U intervjuu za nedeljnik Aferu Bratislav Todorović govori o svojoj zbirci priča “Čudnovato detinjstvo” čija će promocija biti održana u ponedeljak, 29. maja u Kući Kralja Petra, Vase Pelagića 40 u 18 časova kao i o ulozi literature u današnjem svetu.
Prošle godine objavili ste zbirku “Čudnovato detinjstvo i druge priče”. Otkuda taj beg u detinjstvo i obraćanje najmlađima?
-Da, u izdanju Književnog kluba “Ivo Andrić” iz Zemuna, izašla je moja prva knjiga za decu: “Čudnovato detinjstvo i druge priče”. Dugo je tinjala ta vatra u meni, naime, odrastao sam uz priče moje baba Mare, iz nekog prošlog ali lepog vremena. Kasnije su moje kćeri Anja i Lena, upotpunile taj mozaik. Njima su posvećene dve priče iz pomenute knjige. Tako je knjiga počela da dobija svoj obris, što je rezultiralo objavljivanju ove zanimljive knjige. Ilustracije je radila Leskovačka škola stripa “Nikola Mitrović – Kokan”, na čelu s Markom Stojanovićem i njegovim učenicima. Kako kaže veliki Mika Antić: “ Puteva je trista da se ode iz detinjstva, a samo se retki sete da ostanu večno dete”. Zapravo, ja nikad nisam ni odlazio iz detinjstva. Imao sam predivno detinjstvo i voleo bih kada bi moje kćeri imale barem deset posto od tog i takvog detinjstva, bio bih zadovoljan. Ali, na žalost, ovo vreme diktira brzi tempo života pa i odrastanja. Ne znam, čega će se sećati današnji klinci? Telefona, tableta, igrica… Za razliku od njih, ja ću i dalje iz detinjstva crpeti uspomene, koje su me formirale kao ličnost.
Da li je veća odgovornost za pisca kada stvara za decu nego u slučaju kada piše za odrasle?
-Apsolutno! Te tanane duše su čiste i pažljivo upijaju svaku reč. Zato što su iskrene, nije im teško da vam istinu kažu pravo u oči. Za njih moraš biti obazriv, pažljivo izvagati svaku rečenicu. Oni ne blefiraju, ne glume. Njihove čedne oči vas prate, željne da zaplove u nove avanture. Tako se zdravije odrasta. Kada pišem za odrasle, tu se mnogo ne obazirem, jer prvenstveno pišem za sebe, a onda se oni koji žele pronađu u mojim knjigama. Moje je samo da ostavim trag, da napišem opravdanje pred budućnošću. Upravo da tim klincima damo opravdanje, zašto im nismo mogli više ostaviti u nasleđe, u svakom obliku.
Rodom ste iz Leskovca, urednik ste tamošnjeg književnog časopisa “Pomak”. Kakva je situacija u Leskovcu kada govorimo o kulturi i književnosti, zaostaje li unutrašnjost za Beogradom ili pak ne?
-Rodio sam se i živeo u Leskovcu tridesetpet godina, tu stvarao i objavio mojih prvih pet knjiga. Pored pomenute “Rapsodije mladosti” pesme (1995.), “San besane noći” pripovedke (1999/2007) obnovljeno izdanje, “U senci vremena” roman (2002), “Ubistvo smisla” priče (2004) i “Karta života” pesme (2006). god, Po rečima mog duhovnog oca, recenzenta, prof. Stanka Đorđevića, bilo je vreme da krenem dalje u prestonicu i nastavim svoj rad. U Leskovcu je u to vreme teško objavljivalo usled besparice. Sve svoje knjige sam sam finansirao, što od ratnih dnevnica, što od rada na raznim mestima.Sve je činio entuzijazam pojedinca, te smo uspeli da obnovimo i objavimo osam brojeva zbornika: “Glubočica između obala”. “Pomak” čiji sam sada glavni i odgovorni urednik, krenuo je davne 1996 god. U izdanju Udruženja pisaca Leskovac i Kulturno prosvetne zajednice.
Kakva je po vašem mišljenju uloga pesnika i pisaca u današnje vreme?
-Iskreno, minorna. Sistem je doveo do toga da se pesnici i pisci ništa ne pitaju. Vrednosno je spušteno na najniže grane. Nemate kao nekad emisije gde bi se čuo njihov glas, razgovori s piscima, predstavljanje njihovih knjiga, a pre svega mladih autora. Ne daje se šansa. Sve se zasniva na entuzijazmu, dobroj volji i sreći pojedinaca. Danas na srpskoj književnoj sceni vladaju klanovi, da ih tako nazovem, koji drže pozicije da niko ko ne pripada njima, nema šta da traži. Ali, i pored toga, ako je za utehu, pisci i pesnici danas imaju društvene mreže, Internet, pa se za njih čuje šire i dalje. Mene to raduje, jer me sada čitaju ljudi širom sveta i regiona, što je samo pre petnaestak godina bilo nemoguće. Da se vratim na vaše pitanje. Pesnici i pisci moraju da nastave da stvaraju i dalje, neobazirući se na okolinu. To je njihova misija, a vreme će pokazati pravu vrednost nekog dela. Budućnost poezije je neizvesna, verujem da će opstati u nekoj formi, koju nameće tehnologija, drugačiji pogledi na svet, koji se definitivno menja. Verujem da će poezija preživeti i biti ta lozinka za budućnost. Spajaće ljude i emocije, inspiraciju i znatiželju, ove sve mnogoljudnije planete.
Po mnogima poezija je danas tržišno neisplativa i nema puno objavljenih zbirki, pogotovo mladih, neafirmisanih pesnika. Kakvo je vaše mišljenje o tome?
-Mogu slobodno da se nadovežem na predhodno pitanje. Mladima treba dati šansu, a na njima da je iskoriste. Na žalost, vidim da tih mladih nema ili su skrajnuti negde daleko. Današnje mlade pesništvo ne zanima, već totalno druge stvari. Oni žive u virtuelnom svetu, tač generacija. Nekada su pesnici bili idoli, maštali smo da budemo kao oni. Ko će ovim klincima biti idol? Neka rialiti “zvezda”? Poezija nikada nije bila isplativa, ona je odraz duha i tako je moramo posmatrati. Mlad pesnik ili pesnikinja su individualisti, objavljuju na društvenim mrežama, za štampanje se nemaju sredstva. Na promocije ne dolaze jer su tamo uglavnom stari koji ih “smaraju” kako ono kažu. Na književnim večerima sam najmlađi u publici sa 50. godina, a mladih nema. Veoma sam zabrinut za budućnost književnosti, a posebno pesništva. Mada moramo da verujemo da će ipak opstati, vitalna je to dama.
Član ste književnog kluba “Scena Crnjanski”. Šta za vas predstavlja i znači ovaj velikan srpske i svetske književnosti?
-Bio sam počastvovan kada su me pozvali da postanem član “Scene Crnjanski”. Klub vrhunskih pisaca i pesnika, pomogao mi je da se razvijem i budem prihvaćen u novoj sredini. Od mladog člana, došao sam do glavnog i odgovornog urednika “Scene Crnjanski”, koji izlazi od 2001. god. Ovih dana je izašao novi 42. broj časopisa u digitalnom izdanju, jer nismo u mogućnosti da finansiramo štampanje časopisa. Klub “Scena Crnjanski” pri AD Đuro Salaj, je jedan od organizatora tradicionalnih Majskih susreta, gde se u Akademiji 28, dodeljuju književne i likovne nagrade. Imao sam čast da u dva navrata budem u žiriu za dodelu književnih nagrada. Inače, “Scena Crnjanski” je najstariji klub u Srbiji, a i u regionu, i sledeće godine obeležavamo jubilej 70. godina postojanja. Što se tiče dela pitanja u vezi sa velikim Milošem Crnjanskim: mogu vam reći da idol ostaje idol, da sledim koliko mogu trasirani put majstora reči. “Roman o Londonu” je jedan od omiljenih romana. Kada sam napisao i 2012. god. Objavio moj drugi roman “Ljubav u Lisabonu”, izdavač Mali Nemo iz Pančeva. Tada je izdavač Milan Orlić na promociji u Kući Đure Jakšića, sve vreme pravio paralelu i analizu između mog i romana “Ljubav u Toskani” Miloša Crnjanskog. Tada sam shvatio uz veliku tremu, da sam na pravom putu i da moram još mnogo da radim.
Od koga ste „učili“ tokom književne karijere?
-Teško pitanje. Od svakog sam nešto naučio. Ta podela ne bi bila pravična. Kao član Narodne biblioteke “Radoje Domanović” u Leskovcu, pročitao sam mnogo knjiga, ne bi li prozreo u suštinu pisanja. Samim tim čitao sam sve i svašta, obogaćujući jezik i sticajući iskustvo. Naravno, svako vreme je imalo svog uzora. Od Kiša do Borhesa, preko Dučića, od Danojlića do Dostojevskog, od Pavića do Crnjanskog, od Selimovića do Andrića, tu negde skrio se moj uzor iz mladosti.
Srećko Milovanović
