RAZGOVOR NEDELJE: prof. dr DRAGAN ĐURIČIN, redovni član Svetske akademije umetnosti i nauke
Litijum bi mogao da bude značajan izvor rasta, ali pod uslovom ispunjenja najvećih ekoloških standarda u eksploataciji i proizvodnji, kao i uz obavezu valorizovanja u domaćoj industriji. Potreban je održiv balans između ekonomskog rasta i ekologije
Piše:Aleksandar Apostolovski
(Foto lična arhiva)
Pre više od pedeset godina „Rimski klub” je bio jedna od prvih organizacija koje su skrenule pažnju na neodrživost preovlađujućeg razvojnog modela i granice rasta globalne ekonomije i društva. Кompjuterski model, za koji se kasnije pokazalo da se bazirao na konzervativnim pretpostavkama razvoja, na to je nedvosmisleno upozorio. Model su razvili poznati naučnici koji su dobili podršku najuglednijih političara. Idejna potka modela bilo je tretiranje planete Zemlje kao „sistema dinamika”, to jest sistema sastavljenog od tri podsistema, fizičkog podsistema, biosfere i socioekonomskog podsistema. Pošto su podsistemi u interakciji, emisija gasova staklene bašte izazvana industrijalizacijom dovela je do zagrevanja kao egzistencijalne pretnje za ceo sistem. Na vrhu ledenog brega (koji se otopljava) nalazi se energetski sektor. Pored toga, veliki emiteri su industrija, poljoprivreda i transport. Dakle, radi se o načinu života – kaže u razgovoru za „Politiku” prof. dr Dragan Đuričin, redovni član Svetske akademije umetnosti i nauke.
Hoćete da kažete da je zaštita životne sredine u svetu potpuno zanemarena, dok mala grupa ljudi stiče enormno bogatstvo?
Industrijalizacija je pokazala da su zakoni prirode ispod radara ekonomskih pravila. Tretman „slobodnih dobara” (zemlja, voda, vazduh i sl.), ignorisanje negativnih eksternih efekata i poreska politika o tome nedvosmisleno govore. Кada na linearni model rasta nakalemite tržišni fundamentalizam, koji počiva na pravilima kao što su deregulacija, liberalizacija, privatizacija i globalizacija, strukturne neravnoteže se ne mogu izbeći. U fizičkom sistemu i biosferi se manifestuju kao globalno zagrevanje, a u socioekonomskom sistemu to su finansijalizacija (čitaj deindustrijalizacija) i koncentracija bogatstva.
Da li je pandemija ogolila tržišni fundamentalizam ili u ignorisanju prirode vidite odgovornost političkih elita?
Ekonomisti se slažu da je neoliberalna doktrina dovela ekonomiju u stanje neodrživosti. Poslednjih godina svetska ekonomija se nalazi u stagflaciji, a društvo u dubokoj regresiji. Pandemija je samo produbila prethodne pukotine sistema. Poseban problem je što u borbi s krizom neodrživosti sistema, političke i poslovne elite permanentno krše sopstvena pravila. Dominacija nekonvencionalnih ekonomskih politika u poslednje vreme na to jasno ukazuje. Na taj način jedan skup pravila koja se baziraju na tržišnom fundamentalizmu važi kada je privreda u poletu, a neokenzijansko deficitno finansiranje kada je privreda u krizi. U poslednje četiri decenije neoliberalizam opsednut inflatornim targetiranjem potpuno je ignorisao strukturne politike, horizontalne za grane razmenljivih proizvoda i usluga i vertikalne koje služe za ostvarenje društvenih ciljeva razvoja.
Dakle, ovde je reč o nepomirljivom sukobu kapitala i ekologije?
Tržišni fundamentalizam je glavna egzistencijalna pretnja socioekonomskom sistemu. Na primer, u ovom trenutku SAD, kao šampion neoliberalizma, imaju suvereni dug od 28 hiljada milijardi dolara i fiskalni deficit od sedam hiljada milijardi dolara. Trenutni prelazak na obnovljive izvore energije je neizvodljiv. U situaciji kada ne postoje dovoljni kapaciteti neobnovljivih izvora, zaustavljanje investicija u istraživanja i eksploataciju neobnovljivih izvora energije uticaće na inflaciju, poremećaje na finansijskim tržištima zbog reprajsinga sirovina i opštu nestabilnost. Takođe, postojeća ekonomska pravila sapliću ulaganja u ekologiju pošto je isplativost ulaganja u obnovljive izvore ispod konvencionalnog pravila da investicije u energetiku udvostručavaju vrednost za 17-18 godina. Prethodno ukazuje da kada delovi „sistema dinamika” nisu dobro povezani, sistem je neodrživ. Ovakav sistem se održava geopolitičkim sredstvima.
Da li vlasnicima megakorporacija postaje jasno da je stanje koje su proizveli ne samo haotično, sebično već i neodrživo, kako moralno tako i ekonomski. Iako ovo poslednje zvuči apsurdno?
Danas je i laicima jasno da ekonomsko blagostanje nije prvi izvod egoizma i da ekonomski agenti nisu uvek racionalni i konzistentni, naročito kada svoje odluke kao kupci, proizvođači, investitori ili finansijeri donose u nesavršenim tržišnim strukturama. Javna dobra moraju se pomoću „cena u senci” valorizovati za razliku od privatnih dobara. Na nivou društva mora da se uspostavi nova ravnoteža između svrhe i profita. Nobelovac J. Tinbergen je odavno ukazao da „nevidljiva ruka” tržišta ne može da ispravi strukturne neravnoteže. Pored toga, u ekonomiji odnos prinos–rizik nije simetričan, pošto su bihejvioralni ekonomisti i neurofiziolozi utvrdili da je strah od gubitka mnogo veći od radosti zbog dobitka.
Mogu li političke elite ukrotiti interese krupnog kapitala i pomiriti privredni rast, životni standard i ekologiju?
U ekonomskoj krizi glavna žrtva je rast, održiv i inkluzivan, prema ljudima (puna zaposlenost) i prirodi. Rast je uslov izlaska iz krize. Za prethodno su potrebna nova pravila. Za razliku od prirodnih zakona, ekonomska pravila se donose u parlamentu. Novo ograničenje je da ekonomska pravila moraju da poštuju zakone prirode. To je jedna od glavnih odgovornosti političke klase koja katalizatorski deluje na ekonomska pravila.
Dakle, ekologija nema afilijaciju u ideologiji, slično kao i velika nauka i medicina. Posledično, nema polarizacije na one koji su za i one koji su protiv. Svi moraju da budu za ekologiju. Rešavanje nasleđenih ekoloških problema zahteva jasnu viziju i prestrojavanje u hodu u skladu sa ekološkim ciljevima, ali uz uslov da se ne ugrožava ekonomski rast.
Da li nam priroda signalizira da se konačno urazumimo?
Nova paradigma u ekonomiji koja uvodi cirkularni model rasta i heterodoksnu platformu za vođenje ekonomskih politika je nastala van oblaka neoliberalnih kontroverzi. Većina najpoznatijih ekonomista sveta kao i bitne organizacije dali su doprinos oblikovanju nove platforme. Naučnici iz relevantnih prirodnih disciplina se slažu da je klimatska kriza izazvana novim načinom života antropogena egzistencijalna pretnja za prirodu. U odnosu na preindustrijsko doba planeta Zemlja danas ima prosečnu temperaturu najmanje veću za 1,2 stepena Celzijusa. Ukoliko bi se krenulo sa aktivnostima kojima se smanjuje emisija gasova staklene bašte uz restrukturiranje proizvodnje, na početku sledeće decenije temperatura bi porasla do 1,5 stepeni, što je prag iznad kojeg se ne bi smelo ići. Ekonomisti se slažu da se postojeći model rasta mora postepeno zamenjivati, ali da se transformacija zasnovana na novoj platformi za vođenje ekonomskih politika mora intenzivirati. Realnosti bliska pretpostavka je da se dekarbonizacija može završiti do 2050. godine.
Кo će krpiti ozonske rupe na nebu i crne zone na zemlji? Države, banke, korporacije ili svi zajedno?
Poslednji samit o klimatskim promenama COP-26 u Glazgovu je kao prioritete definisao smanjenje emisije štetnih gasova i sakupljanje, skladištenje i korišćenje ugljenika u novoj industriji. Za sprovođenje ta dva cilja 20 zemalja koje učestvuju sa 80 odsto u emisiji gasova staklene bašte imaju najveću odgovornost. Te zemlje moraju u sledećoj deceniji da smanje emisiju gasova od 40 do 55 odsto. Radi se o promeni svesti koja će uticati na strukturne promene u ekonomiji. U ovaj proces moraju da se uključe i manje razvijene zemlje. Finansiranje je pivot promena. U platformi za vođenje ekonomskih politika, klatno se pomera sa tržišnog fundamentalizma na novu ulogu države u ekonomiji, od makroekonomskih politika prema industrijskim politikama, od inflatornog targetiranja prema automatskim stabilizatorima u fiskalnoj i monetarnoj sferi. Posebno su važni ekološki automatski stabilizatori. Inače, automatski stabilizatori funkcionišu po principu „štapa i šargarepe”. Na primer, karbonska taksa je „štap”, a zeleni krediti i zelene obveznice predstavljaju „šargarepu”. Inovativno rešenje predstavljaju i zelena kvantitativna olakšanja, odnosno štampanje novca u svrhu smanjenja emisije štetnih gasova i podrške transformaciji ekonomije u skladu sa zelenim standardima. Verovatno će ovo rešenje imati najveći značaj. Procene dosežu i do fantastičnih 80 hiljada milijardi dolara za odgovarajuće investicije. U ovom trenutku šest najvećih banaka u SAD su iz realnih izvora odvojile 4,6 hiljada milijardi dolara u narednoj dekadi za zelenu transformaciju. COP-26 je predvideo pomoć zemljama u razvoju za ove svrhe od 100 milijardi dolara. Evropska centralna banka je takođe aktivna.
Interesantno je da je industrija u Srbiji gotovo zamrla i tek poslednjih godina počinje da se oporavlja. Ali i pored toga, ekologija se postavlja ne samo kao prvorazredna društvena već i politička tema.
Ekonomija Srbije je skoro tri decenije bila izložena deindustrijalizaciji. Pad industrijske proizvodnje i rast inflacije su bitno uticali na trostruke makrodeficite. Tek posle fiskalne konsolidacije koja je završena 2017/18. godine, otpočelo je zatvaranje autput gepa, što je lekovito delovalo na anuliranje fiskalnog deficita i popravljanje performansi na tekućem računu i kapitalnom bilansu. Posledično, došlo je do pada cene duga i intenziviranja stranih direktnih ulaganja. U nedostatku akumulacije u privatnom sektoru i bez fiskalnog prostora infrastruktura je finansirana iz kredita, dok je nova industrijalizacija bila zasnovana na stranim direktnim ulaganjima. Izuzetak od prethodnog je IКT sektor, čiji je razvoj posledica državne strategije. Strana direktna ulaganja uglavnom su bila povezana sa radom, energijom i resursima intenzivne grane, neretko sa ekološkim problemima. To je bilo neminovno jer se samo na ovaj način Srbija mogla ispraviti.
Da li se Srbija nalazi pred novim usudom: imamo litijum, a mnoge društvene i političke grupe su protiv njegove eksploatacije. To znači da imamo bogatstvo, a ne znamo šta ćemo s njim. Кako se izvući iz tog začaranog kruga?
Samo da bi se kompenzovali troškovi izazvani pandemijom u 2020. godini, Srbiji je potrebna stopa rasta od 2,4 odsto godina na godinu u narednih pet godina. Pri tome se mora voditi računa o ekološkim standardima u postojećoj i novoj proizvodnji, što smanjuje atraktivnost ulaganja. Litijum bi mogao da bude značajan izvor rasta, ali pod uslovom ispunjenja najvećih ekoloških standarda u eksploataciji i proizvodnji, kao i uz obavezu valorizovanja u domaćoj industriji. Potreban je održiv balans između ekonomskog rasta i ekologije, uz poštovanje prethodno preuzetih obaveza. U kratkom roku odustajanje od eksploatacije metala i minerala koje koriste postojeće, ali i nove industrijske grane, koje upravo doprinose dekarbonizaciji, kao i od investiranja i proizvodnje energije iz neobnovljivih izvora jeste neizvodljiva strategija čak i u državama s većom ekološkom kulturom. Na primer, SAD nisu glasale na poslednjem samitu o klimatskim promenama za trenutni prekid proizvodnje struje na bazi uglja iako je J. Кeri globalni lider nove ekološke diplomatije.
Za svaku zemlju u pitanju su teška ali dostižna rešenja. To je ne samo stručno već i političko pitanje. Na primer, Srbija dobija 65 odsto električne energije iz uglja. Jedna mogućnost je da postojeća javna preduzeća u mrežnim tehnologijama treba da prednjače u postepenoj transformaciji na zelenu agendu. Na primer, „Aramko” ima najveći kapacitet na svetu za proizvodnju električne energije iz vodonika iako je ovaj koncern jedan od najvećih proizvođača nafte i gasa u svetu. Кonačno, rešenja industrije 4.0 treba da obezbede održiv balans između nove industrijalizacije, zelene ekonomije i digitalizacije, što je poseban zadatak za industrijske politike. Patriotizam je dati održive i izvodljive predloge.
Politika.rs
