Nekada i na Zapadu mediji objave nešto što nije deo njihove agende i političke mantre. Tako je ekonomski urednik britanskog Gardijana, Leri Eliot, objavio tekst u kome tvrdi da Rusija pobeđuje u ekonomskom ratu i da će, pre ili kasnije, morati da se postigne sporazum s Moskvom. Tekst prenosimo u celosti, u narednim redovima
Prošlo je tri meseca otkako je Zapad pokrenuo ekonomski rat protiv Rusije, a to ne ide po planu. Naprotiv, stvari idu jako loše.
Sankcije su uvedene Vladimiru Putinu ne zato što su smatrane najboljom opcijom, već zato što su bile bolje od druga dva dostupna pravca delovanja: da se ne čini ništa ili vojno angažovanje.
Prvi set ekonomskih mera uveden je odmah nakon invazije, kada se pretpostavljalo da će Ukrajina kapitulirati za nekoliko dana. To se nije dogodilo, što je rezultiralo da su sankcije – koje su još uvek bile nepotpune – postepeno pojačane.
Međutim, nema trenutnog znaka da se Rusija povlači iz Ukrajine i to nije iznenađujuće, jer su sankcije imale perverzni efekat povećanja cene ruskog izvoza nafte i gasa, masovno povećavajući njen trgovinski bilans i finansirajući njene ratne napore. U prva četiri meseca 2022. Putin bi se mogao pohvaliti suficitom na tekućem računu od 96 milijardi dolara (76 milijardi funti) – što je više nego utrostručeno u odnosu na isti period 2021.
Kada je EU ranije ove nedelje objavila delimičnu zabranu izvoza ruske nafte, cena sirove nafte na globalnim tržištima je porasla, što je Kremlju obezbedilo još jednu finansijsku dobit. Rusija nema poteškoća da pronađe alternativna tržišta za svoju energiju, sa izvozom nafte i gasa u Kinu u aprilu za više od 50% na godišnjem nivou.
To ne znači da su sankcije za Rusiju bezbolne. Međunarodni monetarni fond procenjuje da će se privreda ove godine smanjiti za 8,5% pošto uvoz sa zapada pada. Rusija ima zalihe robe neophodne za održavanje njene ekonomije, ali će se vremenom one istrošiti.
Ali Evropa se tek postepeno odvikava od zavisnosti od ruske energije, pa je tako izbegnuta neposredna finansijska kriza za Putina. Rublja – zahvaljujući kontroli kapitala i zdravom trgovinskom suficitu – je jaka. Kremlj ima vremena da pronađe alternativne izvore rezervnih delova i komponenti iz zemalja koje su spremne da zaobiđu zapadne sankcije.
Kada su se globalni pokretači i potresi sastali u Davosu prošle nedelje, javna poruka je bila osuda ruske agresije i obnovljena posvećenost da se čvrsto stane iza Ukrajine. Ali privatno, postojala je zabrinutost zbog ekonomskih troškova produženog rata.
Ove zabrinutosti su potpuno opravdane. Ruska invazija na Ukrajinu dala je dodatni podsticaj već snažnim pritiscima na cene. Godišnja stopa inflacije u Velikoj Britaniji iznosi 9% – najviša u poslednjih 40 godina – cene benzina su dostigle rekordno visok nivo, a očekuje se da će se gornja granica cene energije povećati za 700-800 funti godišnje u oktobru. Najnoviji paket podrške Rišija Sunaka (ministra finansija Velike Britanije – napomena, Afera) za suočavanje sa krizom troškova života bio je treći od kancelara za četiri meseca – a biće još toga kasnije tokom godine.
Kao rezultat rata, zapadne ekonomije se suočavaju sa periodom sporog ili negativnog rasta i rastuće inflacije – povratak na stagflaciju iz 1970-ih. Centralne banke – uključujući Banku Engleske – smatraju da moraju da odgovore na skoro dvocifrenu inflaciju podizanjem kamatnih stopa. Nezaposlenost će rasti. Druge evropske zemlje suočavaju se sa istim problemima, ako ne i više, jer većina njih više zavisi od ruskog gasa nego Velika Britanija.
Problemi sa kojima se suočavaju siromašnije zemlje sveta su drugačijeg reda veličine. Za neke od njih problem nije stagflacija, već glad, kao rezultat blokiranja isporuke pšenice iz ukrajinskih crnomorskih luka.
Kao što je rekao Dejvid Bizli, izvršni direktor Svetskog programa za hranu: „Trenutno su ukrajinski silosi za žito puni. U isto vreme, 44 miliona ljudi širom sveta maršira ka gladovanju.”
U svakoj multilateralnoj organizaciji – MMF-u, Svetskoj banci, Svetskoj trgovinskoj organizaciji i Ujedinjenim nacijama – raste strah od humanitarne katastrofe. Položaj je jednostavan: osim ako zemlje u razvoju same nisu izvoznici energije, suočavaju se sa trostrukim udarom u kojem krize goriva i hrane izazivaju finansijsku krizu. Suočene sa izborom da prehrane svoje stanovništvo ili da plate svojim međunarodnim kreditorima, vlade će se odlučiti za prvo. Šri Lanka je bila prva zemlja od ruske invazije koja nije platila svoje dugove, ali je malo verovatno da će biti poslednja. Čini se da je svet bliži potpunoj dužničkoj krizi nego u bilo kom trenutku od 1990-ih.
Putin je s pravom osuđen zbog „naoružavanja“ hrane, ali njegova spremnost da to učini ne bi trebalo da bude iznenađenje. Ruski predsednik je od početka igrao dugu igru, čekajući da se međunarodna koalicija protiv njega raspadne. Kremlj misli da je ruski prag za ekonomski bol viši od zapadnog, i verovatno je u pravu u vezi s tim.
Ako je bio potreban dokaz da sankcije ne funkcionišu, onda odluka predsednika Džoa Bajdena da Ukrajini snabde naprednim raketnim sistemima to obezbeđuje. Nada je da će moderna vojna tehnologija iz SAD postići ono što do sada nisu uspele energetske zabrane i zaplena ruske imovine: naterati Putina da povuče svoje trupe.
Potpuni poraz Putina na bojnom polju je jedan od načina na koji bi se rat mogao završiti, iako kako stvari stoje, to se ne čini baš verovatnim. Postoje i drugi mogući ishodi. Jedan je da ekonomska blokada na kraju funkcioniše, sa sve oštrijim sankcijama koje primoravaju Rusiju da odstupi. Drugo je sporazumno rešenje.
Putin se neće bezuslovno predati, a potencijal ozbiljne kolateralne štete od ekonomskog rata je očigledan: pad životnog standarda u razvijenim zemljama; glad, nemiri u vezi sa hranom i dužnička kriza u svetu u razvoju.
Zločini koje su počinile ruske trupe znače da je kompromis sa Kremljom trenutno teško progutati, ali ekonomska realnost sugeriše samo jedno: pre ili kasnije će biti postignut dogovor.
Izvor: Gardijan. Prevod: Afera / A. Chatten