INTERVJU: Vladimir Đuričić, upravnik Narodnog pozorišta Timočke Krajine “Zoran Radmilović”
NAJVEĆI grad u Timočkoj Krajini, najpoznatiji u staroj Jugoslaviji po čuvenoj “Gitarijadi” i pivari, danas sa svojih tridesetak hiljada stanovnika može se pohvaliti, pre svega, pozorišnim životom. A on je u Zaječaru u znaku broja tri: tri zdanja, tri scene i tri festivala!
– Pozorište je osnovano odlukom Okružnog Narodnooslobodilačkog odbora 1946. godine, pa ćemo iduće godine obeležiti osamdeset godina postojanja jedinog profesionalnog pozorišta na istoku Srbije: od Beograda, pa sve do Pirota – kaže na početku razgovora za naš list Vladimir Đuričić, dugogodišnji upravnik kuće.
– U međuvremenu, menjalo je nazive, a poslednjih godina nosi prilično rogobatno ime, Narodno pozorište Timočke Krajine – Centar za kulturu “Zoran Radmilović” u Zaječaru. Tako da su nam spojene funkcije nekadašnjeg Doma omladine i KPZ, kao i ustanove “Gitarijada”.
Pored pozorišnog života, organizujemo i 40 seoskih manifestacija, imamo hor i folklor, festival mladih pesnika, izdavačku delatnost, časopis “Razvitak”, bioskop…
Pad stanovništva
U POSLEDNjOJ deceniji Zaječar je “izgubio” oko osam hiljada stanovnika. Posle rata rastao je broj Zaječaraca zbog industrijalizacije. Nažalost, poslednjih tridesetak godina privreda je gotovo zamrla, a krajem 80-ih je 16.600 radnika radilo samo u privredi. Ipak, ima naznaka da će se industrija ponovo vratiti u ovaj kraj, pa će i ljudi verovatno sa njom – kaže Đuričić.
Matično zdanje teatra ima oko 350 mesta, scena u naselju Kotlujevac raspolaže sa oko dve stotine sedišta (za male pozorišne forme), a od pre nekoliko godina otvoren je Pozorišni muzej u centru grada:
– Reč je o nekadašnjem legatu Nikole Pašića. Zgrada se urušila, pao je deo krova i plafona, tu su se skupljali narkomani i ljudi sumnjivih sklonosti… Gradska uprava nam je stavila na raspolaganje, a mi smo je za nekoliko meseci sredili. Sada je to biser kulture u celoj istočnoj Srbiji! Posebno nas raduje što smo uz nju dobili i letnju scenu, gledalište na četiri nivoa sedišta: osamdeset sedećih i dvadesetak stojećih mesta.
Ovde se odvijaju pozorišni i muzički programi, promocije knjiga, ciklusi filmova, deo likovne kolonije… Tokom prošle godine od maja do oktobra imali smo stotinak programa u ovom prostoru. Uz Narodno pozorište u Beogradu, jedini smo teatar u Srbiji koji ima sopstveni muzej. Poznati smo i po tome da kod nas nema letnje pauze: radimo dvanaest meseci u godini.
Foto NP Timočke Krajine “Zoran Radmilović”
Zaječar se ponosi i sa svoja tri pozorišna festivala. U aprilu se održava Festival malih pozorišnih formi, na kome se izvode nagrađivane monodrame. U gradu postoji i međunarodni festival posvećen deci (ZajeČAR), među čijim osnivačima je i Dobrica Erić, autor himne festivala. Treća fešta je i kruna pozorišnog rada, “Dani Zorana Radmilovića” .
– Zoranovi “Dani” počeli su 1991. i imaju, takođe, međunarodni karakter. Održavaju se u oktobru sa osam predstava u glavnom programu, koje najčešće dolaze iz zemlje i regiona – ističe Đuričić.
Rihard postao Radmilo
Zoranov deda je bio Nemac Rihard Lang. Projektovao je tadašnju zgradu gimnazije, koja je sada osnovna škola. Uzeo je ime Radmilo, a po njemu su njegovi potomci postali Radmilovići. Tragali smo za njegovim spomenikom na groblju, nažalost, našli smo ga tako uništenog da nismo mogli da ga obnovimo – osim da podignemo novi. Šteta, taj čovek je ostavio veliki trag u istoriji Zaječara. Veruje se da je projektovao još neke zgrade u centru grada, ali za to nema dokaza – podseća Đuričić.
Na konstataciju da ne postoji nijedan grad u Srbiji koji se tako odužio jednom glumcu, svom zemljaku, kao što je Zaječar Zoranu Radmiloviću, naš sagovornik kaže:
– Uz festival i pozorište s njegovim imenom, pre 15 godina smo na inicijativu gradonačelnika napravili i spomenik. Inače, dok je Zoran bio na vrhuncu svoje slave, a replike iz njegovih predstava i filmova ulazile i u svakodnevni govor, ovdašnji čelnici ga nisu ni pozivali ni nagrađivali…
Tek je nekoliko puta gostovao u našem teatru. Znamo da je imao ideju da pokrene radničko pozorište koje bi bilo vezano za Bor i Zaječar, a ostala mu je neostvarena želja da uradi monodramu “Jona” po biblijskoj priči... Kako u Srba često biva, posle smrti sve se promenilo: kuća u kojoj je živeo dobila je spomen-ploču, ulica njegovo ime, ali je najsvetliji spomenik Zoranu – festival. Posle 40 godina od smrti, Radmilović je “življi” nego ikad.
Foto NP Timočke Krajine “Zoran Radmilović”
Đuričić dodaje da su mnogi glumci Zoranove generacije, pa i stariji, zaboravljeni:
– Za Rašu Plaovića obično se zna zbog scene u Narodnom pozorištu koja nosi njegovo ime… Mi ga pominjemo i ponosimo se činjenicom da je pomogao u rekonstrukciji našeg pozorišta. Bio je glumac, a po obrazovanju građevinski inženjer. Postoji anegdota da je došao i vratio se autobusom. Odbio je da prihvati bilo kakav honorar – pristao je samo na deset ćevapa…
Inače, od 1946. imali smo samo dve rekonstrukcije. U početku je to bila prizemna zgrada esnafskog doma. Srušena je u bombardovanju, ali su je glumci svojim rukama i uz pomoć nemačkih zarobljenika obnovili. Početkom 70-ih je dozidan sprat, sada očekujemo jedno ozbiljnije obnavljanje. Mada, smatram da Zaječar zaslužuje novo zdanje sa dve sale…
Imamo programe i na Feliks Romulijani, zbog carske palate radimo i atičke drame. Tako smo postavili “Žene iz Troje”, “Antigonu”, “Elektru”, planiramo “Cara Edipa” ili “Odiseju”.
Zanimljivo je da je pozorišni život postojao i pre osnivanja teatra. Nedavno je otkupljen plakat iz 1924. koji govori o gostovanju Državnog – povlašćenog timočkog pozorišta iz Zaječara u Negotinu…
– I pre Prvog svetskog rata ovde su dolazile putujuće trupe. Ono što je kulturnoj javnosti malo poznato je da je Žanka Stokić bila udata (za abadžiju) u Zaječaru. Ali, sačekala je prvu pozorišnu trupu koja je ovde gostovala, ostavila muža i s trupom pobegla iz grada. Zaječar je izgubio snaju, ali je Srbija dobila divnu glumicu. Malo ljudi zna i da je Milan Srdoč bio glumac na plati u Zaječaru. Osnovao je dramsku radionicu i Zorana “zarazio” glumom.
Upravnik teatra otkriva da su za prethodni jubilej, 75 godina postojanja, hteli da realizuju tri stvari: da urade monografiju, film i predstavu o Zoranu Radmiloviću.
– Prvo dvoje smo ostvarili, a predstavu je počeo da radi Ivan Bekjarev sa dve naše glumice. Nažalost, u vreme korone je preminuo. Tako se ova ideja izjalovila, a sada razmišljamo da raspišemo konkurs za najbolji dramski tekst koji bi za temu imao Zorana Radmilovića. Tokom leta nameravamo da u Pozorišnom muzeju organizujemo projekciju njegovih TV drama, jer ove godine obeležavamo četiri decenije Zoranove smrti. Važan je datum za kompletnu srpsku kulturu. Uostalom, on je reformisao glumu, doneo novi stil i uradio kod nas ono što je Karolina Nojber u Nemačkoj.
Žikin “Voz”
ŽIKA Pavlović je govorio da je u svim svojim lutanjima, jedini zavičaj koji je osećao kao svoj, bilo selo njegove majke – Vratarnmuzeju, napravio ga je odličan vajar Nedim Hadžiahmetović. Cilj nam je da 15. aprila, svake godine za njegov rođendan, organizujemo stručni skup na kome će se govoriti o njegovim književnim i filmskim delima. Pavlović je u Zaječaru snimao svoj prvi film “Voz”. Njegova fascinacija vozovima odavde i počinje – u majčinom selu je železnički čvor, tu se vozovi ukrštaju. Čak je jednom i zamolio mašinovođu da vozi “parnjaču” do Niša…
Želimo da osnujemo i nagradu s njegovim imenom za angažovanu književnost.
Foto NP Timočke Krajine “Zoran Radmilović”
Izvor: Novosti
