Piše: Miloš Lazić

Iako su Srbi u ona vremena zbog raspirivanja bratstva i jedinstva iz školskog programa za nacionalnu istoriju izbacili lekciju o seči knezova 1803, braća muslimanske vere iz Bosne još im ne praštaju umorstvo dahija 1804. godine, iako je srpskih prvaka bilo dvanaest, a surovih poturica tri puta manje. Minule su od tada dvadeset tri decenije, a kao da se ništa nije promenilo, jer vahabitski krstaški rat protiv pravoslavne vere i srpske tradicije se otvoreno podstiče i sve burnije rasplamsava!

Počelo je s janičarima i traje s kraćim prekidima do danas, a veliki doprinos tome dao je Benjamin Kalaj, mađarski Jevrejin srpskog porekla (po majci), inače odani službenik K&K monarhije, pa je pravo čudo da još nije dobio svoju ulicu u bosanskoj prestonici… jer je dao nemerljivi doprinos potonjim međunacionalnim odnosima u tom kutku Balkana!

Među njegovim radnim uspesima je bajka o „velikoj Srbiji”, odnosno „velikosrpskom hegemonizmu”, koja se poteže i danas iako je Srbija ostala jedina višenacionalna i multikonfesionalna zajednica južnoslovenskih naroda, a posle Hrvata i Bosanaca potegao je i bivši predsednik Republike Crne Gore i lidera DPS-a, koji je svoj neuspeh na parlamentarnim izborima predstavio kao posledicu „stranog uticaja”, misleći pri tom na komšije i dojučerašnju braću. Strašnije je valjda to što su i neki Srbi naseli na ovu gadost i rado je potežu kao argument, ali priča je mnogo starija i potiče iz tuđeg arsenala.

Ovo skraćeno, pojednostavljeno i odocnelo objašnjenje nastalo je na osnovu istraživanja akademika Vase Čubrilovića, profesora dr Radoslava Gaćinovića i njegovog kolege dr Milana Radovanovića.

Od Srboljuba do Srboždera

U Beograd je kao generalni konzul Austrougarske 1868. godine stigao Benjamin Kalaj, peštanski Jevrejin čijim je žilama tekla i srpska krv. Zbog poznavanja jezika domaćina bio je omiljen lik u diplomatskim i društvenim krugovima prestonice malene kneževine. Otišao je za poslom sedam godina kasnije, a Beogradu posvetio knjigu napisanu na srpskom, prepunu hvale, pa su ga domaćini od milja prozvali – Srboljub. Ali kad je 1882. imenovan za ministra finansija moćne carevine, uz to zadužen za Bosnu koja je već bila pod austrijskom okupacijom, okrenuo je ćurak. Jer u Beču su već postojali planovi za aneksiju dela Balkana (Bosna, Hercegovina, Raška, delovi Crne Gore i Epira), a Kalajev posao je bio da pripremi teren. Lukavi političar s diplomatskim iskustvom ocenio je da bi posao najbolje obavio igrajući „na strah”, i svetu ponudio priču o navodnim aspiracijama Kneževine Srbije na teritorije koje su do tada bile pod turskom upravom, što je među pustim kolonijalnim silama Evrope izazvalo zebnju.

Sledeći potez bio mu je pokušaj stvaranja bošnjačke nacije, čemu su se žestoko usprotivili Hrvati i Srbi, ali i neki Muslimani, sluteći da je to korak ka budućoj asimilaciji kojoj prethodi brisanje nacionalnih korena.

Bajka o „velikosrpskom hegemonizmu” bila je argumenat prilikom aneksije Bosne i Hercegovine, koju Kalaj, njen motor-pokretač iz senke, nije doživeo. Svejedno, nadenut mu je novi nadimak – Srbožder.

S druge strane, na bečkom dvoru upravo tada je sazrevala ideja koju su sa žarom razvijali vojni komandanti sa načelnikom Generalštaba na čelu, generalom Konradom Hecendorfom, da bi Srbiju, „opasno nacionalističko revolucionarno gnezdo”, trebalo zauvek uništiti. Krajem 1908. i početkom naredne godine bilo je više predloga šta bi trebalo učiniti sa Srbijom i po kojim šavovima je razdeliti između Austrije, Mađarske i Rumunije. Tada je nedostajao samo povod, a Sarajevski atentat je došao kao poručen (pa zato niko nigde ne spominje da ubijeni prestolonaslednik Franc Ferdinand nije bio preterano omiljen ni u Beču).

Posle ubistva prestolonaslednika Franca Ferdinanda, u Sarajevu je dva meseca trajao progon Srba sa sledstvenom pljačkom njihove imovine, o čemu je sa zgražavanjem pisala čak i bečka štampa, iako je iza tog atentata stajala organizacija „Mlada Bosna” (a ne „Velika Srbija”)! Postoji podatak da se tada iz Sarajeva iselilo trideset hiljada Srba, pripadnika većinskog naroda, što je bilo početak promena „krvne slike” grada na Miljacki.

Setva zla

Šta je bilo posle zna se. I najverovatnije bi sve otplovilo u zaborav da nakon ujedinjenja izmišljotinu o velikoj Srbiji i srpskom hegemonizmu nije preuzela Kominterna, a s njom i „pravoverni članovi Ka-Pe-Jota”, koji su se u Kraljevini SHS odmah okupili pod proleterskim barjakom.

Poslednji svetski rat je svoje najmračnije lice pokazao i kod nas, a zbog užasa koji su se događali u NDH čak su se i njeni saveznici zgražavali. Rat je za nas zvanično završen 13. maja 1945. (mada se po Autonomnoj oblasti Kosovo i Metohija pucalo do 1955… ako je tamošnji rat protiv balista ikad bio završen). Oslobođenje i novo ujedinjenje po avnojevskim principima, od nove revolucionarne vlasti je zahtevalo ravnomerno raspoređivanje grehova u cilju raspirivanja bratstva i jedinstva. Zato je svaka republika ili nacija bila zadužena da među svojima pronađe „neprijatelje”… ili bar „izdajnike”. Sa Hrvatskom je bilo najlakše, zna se i zašto, ali sa Srbijom taj program je išao teže. Ne zato što među Srbima nije bilo zlikovaca, već zbog činjenice da je u njoj najsnažnija formacija bila – Jugoslovenska vojska u otadžbini, a u njenim redovima se zatekao i priličan broj vojnika koji nisu bili srpske nacionalnosti (na primer, kršteno ime Stevana Filipovića je Stjepan, a Zvonimir Vučković, etnički Hrvat, bio je vojvoda Rudničko-takovskog kraja, dok su trojica Slovenaca s činovima generala, takoreći do kraja rata bili članovi Glavnog štaba JVO).

„Iznađeno je rešenje”, pa su vojnici ili oficiri Srbi zatečeni van jedinica NOV, odmah proglašavani za četnike, čemu je lični doprinos dao i režiser Veljko Bulajić u filmovanim eposima s gomilama raspojasanih, pijanih i bradatih statista koji su jurišali na partizane, a češće bežali od njih barabar sa ustašama i Nemcima. Bio je to vredan umetnički prikaz „istine o velikosrpskom hegemonizmu”, pa je mudri Veljko dobio stančić u Zagrebu i nešto manji u Istri. Inače najveće žrtve u poslednjem svetskom ratu, kao i u nedavnom „bratskom” pokolju, podneo je – srpski narod. Valjda zbog suludih maštarija o hegemoniji i aspiracijama na „tuđe teritorije”, pa neki bosanski političari već zazivaju međunarodnu (NATO) pomoć kako bi zauzdali „srpsko zlo”?

Izvor: Politika.rs

Foto: Vikipedija