Presrećna sam jer i posle pola veka glume još uvek imam znatiželju. I dalje postoji glad za onim što se zove ispitivanje unutar sebe, a u pozorištu.
Da je potvrda prave umetničke vrednosti dugo trajanje, najbolji primer je glumica Tanja Bošković, koja je ovako govorila za „Politiku”. U godini koja je tek zakoračila ova umetnica raskošnog scenskog dara obeležava jubilej: 50 godina glume. Tanja Bošković je i
dalje lepa, vredna, mudra i vedra.
Što veći umetnik, to manje problema. Na Bogojavljenje, 19. januara 1973. godine Tanja Bošković zajedno sa kolegama sa klase Goricom Popović i Brankom Jerinićem odigrala je svoju prvu profesionalnu predstavu „Znam Dabli Fejsa” prema Nušićevom „Sumnjivom licu”, u režiji Olivera Viktorovića u Teatru krug 101. U toj po mnogo čemu značajnoj klasi profesora Predraga Bajčetića na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu bili su i Radmila Živković, Ljiljana Dragutinović, Jelica Sretenović, Zlata Numanagić…
– Najsnažnije sećanje na to vreme jeste da smo mi kolege sa klase bili važna zajednica, i da je profesor Predrag Bajčetić zapravo odredio naš put tako što nas je upućivao jedne na druge. Uvek je govorio da će doći vreme kada više neće biti važno da li smo studirali zajedno. Kakve smo ocene imali, ali da ta ljubav u toj zajednici koja se zove klasa treba da traje i mora da se neguje. Da smo svi mi različiti, da ne moramo uopšte da igramo iste uloge. Nikada ne treba da se merimo sa drugima, odnosno da se merimo samo merom svoje ljubavi prema drugima. Čini mi se da se od toga vremena do danas promenio način. O nama je brinuo i naš profesore, i mi jedni o drugima. Upravnici pozorišta su dolazili na naše ispite, kolege sa drugih klasa na kolokvijume, nama su se neki ljudi bavili. Sećam se da je Stevo Žigon dolazio na naše ispite, pa je baš mene pozvao da igram u Puškinovim „Malim tragedijama” – priseća se Tanja Bošković i naglašava:
Profesor Bajčetić je bio studiozan čovek, umetnik velike erudicije, evo izašla je i njegova treća knjiga „Igra” od devet koliko je pripremio za objavljivanje. Bajčetić je bio izuzetan pedagog, pored onoga što je u domenu zanata, učio nas je dobroti, mene kako da koristim literaturu u glumi, kako da se oslobodim svih predrasuda. Učio nas je partnerstvu. Partnerstvo je važna disciplina u glumi, na koju se ne obraća preterana pažnja, više se obraća na to šta sam ja, odnosno lik koji igram, kakav je odnos, ali partnerstvo nije samo odnos, to je mnogo više od toga. E tu nam veoma često nedostaje ne samo zanata nego i mira, vere, raznih stvari koje jesu deo ovog posla.
Predstava „Suze su okej” Mirjane Bobić Mojsilović, u režiji Milana Karadžića, vraća se na scenu „Raša Plaović” Narodnog pozorišta u Beogradu. Reč je o jednoj od dugovečnih predstava, čija premijera je bila u martu 1999. godine, a nekoliko sezona bila je i na repertoaru Zvezdara teatra… U čemu je mera trajanja ove „melodrame u kojoj ima i suza i smeha”?
Verovatno u tome što je sastavljena ekipa vezana ljubavlju, dugogodišnjim prijateljstvom i partnerstvom. Pored toga, naša producentkinja Maja Stojanović bila je čvrsto rešena da ne pusti tu predstavu da se ugasi. A opet u Zvezdara teatru odmereni Nenad Brkić je sa ljubavlju primio tu predstavu, verovatno i zbog atraktivnosti pisca, ali i zbog ekipe koja je garantovala dugovečnost i gledanost. To je predstava koja se čuva, koja napreduje i koja je za 30. januar rasprodata u roku od nekoliko sati. Čujem i da je za predstavu koja je na repertoaru 8. februara takođe ostalo sitno karata. Mislim da je to tema koja posebno zanima nežniji pol, a žene jesu u većini publika pozorišta. Žene idu mnogo češće na koncerte, u biblioteke, nego muškarci. Budući da je ovo tema koja se jako tiče žena, čak mnoge od njih dođu na ovu predstavu i po nekoliko puta da dožive katarzu u teatru.
Iz vas je i najsvežija predstava u nizu „Uspomene Sare Bernar” u režiji Staše Koprivice koju ste proteklog leta radili u pozorištu u Herceg Novom. Kako vam je ovo pozorišno iskustvo budući da živite na relaciji Beograd – Herceg Novi?
Vrlo posebno. Provela sam divno proteklo leto radeći u fantastičnom pozorišnom ambijentu u Herceg Novom. U nacionalnom teatru na sceni „Raša Plaović” 4. marta gostovaćemo sa predstavom „Uspomene Sare Bernar”. Staša Koprivica je zapravo promenila žanr tog komada i napravila predstavu sa takvom snagom, darom, posebnom elegancijom i kada je u pitanju štrih, i kada je u pitanju osavremenjivanje toga što je ponuđeno u komadu Džona Marela. Gledala sam predstavu u kojoj je davnih godina igrala Ksenija Jovanović sa Milošem Žutićem, na toj istoj sceni „Raša Plaović” na kojoj ćemo i mi gostovati. I to je bilo nešto sasvim drugačije u odnosu na ovo što smo mi odigrali. Staša Koprivica dala nam je priliku da i sami doprinesemo, u skladu sa svojim mogućnostima tome šta je taj komad danas. On nema repove arhaičnog pozorišta, naprotiv. Mislim da je rediteljka unela modernost koja se meni jako dopala.
U mladosti ste Evropu proputovali uzduž i popreko. Živeli u Americi, susretali se i sa velikim svetskim umetnicima, pored ostalih i Romanom Polanskim, Ivom Montanom, Mišelom Pikolijem… Naučili da se radujete, da se i podsmehnete sebi. Ipak, strah za nadolazeće generacije vas ne napušta. Zašto?
Zato što život više nije onako udoban i divan, kakav je bio sedamdesetih, osamdesetih godina prošlog veka. Već devedesetih umetnici i svi ljudi su se osetili ugroženima, postali smo nekako odvojeni suštinski od života, okrenuti uglavnom individualnosti. To nije nešto što je uzbudljivo za mene, a očigledno ne prija ni svetu. Kreativnost se ne neguje, naprotiv, ljudi su prinuđeni da se bave samo sopstvenim preživljavanjem i to rekla bih na ivici gubitka dostojanstva. To nije dobro. Čovek mora da bude obezbeđen sa jedne strane da bi mogao svoju kreativnost da razvija. Posebno u pozorištu, kao i na filmu, to nisu jeftine umetnosti. Shvatam da je u ovom siromaštvu komplikovano praviti ansamble, ali setite se: posle rata 1946. godine već su počeli da se prave ansambli i već se stvaralo pozorište. Jednostavno zato što je tada ljudima bilo jasno da se kulturni identitet, uopšte identitet, pored ostalog i preko umetnosti mora stvarati.
Mora čovek , znate da kažete, da zna da postoje godine mršavih i godine debelih krava. Tako se raste kao čovek. Šta vam danas remeti mir?
Pogledajte danas sa televizijskih ekrana nam se uglavnom nude informacije o delima i nedelima koja, rekla bih, čak nisu dostojna. Većina programa, gotovo u svim medijima, bavi se politikom, sa moje tačke gledišta nebitnom disciplinom ljudskog duha. Daleko bi mi važnije bilo da mi se pomogne da razumem literaturu, odnosno književnost, muziku, svaku vrstu umetnosti. To su sadržaji koji bi mnogo više učinili i za moj jezik i za moj razvoj kao čoveka. Uhvati me očajanje kad god pogledam nešto što je iz oblasti dnevne aktuelnosti.
Da bismo uzdigli sopstveni duh, moramo da se bavio i duhovnim stvarima, a ne samo time kako ćemo preživeti. Hrana nije samo ono što stavljamo u usta, već i ono što iz naših usta izlazi, iz naših glava, srca. To je daleko važnija hrana koju treba da delimo jedni sa drugima. Važno je da u mladosti spoznamo da nismo savršeni, niti to možemo biti. Važan je trud, put, sve što treba da pobedimo u sebi i oko sebe. Ta borba je nešto što crpi energiju, ali daje nam snage da mentalno ojačamo. Onoga časa kada poverujemo da smo nešto važno, tog časa smo već pali. Takmičiti se ne treba ni sa drugima, ni sa svojim idealom, nego se truditi. Trud, a ne takmičenje.
POLITIKA