Piše: Vladan Dinić
Nemačko-francuski (Šolc-Makron) plan za rešenje krize na Kosovu i Metohiji i pokušaj gospodara rata i mira neodoljivo podseća na ULTIMATUM Austro-Ugarske Srbiji i srpskoj vladi usred leta (10./23 jula 1914. godine)!
Bajdenovoj Americi, delu Evropske unije i zemljama Kvinte, a posebno Šolcovoj i Makronovoj Nemačkoj i Francuskoj, očito se žuri?!
Jer, rat na tlu Ukrajine se ne odvija po zamisli dela Zapada, predvođenog Džo Bajdenom…
Jedanaesti krug sankcija koje su zavele Ruskoj federaciji sve češće im se obijaju o glavu u svojoj avliji (demonstracije, nestašice, inflacija, štrajkovi…), tako da im je uspeh po svaku cenu bilo gde i bilo kako – na zemaljskoj kugli potrebniji od hleba i vode.
Po svaku cenu, zasad „samo“ žrtvovanjem države Ukrajine i životima Ukrajinaca, tako da se sad diljemplanete kao floskula koristi „Amerikani će ratovati do poslednjeg Ukrajinca“.
I, očito su na Zapadu procenili da je možda – najpogodnija nejaka Srbija… Opet(!!) kao 1999. kad je 18 najjačih zemalja Zapada bez objave rata i dozvole Saveta bezbednosti UN nasrnule i razarale 78 dana nejaku SCG…
Uz to, američke kreatore života i smrti i dalje peče način na koji su najureni iz Avganistana, kada su jedva stigli da se ubace u avione ostavljajući na milost i nemilost svoje saradnike Avganistance – talibanima.
Kao dobar izgovor, pred njihovom javnošću moglo bi da sledi „objašnjenje“: dobro, nismo uspeli protiv Rusa i Rusije, ali Srbiji smo OTELI 16,2 odsto teritorije! Silom!
Razni emisari svakodnevno kidišu na predsednika Aleksandra Vučića i Srbiju…Poslednji od njih je bio Lajčak, ali između EU emisara i g. Barona Gizla, poslanika Austro-Ugarske u Beogradu 1914. ima i postoji velika razliku?!
On, Gizla, tada je, u pisanoj formi, srpskom ministru finansija u vladi Kraljevine Srbije Lazaru Pačuu (premijer Nikola Pašić bio je van Beograda, u Nišu zbog predizbornih aktivnosti) primio u rezidenciju u LOVAČKOM ODELU, što je bilo mimo svih tadašnjih diplomatskih propisa, ne ponudivši ga čak – ni da sedne…
Danas dolaze propisno odeveni, sa kravatom i šik odelom, ali poruka je opet – ista.
Kao i pre 109 godina – ucena i ultimatum!
Ali, vratimo se 1914. i ULTIMATUMU Austrougarske monarhije Srbiji…
- Baron Gizl, austro-ugarski poslanik u Beogradu; G. Lazi Paču-u, zastupniku Ministarstva i ministra inostranih dela.
U Beogradu, 10./23.jula 1914. godine.
Gospodine ministre,
Čast mi je predati Vašem Prevashodstvu priloženu notu koju sam primio od svoje vlade, a koja je upućena vladi Kraljevine Srbije.
Predato lično
u 6 časova popodne.
„Srbija priznaje de fait aecompli stvoren u Bosni i Hercegovini nije povredio njena prava i ona će se prema tome saobilaziti odluci koju sile donesu odnosno čl. 25. Berlinskog ugovora. Primajući savete velikih sila, Srbija se još sada obavezuje da napusti držanje protesta i opozicije, koje je zauzela prema aneksiji još od poslednje jeseni, i osim toga, obavezuje se da promeni svoj pravac svoje sadašnje politike prema Austro-Ugarskoj, kako bi ubuduće živela sa njom odnosima dobrog susedstva.“
Međutim, istorija poslednjih godina, a naročito žalosni događaji od 28. juna, pokazali su da u Srbiji postoji prevratnički pokret čiji je ciloj da odvoji od Austro-Ugarske monarhije izvesne delove njenih teritorija. Došlo je do toga da se taj pokret, koji se javio pred očima srpske vlade, manifestuje i izvan teritorije Kraljevine u terorističkim delima, u čitavom nizu atentata i u ubistvima.
Kraljevska srpska vlada, daleko od toga da ispuni formalne obabveze iz izjave 31. marta 1909. god., nije ništa učinila da uguši ovaj pokret; ona je tolerisala zločinački rad raznih društava i udruženja, upravljen protiv Monarhije, neobuzdan ton štampe, veličanje vrhovnika atentata, učešće oficira i činovnika u prevratničkim rovenjima, bolesnu propagandu u javnim nastupima, tolerisala je najzad sve one pojave koje su mogle da navedu srpsko stanovništvo da omrzne Monarhiju i da prezre njene ustanove.
Ovo kažnjivo tolerisanje od strane Kraljevske srpske vlade nije prestalo ni onda kada su događaji od 28. prošlog meseca otkrili celom svetu njegove kobne posledice.
Iz iskaza i priznanja vinovnika atentata od 28. juna vidi se da je sarajevski zločin skovan u Beogradu; da su oružje i eksplozoive, kojima su ubice bile snabdevene, njima dali srpski oficiri i činovnici, članovi „Narodne odbrane“, i najzad, da je samo prebacivanje zločinaca u Bosnu i njihovog oružja bilo pripremljeno i izvedeno od strane šefova srpske pogranične službe. Pomenuti rezultati istrage ne dopuštaju Carskoj i kraljevskoj vladi da i dalje zadrži ulogu mirnog i strpljivog posmatrača, koju je godinama imalaprema agitacijama čiji je centar bio u Beogradu i koje su se širile odatle na teritoriju Monarhije; ovi joj rezultati, naprotiv, stavljaju u dužnost da učini kraj tim rovenjima, koja su stalna opasnost za mir Monarhije.
Da bi postigli ovaj cilj, Carska i kraljevska vlada je primorana da zatraži od srpske vlade zvaničnu izjavu da osuđuje propagandu upravljenu protiv Austrougarske monarhije, tj. skup tendencija kojima je krajnji cilj da od Monarhije budu odvojene teritorije koje čine njen sastavni deo, i da se obavezuje da iuguši svim sredstvima ovu zločinačku i terorističku propagandu.
Da bi ta obaveza imala svečani karakter, Vlada Kraljevine Srbije objaviće na svojoj prvoj strani zvaničnih novina na dan 26/18. jula ovu izjavu:
„Kralj, srpska vlada osuđuje propagandu upravljenu protiv Austro-Ugarske, tj. skup tendencija kojima se teži, u krajnjem cilju, da budu odvojene od Austro-Ugarske monarhije teritorije koje čine njen sastavni deo i sažaljeva iskreno kobne posledice ove zločinačke radnje. Kraljevska vlada žali što su oficiri i činovnici srpski učestvovali u gore pomenutoj propagandi i time kompromitovali odnose dobrog susedstva, na koje se kraljevska vlada bila obavezala svojom izjavom od 31. marta 1909. godine.
Kraljevska srpska vlada osuđuje i odbija svaku pomisao i pokušaj mešanja u sudbinu ma kog dela Austro-Ugarske monarhije; smatra za svopju dužnost da skrene ozbilnju pažnju oficirima, činovnicima i svem stanovništvu Kraljevine Srbije, da će ubuduće najstrožije pristupiti sa licima koja bi učinila krivicu odajući se takvim radnjama koje će srpska vlada svim silama sprečavati i kažnjavati.“
Ova izjava saopštoće se u isto vreme Kraljevskoj vojsci dnevnom zapovešću Njegovog Veličanstva Kralja i biće objavljena u narednom broju Službenog vojnig lista.“
Pored toga Kraljevska vlada se obavezuje…
- Da zabrani svaku publikaciju kojom se izaziva mržnja i prezrenje Monarhije i čija je opšta težnja upućena protiv teritorijalnog integriteta Austro-Ugarske.
- Da odmah raspusti društvo zvano „Narodna odbrana“, da konfiskuje sva njegova sredstva za propagandu i da isto tako postupi sa ostalim društvima i udruženjima u Srbiji, koja se bave propagandom protiv Austrougarske monarhije. Kraljevska vlada preduzeće potrebne mere kako rasturena društva ne bi mogla da produži rad pod drugim imenom i u bilo kom drugom obliku.
- Da izbaci bez odlaganja izjavne nastave u Srbiji, kako u pogledu nastavnog osoblja, tako i u pogledu nastavnih sredstava, sve ono što služi ili bi moglo da posluži stvaranjupropagande protiv Austrougarske.
- Da ukloni iz vojske i iz administracije uopšte sve oficire i činovnike krive za propagandu protiv Austrougarske, čija imena i dela Austro-Ugarska vlada zadržava sebi pravo da naknadno saopšti srpskoj vladi.
- Da primi saradnju u Srbiji organa Carske i kraljevske vlade radi ugušivanja prevratničkog pokreta protiv teritorijalnog integriteta Austro-Ugarske monarhije.
- Da otvori sudsku istragu nad onim pristalicama u zaveri od 15. juna 1914. godine koji se nalaze na teritoriji srpskoj; da dozvoli organima koje uputi austrougarska vlada učešće u ovoj istrazi.
- Da odmah pritvori majora Voju Tankosića i lice pod imenom Milan Ciganović, službenika srpske države, koji su kompromitovani rezultatom sarajevske istrage.
- Da spreči uspešnim merama učešće srpskih vlasti u protivzakonitom prpturanju oružja i eksploziva preko granice; da otpusti i strogo kasnzni pogranične činovnike u Šapcu i Loznici, koji su pomagali izvršioce sarajevskog zloćina olakšavali im prelazak preko granice.
- Da da obaveštenja Carskoj i kraljevskoj vladi o neopravdanim izjavamaviših državnih činovnika, kaji u Srbiji, tako i ma strani, koji se, mada su zauzimali zvaničan položaj, nisu uzdržavali da se posle atentata od 15. juna neprijateljski izražavaju u intervjuima o Austrougarskoj.
- Da bez odlaganjaizvesti Carsku i kraljevsku vladu o izvršenju mera pomenutih u prednjim tačkama. Carska i kraljevska vlada očekuje odgovor do subote, 12. ovog meseca, do šest časova po podne.
*****************
Memoar koji se odnosi na rezultate istrage u Sarajevu, ukoiko se tiču činovnika naznačenim pod tačkama 7. i 8. priložen je uz ovu notu.
Krivičnom istragom koju je otvorio sarajevski sud nad Gavrilom Principom i drugovima po delu ubistva i saučesništva u ubistvu, a povodom zločina koji su izvršili 28. juna ove hdine, do sada je ovo utvrđeno:
- Zavera čiji je cilj bio da se za vreme bavljenja u Sarajevu ubije nadvojvoda Franja Ferdinand skovali su u Beogradu Gavrilo Princip, Nedeljko Čabrinović, lice pod imenom Milan Ciganović i Trifko Grabež, a uz pomoć majora Voja Tankosića.
- Šest bombi i četiri revolvera sistem „Brauning“ sa municijom, pomoću kojih su zločinci izvršili atentat dali su u Beogradu Principu, Čabrinoviću i Gabežu Milan Ciganović i Voja Tankosić.
- Bombe su ručne iz srpskog vojnog arsenala u Kragujevcu.
- Da bi osigurao uspeh atentata, Gavrilović je poučio Principa, Čabrinovića i Grabeža u rukovanju bombama i dao je u jednoj šumi blizu topčiderskog strelišta Principu, Čabrinoviću i Grabežu nekoliko lekcija iz gađanja brauningovim revolverima.
- Da bi omogućio Principu, Čabrinoviću i Grabežu da pređubosansko-hercegovačku granicu i da tamo prenesu tajno svoje prokirijumčareno ptužje, Ciganović je organizovao čitav jedan sistem tajnog proturanja.
Po toj organizaciji zločince i njihovo oružje prebacili su u Bosnu kapetan pograničnog odreda u Šabcu (Rade Popović) i u Loznicu i carnik Radivoje Grbić, uz pripomoć drugih lica.
„Konstruisati rat sa Srbijom“
Ideja da po sarajevskom atentatu treba konstruisati rat sa Srbijom pojavila je u vodećem krugu Austro-Ugarske monarhijke već 29. juna, a preovladala i postala potpuno oblikovana 30. juna 1914. godine.
Sam izraz „konstruisati rat sa Srbijom“ upotrebio je Aleksandar grof fon Hajos, tada šef kabineta ministra spoljnih poslova Monarhije.
Baron Gizel, u 18 časova, uručujući ultimatum u pisanoj formi ministru finansija Lazaru Pačuu (premijer Nikola Pašić bio je van Beograda, u Nišu zbog predizbornih aktivnosti) primio ge je u LOVAČKOM ODELU, što je bilo mimo svih tadašnjih diplomatskih propisa, ne ponudivši ga ni da sedne, Ovaj detalj jasno govori sa kave „visine“ i sa kakvim nipodaštavanjem je Monarhija opštila sa susedom.
Premijer Nikola Pašić u Nišu, 28. juna, u kafani obavešten o početku rata:
Nikola Pašić: Austrija nam objavila rat? To je njen kraj. Bog će nam dati pobedu!
Koliko je Srbija pre 109 godina bila, ipak, zatečena objavom rata možda najbolje opisuju reči predsednikiam srpske vlade Nikole Pašićča izrečene ui u niškoj kafani 28. juna 1914, dok se bavio predizbornom kampanjom.
Austrija nam objavila rat? To je njen kraj. Bog će nam dati pobedu!
U kafani, slučajno, zatekao se i pesnik Josip Sibe Miličić koji je za istoriju zapisao Pašićev proročki komentar.
Nikola Pašić je sedeo sam za stolom i ručao kada mu je prišao žandarm i uručio telegram o objavi rata.
U telegramu, poslatim preko Bukurešta, Beč je Vladi Srbije poručio:
„Kraljevska Vlada Srbije nije na zadovoljavajući način odgovorila na notu datiranu 23. jula 1914, koju je predao austr-ugarski poslanik u Beogradu. Zato Carsko-Kraljevska vlada nalazi da je prinuđena da se osloni na silu oružja radi prava i interesa Austro-Ugarske i smatra da se od ovog trenutka nalazi u ratu sa Srbijom“.
Ministar prosvete Ljuba Jovanović:
„Ne ostaje ništa drugo nego da se gine“
U noti od 23. jula, na koju se Beč pozvao, službena Srbija je optužena da je huškala prečanske Srbe protiv Austro-Ugarskog carstva i da se ideja o atentatu na prestolonaslednika Franju Ferdinanda u Sarajevu, na Vidovdan, 28. juna 1914. „rodila u Beogradu“, da su atentatoru Gavrilu Principu i drugovima „oružje i municiju dali oficiri i činovnici, članovi „Narodne odbrane“, i da su prelazak u Bosnu sprovele starešine srpske pogranične službe“.
Bilo je to protivno zaključcima do kojih je došao Fridrih fon Vizner, službenik bečkog Ministarstva spoljnih poslova, koji je poslat u Sarajevo 10. jula 1914. da ispita istražni materijal i ustanovi dokaze o odgovornosti srpske vlade.
Kao savestan državni službenik, privržen ideji pravne države i istini, Vizner je 13. jula telegrafisao u Beč:
„Ne postoji bilo šta što bi ukazivalo na odgovornost srpske vlade u organizovanju ubistva ili pripremama, ili u snabdevanju noružjem. Niti ima bilo šta što bi čoveka navelo da posumnja u tako nešto. Naprotiv, postoje dokazi koji, izgleda, mogu da navedu na zaključak da je tako nešto izvan svake sumnje“.
…Ipak, kad se želi rat, a Beč je još od aneksione krize 1908 -1909. tražio bilo kakav izgovor da napadne Srbiju. Da je tako – bilo je više nego jasan načelnik Generalštaba austrougarske vojske general Konrad koji je posle Sarajevskog atentat rekao:
„To nije zločin jednog fanatika; atentat je objava rata Srbije Austro-Ugarskoj…Ako propustimo ovu priliku, Carstvo će biti izloženo novim eksplozijama jugoslovenskih, čeških, ruskih, rumunskih i italijanskih aspiracija… Austro-Ugarska mora da vodi rat iz političkih razloga“.
Opšte mišljenje članova srpske vlade bilo je da bi notu trebalo odbiti, tako da je tekst bio gotov u 17.45 sati – 15 minuta pre isteka ultimatuma 25. jula. U odgovoru je navedeno da je srpska vlada prihvatila sve tačke bečkog ultimatuma, osim tačke šest „jer bi to bila povreda Ustava i Zakona o krivičnom postupku“.
Austrougarskom poslaniku Gizlu odgovor je predao sam Pašić, kome je Gizl rekao da je nezadovoljan i da odmah napušta Beograd.
Iste večeri se i srpska vlada povukla u Niš, zbog čega je objava rata Srbiji i zatekla Pašića u onoj kafani sa početka teksta.
Iste noći, austrougarska vojska je počela da zasipa Beograd artiljerijskom vatrom i tako šest narednih dana i noći.
