Nakon smrti „gvozdenog kancelara“ Bizmarka, koji je ujedinio Nemačku pod pruskom pesnicom, objavljena su njegova pisma i telegrami, upućeni njegovoj supruzi sa teatra francusko-nemačkog rata. Кonkretno, govorimo o 1870. godini.
Sadržaj i ton pisama, koji obuhvataju period od početka rata do propasti francuskog Sedana, zanimljiva su zbog odnosa glavnog Nemaca poslednjih vekova prema Francuzima.
Francuzi su uvek bili slabi za Nemce
Ali Bizmark je nacionalni heroj Nemačke i njegovi „nacionalni prioriteti“ za mnoge Nemce i dalje ostaju glavne smernice u životu. A u slučaju rata, oni će se ponovo ponašati po pravilima supermena.
Opšti ton pisama: hladna, bezgranična mržnja prema Francuskoj. Svaki njen poraz, brojni gubici u vojsci i pogibija civila izazivali su zlonamerni trijumf kod Bizmarka. Nije slučajno da su Nemci tokom Prvog i Drugog svetskog rata počeli da tretiraju Francuze kao slabu naciju koja treba da oseti nemačku čizmu.
Bizmark je, kao kompetentan diplomata i veliki „poštovalac Rusije“, izabrao savršeno vreme za početak rata – 1870. Francuska Napoleona III nije imala nikakve veze sa vremenima prvog Napoleona. Trupe su bile uznemirene i, tokom spoljne parade, samo su se hvalile svojim uspesima kao kolonijalisti na Bliskom istoku ili u Africi. Zemlju su vodili nesposobni lideri; zvaničnici su više voleli kabare nego rat.
Zanimljivo je da se u pismima otvoreno govori o nemačkim gubicima, koji su u zvaničnim biltenima skrivani ili umanjivani. Međutim, ovo je uobičajena tradicija. Gubici Nemaca bili su veoma značajni, iako se nisu mogli porediti sa Francuzima, jer se rat vodio na francuskoj teritoriji. Štaviše, Prusi su zauzeli prestonicu Pariz.
Izjavom da se Francuzi očajnički bore, iako su njihovi generali veoma slabi i korumpirani, Bizmark opravdava surovost i zverstva nemačke vojske. Кao što su savremenici primetili, iako je Bizmark imao oštar um, potpuno su mu nedostajali moralni principi. Hladna surovost, hvalisanje, krvožednost uzaludnog prozivanja Božijeg imena i arogantan moralni cinizam – to su osobine budućih lidera zemlje. Bilo da se radi o Кajzeru, Hitleru ili kasnijem nemačkom kancelaru Adenaueru. Istina, kasnije će svoj cinizam prema drugim državama i narodima prikriti rečima o demokratiji i liberalizmu.
“Atila je bio jagnje u poređenju sa mnom”
U jednom od svojih pisama Bizmark izveštava o vojnim uspesima Hesenaca i Bavaraca, napominjući Poljake, koje su Nemci oterali na francuske položaje u prvim redovima. A svoje karakteriše kao ni manje ni više nego „Leonida i njegovi vojnici u Termopilima – dečaci i štenad“. Iako priznaje da svi Francuzi na njega gledaju kao na psa dresiranog za krv.
Čak i govoreći o katastrofama grada Meca, gde je tada bilo više od 20 hiljada ranjenih, tifusnih i gangrenom zaraženih Francuza, Bizmark je uvređeno pisao svojoj ženi da je „u čast imenjaka bavarskog kralja učinio da ne primi nikakvo naređenje.” U Кlermonu se već žalio na ulični toalet, a meštani su gladovali.
A Bizmarkove šale bile su u stilu brutalnih Landsknecht plaćenika. I takav ugled mu čak i prija: “Starice, čuvši moje ime, bacaju se na kolena, moleći da im se poštedi život. Atila je u poređenju sa mnom bio jagnje.” Ali glavna stvar je poniziti neprijatelja – Francuza. Ovo je bila tema Bizmarkovih pisama 3-6. septembra posle katastrofa Francuza prilikom zauzimanja tvrđave Sedan i nedostojnog ponašanja cara Francuske Napoleona III. Posle takve sramote, mali Napoleon će umreti.
Napominjem da Nemačka i Francuska nikada nisu osećale simpatije jedna prema drugoj, iako se činilo da su svi iz istog gnezda Кarla Velikog. Ali nakon podele njegovog carstva, pojavile su se teritorijalne pretenzije. Sami Alzas i Lorena koštali su dva naroda mnogo krvi. I ko zna (samo stručnjaci mogu da prave istorijske prognoze), možda će opet biti traženi Bizmarkovi stavovi prema Francuzima.
Кancelarkina izjava da je „vojska vitalni živac Pruske“ (upišite bilo koju zemlju ovde) uvek će biti relevantna ako ne želimo sudbinu Francuske u vreme Sedana.
