Takozvani Ivanjdanski atentat (24.juna 1899. oko 18 sati) na kralja Milana Obrenovića koji je pokušan još pre više od 125 godina, nikada nije rasvetljen do kraja! Iako je ubica odmah uhapšen, osuđen na smrt a ubrzo i streljan. Ko je naručio atentat istoričari ne mogu ni danas pouzdano da tvrde.
Osumnjičeni su bili Nikola Pašić i srpski radikali, zatim ruski tajni agenti, kraljica Draga i kralj Aleksandar – Milanov sin, ali i Petar Karađorđević koji je posle nepune četiri godine zaseo na srpski presto.
Zahvaljujući ne tako davno objavljenoj knizi “Beleške” čiji je autor jedan od ključnih zaverenika tokom Majskog prevrata kada su ubijeni Milanov sin Aleksandar i njegova supruga kraljica Draga. Zapise je ostavio Antonije Antić, oficir koji je zajedno sa Apisom i Genčićem bio začetnik organizacije koja će uništiti dinastiju Obrenovića.
Prema Antoniju Antiću koji je živeo do 1957. godine knjiga je trebalo da se zove “Dvadeset deveti maj 1903. – Istorijska građa.
Knjiga je, nažalost, štampana u minornom tiražu od 300 primeraka, tako da verovatno veliki broj ozbiljnih istoričara koja se bavi ovom temom, za nju nije ni čula a kamo li da je pročitala i proučila. Inače, Đorđe Genčić je posle Ristića bio najpoznatiji srpski liberal, ali i ministar policije u Vladi upravo Aleksandra Obrenovića, zapravo je bio ujak oficira Antonija Antića. Tako da je njihovo međusobno poverenje bilo maksimalno i svakako ne treba ni malo sumnjati u svedočenje Antića kada prepričava Genčićeve reči.
Krenimo redom
Milan se sa svojim ađutantom, pešadijskim majorom Nikolom Lukićem, oko pola 8 popodne vraćao iz zgrade aktivne komande vojske u otvorenim zaprežnim kolima, i nadomak kuće advokata Marka Stojanovića u Knez Mihailovoj je atentator Đura Knežević, bivši vatrogasac iskočio ispred kola, i ispalio 4 metka iz revolvera. Milan je iskočio iz kola i po službenom zapisu je pao na zemlju, dok se po jednom očevicu on sakrio iza kola, dok je major Lukić izvadio sablju i počeo da juri atentatora. Pošto je ustao, Milan je okupljenom narodu rekao da je to sve delo Pašića i njegovih drugova, a u međuvremenu je atentator uspeo da otrči čak do savskog pristaništa i skoči u reku, posle čega je uhvaćen.
ATENTATOR ĐURA KNEŽEVIĆ, BIVŠI VATROGASAC STEVAN KNEŽEVIĆ
Posle atentata je nešto kasnije izvršen lekarski pregled nad kraljem Milanom i majorom Lukićem. Milan je bio lakše ranjen i ugruvan, dok je Lukiću izvađen jedan metak iz levog ramena pod dejstvom kokaina, koji je korišćen kao anestetik, a osim toga ni on nije imao ozbiljne povrede. Atentator je policiji rekao da se zove Đura Knežević, ali je policija utvrdila da je on dao lažno ime, i da se zapravo zove Stevan.
Na smrt je osuđen atentator Knežević (koji je odmah i streljan) i, u odsustvu, bivši narodni poslanik Ranko Tajsić. U nizu osuđenih na 5—20 godina nalazili su se Stojan Protić, Kosta Taušanović, Aleksa Žujović i Nikola Pašić (pomilovan na dan izricanja presude), a Aca Stanojević je oslobođen kao nevin sa još nekolicinom optuženih.
Genčić i Antić sede, tu su i Genčićeva supruga Kosara i Antićev brat Jovan
Kralj Milan je neuspešni atentat iskoristio da se obračuna sa mrskim radikalima, ali ja sam višeputa ponovio da je od prvog trenutka sumnao na svog sina Aleksandra i rusku špijunku, tako je on zvao kraljicu Dragu. Inačeu trenutku atentata kralj Milan je bio bio vrhovni komandant srpske vojske.
Genčić je posetio kralja Milana u Beču gde se on sklonio posle atentata, i nikada se više u Srbiju nije ni vratio. Čak ni mrtav! Sve do 1918. kada je Vojvodina pripojena Srbiji uključujući i manastir Krušedol u kome je po sopstvenoj želji sahranjen.
Na pitanje Genčića zašto nije došao u Srbiju posle Aleksandrovog venčanja sa Dragom,Milan je odgovorio:
-Genčiću, razumeo sam ja prvu vašu depešu, ali šta sam znao da radim. Sin mi je, voleo sam ga, a poznavao sam ga da je zlikovac i da bi me bacio u kazamate.
Genčić i Atanacković, koji je bio sa njim, su mu tada rekli da bi ga vojska dočekala i proglasila za kralja.
Milan je na toodgovorio:
-To Rusija ne bi dozvolila, i tekbi tada nastao haos u zemlji.
I sada dolazimo do trenutka koji menja dosadašnju istoriju. Genčić je tvrdio sestriću Antiću da je kralj Milan tom prilikom iz fijoke izvukao napisano pismo da pošalje svome sinu Aleksandru. U tom pismu Milan označuje Aleksandra i Dragu kao inicijatore Ivanjdanskog atentata.
Ova izjava je Genčića toliko frapirala da je odmah rekao:
“Veličanstvo, da nije to izraz srdžbe?”
-Ne, ne Genčiću! Vi znate da kralj Milan ne ume da laže. To je tačno! Ja sam mnogo štošta u životu grešio, ali lagao nisam. Znao sam ja to odmah sutradan po izvršenom atentatu, ali šta sam mogao da radim. Sin mi je.
Genčić navodi da je kasnije ovo ispričao Jaši Prodanoviću i da mu je on rekao:
-To je istina, kralj Milan nije lagao.
Iz optužbe i isleđivanja atentatora Kneževića, u nekim podacima stajalo je da se on viđao u Bukureštu u Ruskom poslanstvu sa knezom Petrom Karađorđevićem. Evo šta ministar policije – Genčić o tome kaže i svojomizjavom praktično amnestira Karađorđevića:
-Da bi proverio taj dokaz, naredio sam našem otpravniku poslova da mi snimi ceo red kuća u Bukureštu oko Ruskog poslanstva, i da mi pošalje. Otpravnik poslova -Ivković, je to i učinio. Iz fotografija kuća i prema prikupljenim podacima, video sam da je tajkvazi sastanak sa knezom Karaorđevićem, nije bio u zgradi Ruskog poslanstva već u zgradi Ruske tajne policije.
Četiri godine kasnije kada je Petar Karađorđević, posle ubistva Aleksandra i Drage, proklamovan za kralja i došao u Beograd i ja ga prvi put video, bio je sušta slika Grabova, šef ruske tajne policije u Bukureštu. Dakle, to je bio on – Grabov, koji se sastao sa atentatorom Kneževićem, a ne knjaz Karađorđević.
Tako je Genčić potvrdio saznanja kralja Milana da iza atentata na njega stoji ruska obaveštajna služba, kraljica Draga – ruska špijunka, kako ju je Milan zvao, i njegov sin Aleksandar koji će tri godine kasnije tragično završiti u zverskom atentatu koji su na njega i kraljicu izveli njegovi oficiri koji su mu se zakleli na vernost. Ali su pogazili sopstvenu zakletvu, uključujući i Antu Antića čije smo svedočenje upravo citirali.
Zanimljivo je da je atentator Knežević bio raspoložen i nasmejan i u trenutku kad su ga vodili na pogubljenje čak i dok su puške bile uperene ka njemu.Mnogi veruju da je bio ubeđen da će u poslednjem trenutku stići odluka o pomilovanju od kralja Aleksandra. Ta odluka nije stigla.
SLIČNOST SA ATENTATOM NA ĐINĐIĆA
Dakle situacija je prilično slična sa ubistvom srpskog premijera Zorana Đinđića 100 godina kasnije. Ubica se zna, ali pozadina je nepoznata i ona ide od, opet, radikala i Šešelja do tajnih službi, ovoga puta britansko-američkih, do “bratstva po krvi” iza koje stoji Slobodan Milošević.
Afera/Gradiša KATIĆ
