„U srednjem veku knjiga je bila prava retkost, a mogla se naći kod pape, po manastirima i kod znamenitijih vladara toga doba. Kakva je oskudica u knjigama bila, uverava nas nekoliko primera: Francuski episkop Lupus 855. poslao je dva kaluđera papi Benediktu II i zamolio ga da mu dozvoli “Kvintilijana i Cicerona” prepisati, jer u celoj Francuskoj nije se mogla naći nijedna od ovih knjiga.
Albert Dembler, episkop, mislio je da ima najbogatiju zbirku knjiga u celom svetu, kada je za veliku sumu novca mogao nabaviti 100 teoloških i 50 drugih knjiga.
Karlo Veliki izdao je 790. manastiru sv. Svitina naredbu i pravo, da sme loviti bez poreza, samo da bi kaluđeri imali kože za vezivanje i pisanje knjiga.
Godine 1299. dao je episkop od Mančestera, Jovan, koji je imao 17 knjiga “iz svake struke”, veliki zalog da bi se njegovom manastiru pozajmila jedna knjiga, “Biblija”, dok su kaluđeri u slavu Biblije morali da odsluže liturgiju.
Sveučilišna biblioteka u Oksfordu 1300. se sastojala od 35-40 knjiga, a one su visile ili u crkvi na lancima, ili su bile dobro čuvane u ormanima. Ako znamo da 1446. hartija još nije bila poznata, knjige su pisane na plehu, bakru, koži, pergamentu i na korama od drveta. Ne samo u Engleskoj, nego i u kraljevskoj biblioteci u Parizu je bilo samo četiri klasične knjige, i to: Ciceron, Ovidije, Lukanus i Boetije, dok su ostale bile prevodi iz Hiljadu i jedne noći i O lekarstvu i astronomiji.
Sam kralj Ludovik je morao 1471. ostaviti zalog i jemstvo kada je pozajmio iz medicinskog fakulteta knjigu. Knjiga sa naslovom Roman o ruži prodata je 1400. za 306 forinti i 52 krajcare srebra (uporediti vrednost iz 1881). Za Petrarkino vreme bili su epigrami Prospera i Ezopove basne jedine knjige iz kojih su deca učila latinski jezik. Iz navedenih primera možemo sagledati kakva je zaista oskudica za knjigama bila u tim vremenima.
Knjiga je u Srbiji do pojave prvog štampanog izdanja 1493. bila isključivo rukopisna, pisana na pergamentu ili hartiji, i uglavnom je nastajala prema potrebama manastira i za bogosluženje u crkvama. Većina ovih rukopisa nastajala je u srednjem veku dugotrajnim ispisivanjem, kaligrafskim crtanjem i oslikavanjem svakog slova ponaosob. Na pergamentu, koji u Srbiji kao podloga za pisanje preovladava do početka XIV v, ili na hartiji, koja je u upotrebi već od XIII v.
Najstarija sačuvana ćirilska knjiga staroslovenskog jezika, jevanđelje zahumskog kneza Miroslava, brata rodonačelnika prve srpske države Stefana Nemanje, datira iz XII v. Pisana je na pergamentu slovima tzv. ustavne ćirilice i ukrašena je inicijalima i minijaturama u boji i zlatu. Veći deo teksta ispisao je anonimni pisar, osim manjih delova teksta i minijatura koje je pisao i oslikao Grigorije Dijak.“
(Odlomak iz knjige Zorana Kneževa „Vojvodina Hronike i legende“ koju možete poručiti po ceni od 3.000 din. na br. tel. 0641258337 ili preko meila: zoranknezev@gmail.com)
