj da se probije ka redakciji.Ko je tada mislio na uređivanje TV Dnevnika. Rekao sam joj da se odmakne od stepenica kojima su već nadirali demonstranti sa motkama. Pokušavali smo da zatvorimo metalna vrata koja odvajaju deo prostorija Infor¬mativnog programa od studijske tehnike i tako sprečimo ulazak demonstranata u naše redakcije.
„Bacaju plastične flaše sa benzinom i zapaljenim krpa¬ma” – povikao je neko.Sama pomisao da molotovljevi kokteli lete ka nama, ukazivala je da se napolju dešava nešto zastrašujuće i da tu razjarenu masu naroda niko više ne može zaustaviti.Pokušavali smo da gasimo flaše sa benzinom, sklanjajući se od komadića stakla i kamenica koje su uletale kroz prozore. Pogledao sam kroz rupu na prozoru.
Parkirani službeni automobili oko Aberdareve su goreli. Na krovu jednog vozila, grupa demonstranata motkama ga rastura. Bilo ih je puno. Iz pravca Savezne skupštine, pored crkve Sve¬tog Marka, narod je od suzavca bežao na sve strane, ali većina se, nažalost, ustremila ka našoj zgradi.
„Ajmo , ajde, svi u napad! „Poznati navijački slogan čuo se iz pravca Ruske crkve. Moglo se samo pretpostaviti koliko razjare¬nih ljudi želi da naudi RTS-u. Pokazivali su nam „čuveni sred¬nji prst”, vikali: „Bežite, pičke režimske, a? Jebaćemo vam sve po spisku!“ Ti uzvici ulivali su strah u kostima. Žene su plakale. U jednom trenutku, u hodniku na četvrtom spratu vidim Duška Vojvodića, šefa deska, jednog od svojih zamenika.
„Vojvoda, moramo spašavati ovaj narod”
On je, kao iskusniji, stariji želeo da zaustavi paniku, da pre svega smiri koleginice koje su, vidno uplašene, unezvereno stajale kraj zidova, nemoćne bilo šta da urade.Naišao je i Slobodan Perišić, pomoćnik generalnog direktora za pitanja odbrane.Njegova pojava ulila mi je sigurnost. Pomislio sam, po¬stoji neki način da se ljudi zaštite od besa razjarenih likova koji su lomili sve pred sobom. Međutim, uznemirilo me je ono što mi je rekao:
„Gorimo, Miki. Takovska je zapaljena!” nervozno je konstatovao Sloba i brzim koracima se izgubio negde u mračnim hod¬nicima. Nisam ga više video. Neki od demonstranata pričali su da su videli ljude na krovovima zgrade u Aberdarevoj kako poku¬šavaju, da nađu spas od rulje i napuste zgrade.D a je to tačno, potvrdio mi je blizak kolega i podsetio me o kojima jeljudima bilo reč. Shvatio sam da moram usamljen da spasavama zaposlene i rešio da ostanem do kraja, pa šta bude. Suze koleginica nisu mi dozvolja¬vale da postupim drugačije.
Danas, dvadeset dve godine kasnije, više se zna kako su se tada poneli rukovodioci a kako zaposleni. Ali to je istorija i deo te atmosfere opisao sam u svojoj kljizi PETI OKTOBAR U RTS-U koja je izašla povodom desetogodišnjice petoktobarskog puča.
Neko je uzviknuo: „BAGER RUŠI U ULAZ U TAKOVSKOJ!
Nadiru i sa te strane. Nemamo izlaza.Pojavljuju se kuvarice iz restorana društvene ishrane na šestom spratu, uplakane, uplašene, očito nemajući pojma šta se dešava. U opštem rasulu, za rukav me hvata jedan od pripadnika televizijskog obezbeđenja i odvlači do prozora. Obojica gledamo ono što se nikada u sličnim situacijama nije dešavalo. Demonstranti oko zgrade razoru¬žavaju policiju, grle se i ljube, onako, tri puta. Nekolicina mladića sa maramama na licu, pobedonosno maše pendrecima i pokazuje ka nama karakteristična tri prsta, u znak pobede.Pri¬padnik obezbeđenja govori mi da je bager razvalio ulaz iz Takov¬ske, da su oni morali da se povuku ka Abardarevoj, da je situa¬cija „izuzetno ozbiljna”.
Jedna koleginica vrišti: „Ulaze kroz Abardarevu”.
Zastao sam kraj metalnih vrata prostorije produkcije programa Aktuelnosti. Tu blizu, na četvrtom spratu, dugačkim hodnikom stiže se do prostora gde se priprema TV dnevnik. Ali sada su odatle nadirali neki nama nepoznati ljudi.I mlađi i stariji, maskirani šalovima, maramama, košuljama, sa motkama, palicama, partijskim zastavama i drugim predmetima u rukama.Istina, viđali smo mnogo više demonstranata koji nisu krili svoja lica.Onaj kolega, pripadnik obezbeđenja, stao je ispred mene, pokušavajući da me zakloni.
„Nema potrebe za tim. Polako, smiri se, moramo sačuvati kolege.”
Pokušavao sam da budem pribran. Stajali smo tačno ispred lifta na četvrtom spratu, kraj stepenica koje vode ka Takovskoj. Odjednom, dvojica mladića pokušavaju fizički da nasrnu na mene. „Primam” prve udarce. Nisam osetio bol. Kolege me guraju u stranu, pokušavajući da me zaštite.
Šta je, fukare režimske, usrali ste se! Gde vam je sada vaš predsednik da vas zaštiti? Boli ga kurac i za vas i nas. Ali, evo, došla maca na vratanca! Vikali su i pljuvali po nama.
U jednom trenutku pojavljuje se čovek, koga kasnije neću više videti, i glasno kaže:
„Eno Komrakova! E, ti nam trebaš! Pođi s nama.”
Pokušavam da uspostavim bilo kakav „dijalog”. Pokraj mene su kolege Rešad Šemović, Jugoslav Rađenović, Mitar Đerić i još nekoliko pripadnika obezbeđenja RTS-a. Svi smo se, nekako, uzeli pod ruke. Insistiram kod čoveka koji mi se obratio, da se ovo zaustavi, da se žene evakuišu iz zgrade, da niko ne nastrada. Nisam imao pojma šta se u tom momentu dešava na ostalim spratovima i u drugim delovima zgra¬de u Aberdarevoj gde se nalaze prostorije generalnog direk¬tora, moja kancelarija, sekretarice, spoljnopolitička, kulturna rubrika, unutrašnjepolitička redakcija, program Aktuelnosti, bife. Krenuli smo niz stepenice. Dim od paljevina se sve više osećao. Dok smo silazili, demonstranti su jurili stepenicima naviše, urlajući na nas, preteći, vređajući. Neko je uspevao da
nas „zakači”, bilo je šamaranja, pljuvanja. Mimoilazili smo se sa „likovima” koji su iznosili kamere, telefone, televizore, stoli¬ce, mikrofone, kompjutere, kasete.Orilo se hodnicima: „Ajmo, ‘ajde, svi u napad!”
U zapaljenoj televiziji opljačkano je sve što je ostalo neoštećeno od vatre i razbijanja. Tumarali smo mračnim, neuređenim hodnikom. Besni momci vukli su nas ka izlazu koji nije bio u upo¬trebi, jer se tih dana još gradilo u Abardarevoj, pa je on bio planiran za ulaz građevinaca i mašina.Shvatio sam da je to sada i jedini mogući način da se napusti zgrada. Usput, dva momka nam prilaze, „odvaljuju” me dobro i hvataju oko stomaka. Pokušavam da uzvratim. To ih još više razjaruje.
„A, imaš oružje, pičko komunistička!” reče jedan i strgnu mi sa kaiša službeni mobilni telefon. „Jebi ga, zajebao sam se.” reče drugom, maskiranom. „Ali, ovo, ovom skotu, ionako više neće trebati.”
Stižemo do samog izlaza, čujem žamor mase ispred, nazirem špalir ljudi sa nekim motkama koji željno iščekuju svakog od nas. Ne verujem da su isplanirali i „toplog zeca”. Zastajemo.Čujem uzvike nekoga iz mračnog hodnika: Čekajte, Komrakov nam treba, pustite ostale. Idemo nazad. Uplašio sam se.Kolegu Ra¬đenovića i Đerića, bukvalno „otimaju” od mene i odvode ih ka izlazu. A nepozvanih i nepoznatih „gostiju” bilo je sve više. Padala je noć.
Maskirali su me, šlemom, maramama i sve to stavili na glavu i preko očiju i krenuli smo…Sećam se stotine cipela.Pešačili smo od Takovske ulice do zgrade Skupštine grada Beograda.
Tamo sam „postao“ talac Dos-a!
Ali, to je već neka druga priča…
