Sretko Kalinić koji je kao jedan od vodećih ubica „zemunskog klana“ osuđen na 40 godina robije napisao je knjigu koja je nedavno objavljena pod naslovom „Zemunski klan – ko je ko“ iznosi mnogo novih i nepoznatih detalja o kriminalu koji je krajem prošlog i početkom ovog veka promenio Srbiju a kulminirao ubistvom premijera Zorana Đinđića.
Portal Afera će preneti nekoliko, po našoj proceni nepoznatih i do sada nikad objavljenih detalja iz knjige. Prvi koji sada objavljujemo u knjizi je štampan pod naslovom Konsiljere. Kalinić se u pismu nama nepoznatom prijatelju koga oslovljava sa VI – SU u jednom trenutku pominje i likvidaciju „konsiljera“ što bi gotovo 100 odsto trebalo da bude advokat Miša Ognjanović. Kalinić pominje i izvesnog Amiga, prema oceni stručnjaka koje su konsultovali novinari portala Afera, Amigo bi trebalo da bude Luka Bojović koji izdržava kaznu zatvora od 18 godina u Španiji i koga je zasupao upravi pomenuti advokat Ognjanović. Evo tog teksta u celini bez ikakvih intervencija redakcije.
KONSILJERE
Kad sam čuo da je Konsiljere likvidiran, obuzela me je neobjašnjiva sreća koju ne mogu da objasnim rečima. Možda sam jedino bio srećniji kada sam postao otac. Nikad se ničijoj smrti nisam obradovao kao tad kad sam čuo da je likvidiran taj smrad. Od tog momenta mislim da sam slobodan čovek. Nisam, ali osećam se tako. To je
najbolja vest svih vremena.
Mora da se „Amigo“ čudio kako mu je Konsiljere u Beogradu završio problem.
Vrlo je prosto to razumeti kada sudi korumpirano veće.
Da nije bilo njegovog matorog i da Konsiljere nije preuzeo
slučaj, ne bi bilo vajde od Borivojke Milogorke.
Kad sam ostavio svoju fantomku i „kalaš“ da bih zaštitio „Amiga“
jer je izgubio svoju utoku, on se čudio tom gestu. Govorio je da sam
mu spasao život. O tome je pričao i našem drugaru, koji je gajio
veliko poštovanje prema meni. To nije bilo pametno, ali meni je
bilo svejedno. Ništa mi nije značilo da na robiju na koju sam već
osuđen dodam još 40 godina, samo što više nismo u dobrim odnosima.
Nema veze, bar sam tim gestom dokazao kakav sam čovek i
prijatelj.
Nisam čuo da su „Amigovi“ ljudi otresli nekog bitnog. Bilo je lako
„Amigovom“ čoveku da otrese onog metuzalema, koji nije mogao
da hoda i onog običnog južnjaka. Možda sam i zaboravio da su
otresli nekog bitnog, ali čim ne mogu da se setim, znači da nisu.
Kad sam čuo za njegovog burazera, bilo mi je žao, bio je dobar
momak. „Amigo“ to nije smeo da dozvoli. Ali, da je „Amigo“ bio na
slobodi, satrli bi ga ovi beogradski klinci, ko zna, možda bi ga i u
ćevape pretvorili. Hasta luego, „Amigo“.
Za kraj ove knjige, svojim neprijateljima hoću samo da poručim
da se previše ne opuštaju… jer ko drugome jamu kopa, sam u nju
upada i imajte uvek na umu da su u laži kratke noge!
