LAŽI I ISTINE O TEMPLARIMA
Priredio: Vladan Dinić
Osmi Veliki majstor, Odo de Sen Aman (1170 – 1179) sledio je njegov primer. Hroničar Vilijam iz Tira navodi ”da su se njegove nozdrve širile od besa”, da ”se uopšte nije bojao gospoda, niti je poštovao bilo koga”. On je raskinuo ugovor potpisan između Saladina i kralja Jerusalima, a koji je branio podizanje novih utvrđenja na granici, uz izgovor da templari, budući nezavisni od civilnih vlasti, ne potpadaju pod klauzulu ugovora. Utvrđenje koje je uskoro sagradio ubrzo je palo u Saladinove ruke, a ceo garnizon je bio izmasakriran.
Sam Odo je umro 1180. godine u Saladinovim kazamatima, odbivši da ga braća otkupe.
”Kao otkup templar može da ponudi samo sebe i svoj mač”, rekao je tom prilikom, ponosno se pozivajući na zakletvu siromaštva.
U to vreme u Jerusalimu je započela žestoka i bespoštedna borba za vlast koju je muslimanski kralj Saladin odlično iskoristio. Saladin je u oslabljeni Jerusalim umarširao 1187. godine. Veliki majstor reda Žerar de Ridefor pokušao je, sa samo 150 vitezova, da se odupre armiji od sedam hiljada muslimana u bici kod Nazareta. Templari su masakrirani dok je sam majstor, sa trojicom braće, uspeo da pobegne. Pa ipak, Rideforova uloga nije pozitivna, zato što je upravo on spletkario i umnogome oslabio Jerusalim.
Templari se nikada nisu u potpunosti oporavili od Rideforovog spletkarenja. Iako su se finansijski i vojno ponovo uzdigli, izgubili su reputaciju religiozne vojske i smatrani su nekom vrstom hrišćanskih političara. Umesto da mačem napadnu svaku pojavu islama, oni su postali meki, spremni da se nagode sa muslimanskim vladarima, pa čak i da prime neke njihove običaje ukoliko je politički momenat to zahtevao. Više nisu želeli da se bore na život i smrt sa ”nevernicima”, kako su to ranije činili. Ovakva politika u kombinaciji sa činjenicama da su govorili arapski (za razliku od ostalih hrišćanskih redova) i da su nosili duge brade po muslimanskim običajima, kasnije je išla na ruku njihovim klevetnicima.
Oponenti nisu propustili priliku da istaknu kako je njihov prvi dom bila džamija sagrađena na nekadašnjem Solomonovom hramu u Jerusalimu. Muslimanskim glasnicima je bilo dozvoljeno da se pomole u njoj. Način na koji su se templari molili, kao i ka`njavanje greha bili su tako striktni i rigorozni da su mogli da zadovolje i najrigoroznijeg muslimana. Sve to im, na Zapadu, nije išlo na ruku.
Ipak, nekoliko Velikih majstora uspelo je da povrati nešto od stare slave templara. Templari su učestvovali u velikoj opsadi Akre, a kada je grad pao smestili su u tom gradu svoj centar. Pomagali su i Ričardu Lavljeg srca u trećem krstaškom pohodu (1191. – 1192.), a kada mu nije pošlo za rukom da osvoji Jerusalim, pobegao je iz svete zemlje prerušen u viteza templara. Templarski veliki zamak Hodočasnik u blizini Akre, koji je bio opasan rovovima ispunjenim vodom sa svih strana izuzev istočne sa koje ga je zapljuskivalo more, bio je početna stanica petog krstaškog pohodaq (1218. – 1221.). Prvi uspeh ovog pohoda bila je uspešna opsada Domiete u Egiptu, što istoričari pripisuju templarima. Jedan uspeh se rađao za drugim što templarima i jovanovcima omogućuje da postanu srž hrišćanskog otpora protiv nadmoćnog neprijatelja, jer su samo oni imali dugogodišnje iskustvo potrebno da se pobede arapski borci na njihovom tlu.
Rđavom politikom, međutim, templari ponovo dolaze u nemilost hrišćanskog kralja Frederika II koji je bio spreman na ustupke muslimanima čak više i od samih templara. Kada je Frederik II konfiskovao njihove posede u Apuliji, templari su isterali njegove tevtonske vitezove iz Akre, a 1232. godine su započeli pregovore sa sultanom Damaska i Kereka kako bi ponovo uspostavili kontrolu nad Jerusalimom. Do 1244. godine povratili su najveći broj svetih mesta uz pomoć diplomatije koja je uspešno zamenila oružje. ”Nakon pedesetogodišnje tišine”, pisao je Veliki majstor,”božanstvene misterije će se ponovo izvoditi u svetom gradu Jerusalimu”.
Iste godine, međutim, najezda Mongola je razorila obnovljeno hrišćansko carstvo. Sve nade hrišćana da će u savezi sa Džingis Kanom uništiti muslimane bile su raspršene kada su divlja turska plemena, koje su Mongoli oterali sa njihovih teritorija, prošla pored templarskog utvrđenja u Safedu i poharala sveti grad. Budući sultan Egipta, Baibars, poveo je Turke i Egipćane protiv templara i njihovih saveznika u Gazi. Tom prilikom je ubijen Veliki majstor i trista vitezova. Branioci Jerusalima takođe su masakrirani.
Treći i poslednji napor templara da zauzmu svetu zemlju bio je 1248. godine, kada su se pridružili krstaškom pohodu pod vođstvom Luja IX francuskog. Akra je još uvek bila baza odakle je delovala krstaška vojska. Ponovo su zauzeli Danietu, ali jej Luj pošao dalje u Egipat, protivno savetu Velikog majstora…
Taj pohod se završio porazom hrišćana kod Mansure 1250. godine. Uprkos hrabrosti i žestokoj borbenosti templara, Luja su dotukle bolesti, močvare i Arapi.
Veoma oslabljeni nepromišljenom politikom Luja IX, priklješteni između Mongola i Egipćana pod Baibarsom, templari su počeli da gube utvrđenje za utvrđenjem. Iz Evrope više nisu mogli da se nadaju efikasnoj pomoći, jer su se tamo vodili bratoubilački ratovi. Čak je i Papa lično sazvao krstaše kako bi mu ovi pomogli u borbi protiv Nemaca?!
(Sutra: Bekstvo templara na Kipar)
