Razgovarao:
Gradiša Katić
Beogradska Laguna objavila biografija Svetog kralja Milutina iz pera Luke Mičete. To je njegova šesta knjiga o vladarima svetorodne loze Nemanjića zbog čega ga je Milomir Marić nazvao biografom zlatnog srpskog srednjeg veka. Srpski kralj Milutin živeo je približno šezdeset šest godina (oko 1254/5 ‒ 1321) od čega je trideset devet proveo na vlasti (1282‒1231). Bio je nesvakidašnji duh, pobožan, učen, poštovalac umetnosti, strastven, snažne volje, velike ambicije, hrabar ali i okrutan vladar.
Najveći ktitor među Nemanjićima. Kada je stupio na tron zavetovao se Bogu da će sagraditi onoliko crkava koliko godina bude kraljevao. I bilo je tako. Da pomenemo samo Gračnicu, Bogorodicu Ljevišku, manastir Banjska… Bio je jedinstveni sin svog stoleća – veka velikih grešnika ali i žarke vere. Prvi srpski vladar koji je pobedio turske ordije… Zanimljivo je da ovog srpskog kralja podjednako uvažavaju i Srbi i Bugari gde se i nalaze njegove svete mošti.
Međutim, kralj Milutin je ostao uglavnom poznat u narodu – malo je reći neopravdano – po tome što je oslepeo sina Stefana Dečanskog i po svojim mnogobrojnim brakovima, a naročito po braku sa šestogodišnjom vizantijskom princezom Simonidom
Jedna od najvećih senki koja prati Svetog kralja Milutina je oslepljenje sina Stefana, da je on to navodno uradio na nagovor žene, kraljice Simonide?
– To je poteklo od Grigorija Camblaka pisca žitija Stefana Dečanskog koji nije bio naklonjen ženama i koji je krivicu za oslepljivanje srpskog princa svalio na Simonidu što se u istoriografiji ne smatra verodostojnim. Međutim, sva je prilika da Stefanu nije potpuno uzet vid. Poznato je da ni Vizantinci istoričari Jovan Kantakuzin, niti Nićifor Grigora – koji ga je i lično poznavao – ne pominju njegov oslabljeni vid. Ali je nesporna činjenica da je Milutin jedini Nemanjić koji je posegao za ovako drakonskom kaznom.
Kralj Milutin je prilikom sklapanja svojih brakova – imao ih je pet – bio vođen, pre svega, političkim razlozima, što je bila uobičajena praksa toga doba.
– Tačno. Za njega žene nisu bile samo „odmor za ratnika“ već, pre svega, ozbiljan državni projekat..
Poznato je da je Simonida kada se udala za Milutina imala 6 godina. Međutim, manje se zna da je njegova treća žena Ana, bugarska princeza, imala najviše pet godina.
– Da, ali taj brak, po svoj prilici, nije bio konzumiran.
U međuvremenu, Milutin se oženio sa Jelisavetom ugarskom princezom. To je takođe bio svojevrsni skandal?
– Jelisaveta je još kao devojka postala časna sestra (monahinja) u samostanu na Margitinom ostrvu kod Budima. Kada je jednom prilikom došla u posetu sestri Katalini i zetu Dragutinu upoznala je i Milutina. Tada je, kako veli vizantijski istoričar Georgije Pahimer, Milutin zgrabio svastiku svog brata Dragutina, koja je bila i svastika vizantijskog cara Andronika i „bludno je upoznao u monaškoj odeći“. Jelisaveta je napustila Srbiju pre nego što je Milutin krajem 1298. godine započeo pregovore sa Carigradom o svojoj ženidbi vizantijskom princezom.
Milutinova i Jelisavetina kćerka Ana je bila bugarska kraljica?
– Samo kratko. Ani, svojoj polutetki, i njenom sinu Jovanu Stefanu, car Dušan nije pomogogao da zadrže bugarsku krunu već se orodio sa novim bugarskim carem Jovanom Aleksandrom oženivši njegovu sestru Jelenu koja će kasnije postati prva srpska carica. Iste godine kada se Dušan oženio Ana je sa sinom Jovanom Stefanom izbegla u Dubrovnik. Umrla je kao i njen sin u izgnanstvu.
Ženidba sa Simonidom svedoči, čini se, pre svega o vojnoj snazi srpske države?
– U pravu ste. Kada su vizantijske trupe doživele poraz od srpskih snaga Mihail Glavas, slavnni vizantijski vojskovođa, je caru Androniku II poslao poruku da se srpska vojska ne može pobediti i da stoga treba pristupiti diplomatiji, odnosno uspostavljanju mira kome bi garant bilo ženidbeno povezivanje dva dvora.
I Bugari su tada želeli da se orode sa srpskim kraljem?
– Da, bugarska carica je poslala izaslanstvo na srpski dvor, koje je u Srbiji boravilo kada i vizantijsko poslanstvo. Udovica bugarskog cara Smilca je ponudila Milutinu svoju ruku, odnosno položaj cara Bugara jer je u tom trenutku imala pravo na bugarski tron iako joj je stvarna vlast bila ograničena. Vizantijski pisac Teodor Metohit je dosta oštro opisao ovaj diplomatski pokušaj bugarske carice. On je napisao da je ona kralja Milutina pokušala lukavo da veže za sebe „kurvajući se i opčinjavajući ga“ a u stvari bila je smešna sa svojom nepriličnom ambicijom i nastojanjem „misleći ο sebi da je ipak u stanju da bude privlačna za brak“ i da tako raskine dogovor Milutina sa Vizantijom. Milutin je tu bugarsku ponudu odbio.
Vizantijsku nije. Diplomatske aktivnosti srpskog i vizantijskog dvora o prekidu rata i orođavanju vođene su tokom 1298. i 1299. godine.
– Andronik II je srpskom kralju Milutinu ponudio sklapanje mira i ruku svoje sestre Evdokije, udovice trapezuntskog cara Jovana II Velikog Komnina. Međutim, došlo je do neugodne situacije kada je Evdokija odbila da se uda za Milutina. Po svedočenju jednog vizantijskog istoričara car je sestru dugo ubeđivao da se uda za srpskog kralja. Međutim, bezuspešno: „Jer htela je, kao što je doličilo, i mrtvom mužu da sačuva vernost“.
S obzirom na to da je zbog snažnog, a sada još i ljutog srpskog kralja –„jer je Milutin počeo da preti“ – pred Vizantijom bila ozbiljna opasnost, Andronik II se odlučio na očajnički potez ponudivši Milutinu ruku svoje šestogodišnje kćerke Simonide „obličjem sličnim Gracijama“. Kralj Milutin ju je, po svedočenju Nićifora Grigore, „uzeo sebi da je odgaja dok ne dođe u zakonito doba za brak i postane supruga“. Kada se car vratio u Carigrad u prestonici mu je priređen veličanstven doček kao da je izvojevao nekakvu veliku ratnu pobedu.
U osnovi vojne moći Milutinove Srbije je njena ekonomska snaga o čemu najbolje svedoči i monetarni rat koji se vodio između Srbije i Venecije.
– Važna činjenica u tom smislu je bila više nego uspešna eksploatacija srpskih rudnika. Rudarstvo je, dakle, bilo najvažniji i najveći izvor srpske moći u sledećih sto pedeset godina.
Kovanje novca počelo je u Srbiji u prvoj polovini trinaestog veka. Prvi srpski novac bio je od bakra i kovan je po vizantijskom uzoru za vlade kralja Stefana Radoslava, sina Stefana Prvovenčanog, unuka Stefana Nemanje.
Kada je sredinom istog stoleća na srpski tron došao Uroš I, Radoslavov brat, kada budu počeli da dolaze Sasi, kada se u Srbiji otvaraju novi rudnici, počinje se sa kovanjem i srebrnog novca u velikim emisijama. Novac kovan u Srbiji bio je cenjena moneta i bio je u opticaju u severnoj Italiji, Vizantiji, Vlaškoj, Bugarskoj, Ugarskoj… Međutim, već na samom početku Milutinove vladavine Mleci su zabranili korišćenje srpskog novca. Tih godina oba srpska vladara, i Dragutin i Milutin, kuju novac koji ima ugled širom Mediterana. Ubrzo Venecija izdaje naredbu da se dinari iz Srbije ne smeju donositi u Veneciju. Ko bi se oglušio o naređenje plaćao je kaznu od deset odsto kao i presecanjem srpskih dinara, odnosno demonetizovanjem pronađenih zabranjenih dinara.
Borba Venecije protiv srpskog novca ostala je zabeležena i u literaturi. Dante Aligijeri u svom delu Božanstvena komedija je srpskog vladara optužio da krivotvori mletački novac.
– Istoričari su različito tumačili reči slavnog pesnika. Jedni su bili mišljenja da je Dante srpskog kralja prikazao kao falsifikatora, a drugi da ga je predstavio kao nekog ko je samo podražavao mletački matapan. Tumači Danteovog dela nisu saglasni ni u tome o kom srpskom kralju – Dragutinu ili Milutinu ‒ pesnik govori.
Ruski autoritet Evgenij Naumov je utvrdio da je glasoviti italijanski pesnik mislio na Milutina koji je podražavao venecijanski novac. Dakle, nije krivotvorio venecijanski matapan veće je samo po ugledu na njega kovao srpski novac. Koliki su zanačaj Mlečani pridavali srpskom novcu belodano svedoči činjenica da su krajem 13. veka izabrali za člana Velikog veća čoveka koji je bio zadužen samo za kontrolu dinara iz Srbije. Potom su Mlečani odredili kurs srpskog dinara i njihovog matapana. Srpski novac je sada mogao da bude u opticaju, ali po kursu koji je strogo utvrđen. O dobitku ili gubitku, pri menjanju srpskog novca, bili su redovno obaveštavani i dužd i Savet četrdesetorice. Početkom 14. stoleća su čak i osnovali ured za kontrolu srpskog novca.
Bogatstvo srpskog kralja i srpskog dvora
Vizantijski pregovarač i pisac Teodor Metohit koji je pet puta dolazio u Srbiju od 1298. do 1299. godine, zbog braka srpskog kralja sa vizantijskom princezom, ostavio je važno svedočenje o Milutinu i njegovom dvoru.
Na putu prema Srbiji Metohit će se sresti sa kraljem Milutinom u jednoj varoši „od onih što su najudaljenije i na granicama carskim“. Kako je stigao tokom noći, smestio se „tamo gde mu je odranije bilo pripremljeno“.
Metohit izveštava Carigrad o Milutinovom gostoprimstvu:
„Posle kratkog vremena […] mi stiže obilje svakovrsne hrane, i to ne na brzu ruku pribavljene nego očigledno odranije određene i od divljači za jelo pripremljene. Hrane je i za konje bilo dovoljno i sve to dobro.“
Raskoš s kojom je Metohit dočekan kod srpskog kralja veoma je iznenadila vizantijskog pisca:
„Čim je svanulo budem pozvan i pođem arhontu [Milutinu]. Vodili su me ne malobrojni mladi plemići, svečano opremljeni, otuda poslati da mi ukažu počast — kako je običaj. Čitava ceremonija i prolazak behu vrlo elegantni, sa puno uvažavanja i kićenosti, pokazujući i obznanjujući stanovništvu dolazak plemenitog poslanstva najvećeg gospodara [cara Andronika] i, c obzirom na najvažniji [posao], neuporedivog u odnosu na druga ranije. I sam kralj se veoma […] praznično odenuo […]. Ceo dvor blještao je od svilenih i zlatom vezenih tkanina. Izabranici koji su bili oko njega bili su opremljeni i doterani vrlo neobično i gizdavije i čitav ovaj, što bi se reklo, prizor beše po ugledu na carsku i, koliko je moguće bilo, romejsku [vizantijsku] plemenitost.“
„Milutin me je potom otpustio da se odmori od dugog puta rekavši mi“, veli Metohit, „da provedem taj dan u potpunoj dokolici, jer će me sledećega dana ponovo pozvati u posetu kod njega radi pregovora i izvršenja poslova poslanstva.“
Dalji Metohitov opis nije manje zanimljiv:
„I tako se ja nađem u stanu a sa mnom su tamo određeni i ljudi iz kraljevoga dvora, kao nabavljači i nadzornici hrane i ostaloga što je neophodno i kao hitra posluga na službi i meni. […] Od ovoga trenutka svakoga dana otuda [iz dvora] ovamo sve u obilju stiže, i više i bolje nego što bi bilo potrebno, i to u toj meri da bi možda dostajalo ne samo za nas već možda i da nas je dvaput toliko. Osim divljači, dobijamo i mnogih i raznih ptica i druge jestive zveradi kao što su šumski veprovi i jeleni a, pored toga, obično svakoga dana se sa arhontove [Milutinove] trpeze šalju i mnogobrojna ukusno pripremljena jela i poslastice u zlatnim i srebrnim tanjirima i posudama, i to ne zarad potrebe nego više zbog počasti, odnosno zajedničkog obedovanja, kao što je i onoga dana ona hrana na koju smo naišli bila i obilnija i vrsnija od onoga što ovdašnji stanovnici imaju — i to još u ono vreme. Naime, bio je tada posni dan na koji je bilo neophodno ne jesti meso. A [Milutin] nam šalje još i sveže i sušeno voće i najbolje njihove kolače kao i komade prigotovljenih riba, ulovljenih nedavno u ovdašnjim rekama ili u onim udaljenim, svežih ili usoljenih, od onih velikih i masnih dunavskih što nam odavde retko stižu i koje se katkada traže ali se ne zadese baš svuda i svakamo.“
Kad je kralj ljubomoran
Vizantijski istoričar Nićifor Grigora je ostavio zanimljivo svedočenje o ljubomori srpskog kralja. On kaže da je mlada srpska kraljica mnogo trpela od ljubomornog i ostarelog Milutina:
„Posle sahrane carice Irine [Simonidine majke] htela je njena kći kraljica duže da boravi u Carigradu, ali došli su poslanici od njenog supruga, naime kralja Srbije, noseći pretnje protiv romejske zemlje ako se ona što je moguće brže ne vrati suprugu. Pošto ju je žarko voleo […] a zbog njenog odsustva bio je ljubomoran i pun nepoverenja. Bojeći se da zet ne ostvari pretnje, a to je mogao lako jer je raspolagao velikom vojnom snagom, car je odmah poslao svoju kćer.
Ona je tada bila u uzrastu od 22 godine. Uplašena da ne bude po povratku ubijena od strane muža, koji je uvek bio podozriv prema njoj a sada još i raspaljen velikim gnjevom, smislila je da obuče monašku odeću i tako pobegne od zajedničkog života c njim. Nije se usuđivala da to učini dok je tamo kod oca boravila, da ne bi oca, iako on nije bio posvećen u njen plan, izložila optužbi zbog javnog saučesništva i da ne bi podstakla kralja na otvoreni rat protiv oca.
Zato je do grada Sera putovala onako kako je pri polasku bila obučena. Boraveći tamo više dana, tajno je od nekog kupila monašku rizu i obukla je jedne noći. Tako se sledećeg dana nenadano pojavila pred Tribalima [Srbima] koji su je pratili i izazvala kod njih nemalo zaprepašćenje i zbunjenost, tako da su iz straha od gospodara hteli nešto strašno protiv nje preduzeti.
Naime, ili da joj poderu rizu i da je protiv volje odvedu njenom mužu, ili kao drugu mogućnost, da je ubiju, da ne bi živa, stanujući veoma daleko od svoga muža, mučila njegov duh žestokim bolovima. Ali njen polubrat, sin druge majke despot Konstantin, koji je takođe bio prisutan, preduhitrio je te planove i ispravio njenu lakomislenost, sluteći da bi kralj veoma rđavo primio to što se desilo. On joj je prišavši silom poderao rizu i obukao uobičajenu njenu odeću. Zatim je predao Tribalima i naredio im da je što je moguće brže odvedu, iako se ona opirala i plakala.“
