Iako gromoglasno najavljen kao deo opšte histerije, protest “Vojvođana” ispred sedišta RTV-a održan juče u potpunosti je doživeo fijasko: umesto očekivanih hiljada i hiljada građana, pojavilo se tek desetak autovanih separatista, tako da su imali više pripremljenih transparenata nego prisutnih ljudi.
Da zanemarimo činjenicu da je ovo užasan vid pritiska na desetine zaposlenih u RTV-u i poziv na linč i njih i glavnog urednika Nenada Ćaćića, da zanemarimo činjenicu i da je reč o veoma otvorenoj televiziji koja pride emituje jezik na programu gotovo svake manjine koja živi u Vojvodini, ovaj u startu agresivni skup pokazao je nekoliko značajnih stvari.
Ni snaga ni energija koju opozicija državi veruje da ima i prikazuje kroz šolakovske medije ili sponzorisane objave na društvenim mrežama, nije ni približno tolika – i nije ovo prvi put da doživljavaju slične katastrofe i postaju predmet sprdnje.
Istorijsku odbranu od mosta, kao civilizacijske tekovine, uz svu moguću podršku, na vrhuncu je činilo 20-30 ljudi na čelu sa ekstremistima poput Brajana Brkovića ili drugima u čije bi medicinske kartone bilo zanimljivo zaviriti.
Desetine građana i stručnjake, arhitekte, dimnom bombom i salvama uvreda, sa ciljem prekida sednice i eskalacije incidenata, zlostavljalo je svega 5-6 eko-terorista. Кada je nakon serije nasilnih nastupa po zakonu priveden Brajan Brković, na protestu za njegovo puštanje okupio se broj ljudi nedovoljan da odigraju fudbal 11 na 11.
Кonačno, u njihovoj pravoj misiji “da Srbija stane” , od koje su u svojim megalomanskim i neuravnoteženim glavama očeivali reke i reke ljude, prošetala je jedna prosečna srpska ekskurzija od nekoliko autobusa, a posle nije postojalo ni toliko interesovanje.
Sve ovo dakako ukazuje da Novvosađani umeju i te kako da prepoznaju rezultate i razluče stvaraoce od manijaka, razumne ljude od ekstremista, istinu od laži i učinjeno od ponuđenog haosa.
Zato se u mnogim novosadskim domovima pored hemijski, za predstojeće izbore priprema i metla – da se ovakvi istom sklone sa političke scene tamo gde im je mesto.
T. Lovreković
