U društvu prepunom apsurda, baš kao što je na žalost ratovima, krizama i degradacijama raznih vrsta naše, nisu isključene i najveće bizarnosti – pa tako oni koji plaču za “zemljom gde se moglo spavati na klupi” i drugom Josipom, odbijaju da prihvate činjenicu da je upravo on kriv za većinu anomalija na koje danas kukaju.
Sve su češće ne toliko procrvene, koliko jugonostalgičarske objave na društvenim mrežama, a posebno se apostrofira država bez kriminala, sa pristojnim obrazovnim i kulturnim programom, gde su orgije u prajm tajmu bile nezamislive, a emisije poput Zadruge miljama daleko i od najluđe fantazije. Gde smo, eto, bili dobri, fini, pošteni i moralni, sa nekim drugim načelima i shvatanjima – i na prvu loptu, čak i najveći protivnici produkta Jajca mogli bi se, pa i morali složiti sa većim delom ovih konstatacija.
U ružičastoj slici potomaka onih koji su u ratu uspešno oslobodili samo salonske stanove, ima međutim nekoliko ozbiljnih začkoljica. Pre svega, nije baš tačno da tada nije bilo kriminalaca i kriminalaca – naprotiv, bili smo u samom evropskom vrhu po broju te fele iza kojih stoji značka državne bezbednosti. Da, ti kriminalci jesu “izvoženi” na zapad, pa i spektakularno čupani iz zatvora (čime su se posle dičili kao da je to njihov, a ne državni poduhvat), ali ne da bi se sačuvao red od Vardara do Triglava, nego jer su ideološki protivnici bili van granica, a valjalo ih je likvidarati.
Te likvidacije, naravno, praćene su pljačkama i otimačinama, uz državno pokriće i državni procenat, a momci su se zauzvrat dobro vladali. Neko vreme. Koliko su mogli. A, onda više nisu mogli.
Naoružani, bogati, bahati, sa zaštitom UDBE, kad je kucnuo čas, vratili su se u Beograd – preuzeli poslove, biznise, a ono što su najbolje radili preko, počeli su da rade i ovde. U vreme beznađa, kada glava nije baš puno vredela, baš su se za njih lepile elitne devojke, preteče današnjih starleta. Baš su te kriminalne glave, u pauzama skidanja istih radi premalog prostora, preuzimali i mejnstrim scenu, namećući svoj model ponašanja kao normalan, opšte prihvatljiv, pa i poželjan.
Danas, nekoliko decenija kasnije, većine tih glava nema, tek je po koja preostala – ali su u amanet ostavili generacije i generacije istih, ili onih koji da budu isti, ili onih koji se takvima dive.
I, zato, dragi građani kruga dvojke, kada iz tih oslobođenih stanova, počnete da pljujete Slobu, Vučića, Mitrovića, shvatite da je produkt svega onoga nakaradnog što vam se ne sviđa, proizašao iz filozofije upravo kaplara Broza i njegovih saradnika.
Oni su direktno, ne samo upropastili niz generacija, već survali moralne vrednosti, uništili obrazovanje i nametnuli pogrešne modele. I naredni put, kada vam slučajno prstić zapne za daljinski, pa sa N1 prebacite na Pink, razmislite o kadru gde prostituka oralno zadovoljava kriminalca u pokušaju.
Nije producent Željko Mitrović. Producent je Josip Broz, lično.
Tomo Lovreković