Novinski urednici koji su poslednjih 30-tak godina uređivali srpske tabloide nalaze se u izuzetno teškom materijalnom položaju. Svima su blokirani računi i od plate ili uplate skidaju im minimum polovinu para. Izvršitelji im zaplenjuju automobile i ostalu nepokretnu imovinu. A pre 100 godina su osuđivani na smrtne kazne i dugogodišnje robije. Kleveta je prestala da bude krivično delo tek 2012. godine u vreme vlasti SNS!
Neki su poput Antonija Tonija Kovačevića pobegli od dugova u Ameriku gde vozi kamion. Drugima odbijaju pola penzije poput Đoke Kesića koji i posle 25 godina otplaćuje sudske kazne za tekstove u Kuriru. O Milovanu Brkiću koji ima više od 1.000 sudskih procesa, besmisleno je bilo šta reći.
Možemo zamisliti koliko su naši sudovi oglobili Dragana J. Vučićevića koji i danas bar dva puta dnevno ima sudske procese. Vučićević inače neodoljivo podseća na čuvenog novinara obrenovićevske Srbije Peru Todorovića.
Pera Todorović – stari novinarski vuk, hapšen i zatvaran 20 puta, jednom osuđen i na smrt, koji se pretvorio potom u dvorskog novinara kralja Milana Obrenovića.
Da stvar bude gora nisu na udaru sudova samo urednici i novinara tabloida, već i ostalih novina, portala i televizija.
U više nego uzbudljivoj istoriji borbe za slobodu štampe u modernoj Srbiji uzvišeno stoji zahtev poslanika Alekse Popovića, iznet na decembarskom zasedanju srpske skupštine 1875. godine, da zakon o štampi ima „samo paragraf prvi i jedini: Štampa je u Srbiji slobodna i neograničena”.
Mnogi ne znaju Aleksa Popović je bio užički advokat i narodni poslanik koji je 1881. predložio da Srbija postane kraljevina, što se naredne godine i desilo.
Danas se smatra da je u vreme vlasti kralja Petra (Karađorđevića) štampa bila najslobodnija. To je apsolutno netačno, to je mit.
Baš tada 1906. godine zatvorsku kaznu od šest meseci je izdržavao vlasnik lista “Otadžbina” – Vladan Đorđević. Vladan je bio naprednjak, čuveni političar, ministar više puta, predsednik srpske Vlade, prvi srpski diplomirani hirurg, pisac, novinar, urednik i vlasnik novena.
Zajedno sa njim, u isto vreme, zatvorsku kaznu služio je Živojin Perić urednik “Narodnog lista”. Osuđen je na 45 godina i osammeseci robije za razne štamparske krivice. Dakle, osuđen je na doživotnu robiju, kao da je ubio čoveka.
Ovo nije jedini slučaj. Milan Pavlović urednik “Opozicije” osuđen je na 18 godina i četiri meseca, takođe zbog štampaskih krivica. U to vreme je u bukagijama čamilo još desetak poznatih novinara i urednika. Sam Đorđević je u zatvoru sreo i kolegu novinara kojeg u memoarima pominje samo po imenu – Dušan.
To je bila sloboda štampe u vreme najdemokratskijeg vladara i pod radikalskim vladama.
Dakle, kad vidimo kako su naše kolege stradale pre samo 100 godina, Vučićević, Kesić, Kovačević i mnogi drugi uključujući i autora ovog teksta mogu da budu presrećni i zahvale naprednjacima što nisu na dugogodišnjim robijama ili osuđeni na smrtnu kaznu poput pomenutog genija iz Smedereva – Pere Todorovića.
Gradiša Katić