Dok u Srbiji danima traje brutalna kampanja mrziteljske manjine i onog dela naivno zavedenih ovčica protiv desetine hiljada žigosanih da su botovi, prava istina je potpuno drugačija.
Sve i da zanemarimo da je botovanje legalna praksa u svakoj demokratskoj državi, da su ga na našu scenu uveli upravo predstavnici DS-a koji su svoju bot armiju plaćali iz državnih resursa i to masno, stimulišući nerad, ne smemo zaboraviti da su pojedini silni zaštitnici ljudskih prava ovih dana pozivali i na fizičko nasilje i linč ljudi samo zato što misle drugačije i javno objavljuju to mišljenje.
No, ako im se spiskovi već čine i prave, onda su potpuno pogrešili adresu – jer, ne može neki Mile iz Leskovca sa desetak komentara ili dirigovanih objava iz nekog kabineta, biti važniji od onih koji su zaista šampioni te igre.
Nisu li pravi botovi svi oni komičari koji se slučajno pojavljuju pored javnih ličnosti na protestima; oni koji psuju patrijarha i prete majci predsednika na Novoj S; ćerka akademika i pesnika za koju je najjači utisak da joj mržnja isijava iz svake reči; pisci i reperi koji su nezavisni samo od života bez Šolakovih i Đilasovih obilnih donacija – i gomila njima sličnih.
Ili je u redu, ako se botuje za masnije pare, antinacionalne interese i za stranu koja hejterima odgovora? Onda je, verovatno ok?
I nisu pobrojani i neprobojani akteri, a imena im znamo svi, samo pravi asovi botovanja, nego i svega protiv čega se deklarativno bune – promocije nasilja, nekorektnog izveštavanja, spinovanja…
Zato većina najglasnijih koji pozivaju da se motkama reše botovi, po svemu sudeći treba sami sebe da lupe u čelo pre svega.
Tomo Lovreković
