Zapad je nestrpljiv. Tačnije, zapadi – jer ne samo da svet više nije unison i pod plaštom jedne globalne sile, već nije ni bipolaran, uz rast (starih) novih sila. Takav rasplet, uz sve moćniju Кinu, probuđenu Rusiju, Indiju i pojedine hidžab-zemlje koje misle svojom glavom i raspolažu svojim resursima, uzdrmali su i NATO blok.
Najmoćniji, oni preko okeana, imaju problema i u svom dvorištu i sa prihvatanjem globalne im impotencije, Berlin baš ne bi na Moskvu, ali možda bi uz nju, dok je Brisel bliži raspadu nego proširenju.
Daleko od toga da nemaju moć, ali još dalje od toga da je to ona stara sirova dominacija. A, na Balkanu, vazda nedovršenog posla.
Dejton na aparatima, frankeštajn verzija Dejtona koju guraju isključena sa aparatama Dodikovom rukom navođenom Vučićevom mudrošću. Кosovo ni pokrajina ni država, ali bezbednosni rizik i haos svakako – albanski lideri ne mogu da uđu u ulogu izmišljenog projekta, a Vučić je izašao iz zamišljene uloge potčinjenog klimoglavca.
Makedonija je ime izgubila, privid države sačuvala – za sada. Crna Gora na kratko sišla sa vešala, pokazala da može, pa vratila omču. Lebdi između Eskobara i Njagoša.
Hrvati nemaju stanovništva, potencijala, resursa, privrede, jedino ne menjkaju u mašti – na kovanici ipak završio Tesla umesto kraljeva. Platili bi i traktore i gorivo da se naši sada vrate.
Izbori u Srbiji jesu prekretnica. Vučić će pobediti sigurno, samo je pitanje kako.
Bude li ubedljivo u odnosu na nedorasle kvislinge i obuzda li veštački pumpanu ulicu posle toga, dobro je.
Bude li obrnuto, nije dobro. Jer, svakako počinje godina raspleta na Balkanu.
Ili ćemo imati srpski svet ili sećanje na ideju srpskog sveta. Ovaj put od naših glasova zavisi.
Tomo Lovreković
