Ako je Aleksandar Vučić u izbornoj noći 3. aprila konstatovao da se Srbija „dramatično pomerila udesno”, šta da kaže italijanski predsednik Serđo Matarela na činjenicu da će njegova zemlja imati „najdesniju” vladu još od Benita Musolinija? Dve nedelje pošto su na izborima u Švedskoj ogroman uspeh zabeležile Švedske demokrate, koje imaju direktne neonacističke korene, Italijani su 25. septembra najviše glasova dali Braći Italije Đorđe Meloni, koja je ranije otvoreno pokazivala razumevanje za Musolinijevo delovanje. Opet, na nedavnim lokalnim izborima u Češkoj partije centra su izgubile dobar deo podrške, a desničari su zabeležili bolji rezultat nego ranije, mada ipak slabiji od očekivanog.

Čast levice u Evropi u poslednje vreme (od)branili su Francuzi, budući da je savez radikalnog levičara Žan-Lika Melanšona na parlamentarnim izborima u junu ove godine izborio drugo mesto i predstavlja jaku opoziciju predsedniku Emanuelu Makronu. Mada su na tim izborima u Francuskoj i trećeplasirani desničari dobro prošli, osvojivši znatno više mesta u parlamentu nego na prethodnim izborima, iako je Marin le Pen samo malo ranije izgubila u drugom krugu predsedničkih izbora.

Komentarišući ove izborne rezultate u Evropi, profesor Zoran Stojiljković kaže da se u vremenima pojačanih polarizacija, koje nose nesigurnost i strahove i u kojima jačaju i spoljnopolitičke tenzije, desne političke snage i desni populisti bolje snalaze. Za razliku od levice, koja je u pravilu uvek internacionalistička, desnica se okreće novonađenim neprijateljima i „opasnim drugima”. „To je proces koji ide u nekakvim parabolama. Raste, pa kad dođe do relaksacije, odnosa njihov uticaj opada, a onda u situacijama jačanja nesigurnosti i potencijalnog pada standarda i gubitka poslova, ponovo rastu. To je nešto što onda vodi do rasta osećaja suverenizma, okretanja ka nacionalnom planu i nacionalnoj državi, i vodi ka kritici integracija poput Evropske unije i ka evroskepticizmu”, ukazuje Stojiljković.

Otuda i veći otpor Brisela prema desnici, nego prema levici, pa su i ovog puta Italiji stigla ozbiljna upozorenja od strane Ursule fon der Lajen. Bojan Klačar, izvršni direktor Cesida, ukazuje da levica, koliko god bila radikalna, u suštini nikada nije dovodila u pitanje temelje liberalne demokratije ili temelje EU. „Strah Brisela i distanca koja se sada pojavljuje u odnosu na Italiju, a ranije na neke druge države, zapravo je strah od nepoznatog. Da li će takve stranke ili pokreti podstaći neke dezintegracione procese, da li će dovesti u pitanje temelje EU? Drugo, u situaciji kada već postoje države poput Mađarske i Poljske, u kojima je desnica vrlo jaka i koje su često u klinču s Briselom, ne treba im još jedna potencijalno slična ’glavobolja’. Pritom, Italija je treća ekonomija EU i izuzetno je važna u infrastrukturi EU”, navodi Klačar.

Desnica vidno raste skoro već petnaest godina, od globalne ekonomske krize, preko perioda migrantske krize, zatim vremena pandemije, do aktuelnog ratnog sukoba na istoku Evrope. I Klačar ističe da desnica uvek raste u uslovima nekih kriza u društvu, a one su trenutno bezbednosne i ekonomske prirode. „Nažalost, nastaviće se i jedna i druga, pa će se na to nadodati verovatno i energetska kriza”, dodaje on i napominje da je ciklični rast desnice rezultat i činjenice da postoji nemali procenat ljudi koji nije zadovoljan rezultatima liberalnih demokratija.

Stojiljković smatra da desnica daje pogrešan odgovor na prava pitanja koja su otvorena već nekoliko decenija, usled toga što se pokazuje da je „država sklonija bogatima i korporativnom kapitalu i kada nejednakosti rastu do gotovo perverznih granica”. Na pitanje zašto onda levica ne uspeva da nađe prave odgovore na ta pitanja, odgovara, između ostalog, „otuda što je, recimo, socijaldemokratija previše bliska interesima krupnog kapitala i ne pokazuje nameru da ga menja, nego samo da socijalno balansiranije upravlja tim istim kapitalizmom”. Dakle, nema odgovore koji vode ka nekakvom alternativnom projektu.

„Levica siromašnima nema šta da ponudi, a u poslednje tri decenije imate činjenicu da je svet postao tri puta bogatiji, ali da su radni slojevi ostali na istom”, navodi Stojiljković i upitan da li onda izlaz traže u onome što je ekološka agenda, to jest postaju sve „zeleniji”, ističe: „Naravno, pokušavaju da artikulišu i objedine različite interese njihove potencijalne klijentele. Nije radništvo njihova jedina klijentela, ono se svojevremeno između Trampa i Sandersa gotovo podjednako opredeljivalo, jer su donji slojevi osetljivi na ugrožavanje i gubitak radnih mesta i lakše im je nametnuti predstavu da je to zbog imigranata.”

Ipak, kako dodaje, levici i dalje ostaju i problemi sveta rada. I ono što je neka vrsta preventivne socijalne države, većih socijalnih davanja, demokratizacije društva i participacije, takođe je nešto što je prostor levice. Mada je i na tom „crvenom” polju desni populizam sve prisutniji. „Vremena krize su po pravilu vreme za pokrete koji su autoritarni, ’izbacuju’ vođu, tako da je u takvim situacijama šansa krajnje desnice daleko veća. Levica mora da se reformiše, da se radikalizuje i da se vrati problemima nejednakosti, da spoji ideje demokratije i socijalne pravde koje je u velikoj meri zanemarila”, zaključio je on.

Ukazujući da proces koji je rezultirao i izborima u Italiji nije „pao s neba”, nego traje godinama, pa možda i decenijama, dr Neven Cvetićanin, viši naučni saradnik Instituta društvenih nauka, kaže da je reč o urušavanju takozvanog političkog mejnstrima (levog i desnog centra ili liberalne socijaldemokratije i liberalnog konzervativizma). Tradicionalne partije u Italiji i Francuskoj su svedene na nekoliko procenata, one novije pobeđuju na izborima.

Politički sistemi koji još pokazuju otpornost su onaj u Velikoj Britaniji, gde su se zadržale klasične partije levice i desnice, odnosno konzervativci i laburisti (mada se čak i tu pojavila svojevremeno veoma jaka partija Bregzit Najdžela Faraža), i u Nemačkoj, gde su još jake mejnstrim partije – SPD i CDU/CSU. Međutim, i u Nemačkoj su poslednjih godina ojačali AfD, Zeleni, Linke. „Na nemačkim Zelenima vidimo kako partije koje nisu bile mejnstrim postaju mejnstrim”, dodaje Cvetićanin.

On primećuje da je sve ovo posledica slabljenja čitavog liberalnog poretka. „Ovo je već postliberalni poredak i potpuno je normalno da se političke grupacije, koje su zapravo odraz društvenog tkiva, upodobljavaju svim tim promenama. Više ne postoje klasična levica i desnica onako kako su postojale od Francuske revolucije ili, ako hoćete, nakon Drugog svetskog rata. Vreme liberalne levice i liberalne desnice polako smenjuje vreme populističke levice i desnice i tome se čak i centar prilagodio, kao deo strategije globalnih elita da zadrže političku moć. Makron, koji je upravo dobio drugi mandat na platformi centrističkog populizma, možda je najbolji pokazatelj toga”, ocenjuje Cvetićanin.

Prema njegovim rečima, ušli smo u jedno krizno doba i vreme je za krizni menadžment. I tu se otkriva zašto se Italiji desila desnica – zato što je ta zemlja geostrateški pontonski most od Afrike ka Nemačkoj. „Ova pobeda Melonijeve je samo odbrambeni instinkt, ukoliko usled rata u Ukrajini bude krize hrane i ljudi opet iz Afrike krenu u Evropu”, smatra on.

Dodaje da doba oskudice uslovljava proces transformacije globalnih elita kojem upravo prisustvujemo. „Globalni kapitalizam ne samo da treba sukobe da bi se transformisao, poput ovoga u Ukrajini, već treba da se sam čisti. To je proces traganja za nekim novim liderima koji mogu da odgovore na izazove vremena i ne sumnjam da ćemo za nekoliko godina imati niz novih lidera po Evropi i po svetu, kao Đorđa Meloni, koja do juče nije bila toliko poznata, ili Liz Tras”, kaže Cvetićanin.

Klačar ocenjuje da će okruženje u kojem se Evropa nalazi u narednih najmanje godinu i po dana biti krizno i da će ono sasvim sigurno doprineti stabilizaciji desnice. Ne bi se, kako kaže, začudio da dođe i do njenog rasta. „U Srbiji je taj rast već zabeležen. Mislim da se ti trendovi neće tu zaustaviti dokle god postoji kombinacija ekonomske, bezbednosne i energetske krize, koja će uvek biti plodno tle za populiste i za desničare”, dodaje on.

Ograđuje se da kada govori o desnici ne misli na narodnjake (poput SNS-a u Srbiji, HDZ-a u Hrvatskoj ili CDU u Nemačkoj), koji pripadaju desnom centru. „Ove stranke ipak pripadaju nečemu što ne bih mogao da stavim u isti koš s desničarskim strankama poput Salvinijeve i Melonijeve u Italiji, ili AfD u Nemačkoj, ili Švedskih demokrata, ili kod nas Dveri i Zavetnika”, dodaje on.

Na pitanje koliko je odmicanje levice od njenih tradicionalnih tema doprinelo jačanju desnice, kaže da tamo gde postoji iole jaka levica ili levi centar, vidimo da se dobrim delom održava na snažnoj ekološkoj platformi. Jer su radna snaga i uloga sindikata danas bitno drugačiji nego posle Drugog svetskog rata, kada su levičarske ideje bile izuzetno prisutne u Evropi.

„Levičarske stranke su izgubile bazu kojoj mogu da se obrate. Sindikati su slabiji, radna snaga je mobilnija, više je usmerena ka digitalnoj sferi, porasla je neka vrsta značaja individualizma nauštrb zaštite kolektivnih prava. Drugo, levičari su se sporije prilagođavali promenjenim okolnostima, reforme unutar levičarskih pokreta išle su puno slabije i sporije nego kod desnice. Poslednji veliki uspeh, veliko prilagođavanje koje se desilo na levici, odnosno levom centru, bilo je ono Blerovo iz 1997, kada je on dramatično reformisao pristup laburista određenim temama u Velikoj Britaniji. Dakle, nema nikakve dileme da su sva ona pitanja za koja se levica izvorno bori i dalje na stolu, ali ne na isti način kao što su bila šezdesetih i sedamdesetih godina”, naglašava Klačar.

U tom pogledu, kako dodaje, levičarske stranke bi mnogo mogle da nauče od desničarskih, koje su u stanju da se prilagođavaju, da pronalaze teme koje odgovaraju momentu u kome živimo i u stanju su da komuniciraju sa svojim ciljnim grupama znatno bolje nego levičari, prevashodno koristeći dostupne nekonvencionalne kanale komunikacije (društvene mreže i onlajn medije).

Cvetićanin: Geopolitika će da određuje ideologije

Ideologija ipak, i u novom svetu koji se rađa, ostaje i dalje važna. „Kao što vidite, priče iz devedesetih godina prošlog veka o kraju istorije, kraju ideologija i o odsustvu svih alternativa, pokazale su se kao netačne. Uverenja imaju veliku ulogu. Pogledajte koliku snagu imaju ti tzv. pasoški identiteti, kojih je čovek svesniji, poput nacionalnih i konfesionalnih, i koliko je njima lakše da objedinjuju. Do neke vrste društvene solidarnosti, da ne kažem klasne u klasičnom smislu, treba tek da dođete. To je pokazala istorija i u Prvom svetskom ratu”, ukazuje Zoran Stojiljković.

Neven Cvetićanin smatra da je kraj ideologija – nemoguć. „Političke grupacije će uvek imati potrebu da se legitimizuju preko određenih vrednosti i zastupanja određenih ciljeva, bez obzira na to da li su to liberalno-demokratski sistemi, da li su delegatski sistemi kao u Kini ili neki mešoviti sistemi kao u Rusiji. Ono što se može reći jeste da smo mi sada ušli u postliberalno vreme i da će to imati nužno svoje konsekvence i po političke partije koje sada tragaju za novim idejama”, ukazuje on.

U novom vremenu, prema njegovim rečima, imaćemo geopolitičke blokove i ideologije koje gravitiraju ka tim blokovima. „S tim što ne treba da zaboravimo da je tokom hladnog rata značajan deo levice gravitirao SSSR-u i Varšavskom paktu, a značajan deo desnici – SAD i kapitalističkom svetu. Sada ćemo imati sličan proces, ali u novim geopolitičkim okolnostima, gde smo u procesu tranzicije globalnih elita, u procesu tranzicije jednog unipolarnog liberalnog sveta u multipolarni svet. I u tom svetu će geopolitika da određuje ideologije”, Kaže Cvetićanin i dodaje da idemo ka „bukvalno preslikanom” vremenu kao posle Vestfalskog mira iz 1648, koji je postavio osnove savremenih međunarodnih odnosa.

Izvor: Politika/ Biljana Baković

Foto: