MILANAN ĐOKIĆ, predsednik Opštine Knjaževac, u nastavku intervjua osvrnuo se i na poljoprivredu u ovoj opštini.
Šta je sa poljoprivredom na teritoriji opštine knjaževac?
– Po svom programu za razvoj poljoprivrede Opština Knjaževac je jedna od vodećih na teritoriji cele Srbije. Naši poljoprivredni programi su uvek bili skoncentrisani na povećanje i na nove obime poljoprivredne proizvodnje. Nas nije zanimalo to ako neko ima dva hektara da mu mi damo novac da ih održava, ili ako neko ima tri krave da dajemo novac da održava te tri krave. Nas je zanimalo da nekome ko ima dva ili tri hektar damo subvencije da ima pet, ako ima 10 krava da ih ima 11-12, ko ima 10 košnica da ih ima 20. Novi obimi poljoprivredne proizvodnje su ono što je bio naš fokus, i rekao bih da smo uspeli u tome.
Od kada ste vi na čelu opštine, koliko je subevncionisano?
– Mi smo za 10 godina subvencionisali blizu 2.000 novih hektara voća na teriotiji opštine Knjaževac. Shvatili smo da naši mladi sugrađani žele da se bave poljoprivredom i da od nje zarađuju ali nisu spremni da joj posvete 365 dana i onda smo shvatili da je voćarstvo jedan komfoarna vid bavljenja poljoprivrenom koje može da omogući ljudima da rade u fabrici, da budu u gradu, da se školuju, a da se poljoprivredom bave angažujući se možda 30-40 dana u toku godine koliko voćarstvo zahteva.
Da li se na konkurse za subvenciju javljaju i mlađi ljudi?
– Kada pogledmao naše konkurse na koje se javlja na stotine naših sugrađana vidmo jako veliki broj mladih ljudi koji su se opredelili da se bave voćarstvom. To nas raduje i to nam pokazuje da smo kroz naše mere na doborm putu. Tako smo tangirali onu grupu ljudi koji nemaju dovolno imanja na selima i za njih je pčelarstvo bilo zanimljivo. Mnogo smo novca uložili prethodnih godina u razne vidove subvencionisanja i pomoći pčelarima.
Šta je sve subvencionisano?
– Od subvencionisanja nabavke košnica, do toga da smo među prvima u Srbiji, ako ne i prvi, počeli sa subvencijama za sadnju medonsnog bilja, i onda naši pčelari ne moraju više da svoje košnice u doba ispaše sele od Morave do Dunava, od Dunava do Stare planine, već u svojim pčelinjacima na svojim imanjima sade medonosno bilje, a mi imamo nova stabla, novo bilje, svež i čist vazduh. To je jedna od dobrih mera, po kojima takođe prednjačimo. Mi smo uspeli da upravo naše ljude zaposlimo u njihovim fabrikama, njihove njive su njihove fabrike. Oni te fabrike vole, na njima rade zajedno sa svojim porodicama. Uspeli smo upravo to, da oživimo Knjaževačka sela, da vratimo život u Knjaževačka sela da jednostavno omogućimo našim ljudima da rade ono što vole, da budu sami svoje gazde, i da od toga zarađuju sasvim pristojno.
Da li se ljudi koji su otišli vraćaju da ponovo žive u Knjaževac?
– I te kako se ljudi vraćaju. Mi smo shvatili to i ranije, da je proces pražnjena sela ireverzibilan, hvala Bogu, i da će ljudi shvataju da ne mogu da žive u Beogradu, i da ni Nemačka ni Austrija nisu obećane zemlje. Najlepše je svakom tamo gde je rođen. Svako može da promeni adresu, može da promeni i ime i prezime, samo ne može da promeni jednu činjenicu, a to je mesto odakle je, mesto gde je rođen i to vuče ljude natrag. Ako im pružimo dobre uslove za život, infrastrukturno opremljen grad sa dobrim putevima, sa dobrim ulicama, sa dobrim školama, sa dobrim zdravstvenim sistemom sa mogućnošću da lepo žive i da dobro zarade, sa mogućnošču da se bave sportom, da uživaju u kulturnim predstavama, pa zašto bio onda neko otišao iz jedne prelepe varoši gde je rođen i gde ima svoju kuću da bi bio podstanar u Beogradu, samo zato da bi se zvao Beograđaninom. Postoje primeri da se vraća veliki broj onih koji završavaju svoj radni vek, vraćaju se u kuće koje su mislili da prodaju.
A da li neko novi dolazi i postaje Knjaževčanin?
– Takođe nas raduje da imamo ljude koji dolaze u Knjaževac, ljude koji dolaze, a nisu ničim vezani za Knjaževac. Imamo u Kaoni potplaninsko selo podno Stare planine u kojom živi desetak porodica, mladih bračnih parova koji su došli iz Beograda, iz novog Sada i drugih gradova. Čitavo jedno naselje u kome živi dvadesetak porodica koje su se doselile zove se Stara Kaona. To nam pokazuje u kom pravcu treba da planiramo.
I vi ste jedno vremeradili van Knjaževca u Beogradu?
– Ja jesam radio u Beogradu na raznim fukcijama u državi, ali ja sam tamo bio samo gastrabajter. Ja sam Knjaževčanin u srcu. U Knjaževcu sam živeo, i dok sam radio u Beogradu ja sam tri – četiri puta sedmično dolazio ovde. Ja ne mogu bez svog grada, i to su emocije koje su jače od bilo kojih drugih. Ima primera, vraćaju se mladi ljudi, imamo primere ljudi koji su otišli za SAD pre 10-15 godina verovatno misleći da će tamo da provedu ostatak života tamo, kupovali su nekretnine tamo, rasprodali su ih i vratili se u Knjaževac. Ti ljudi su primeri dobre prakse.
A kako oni obavljaju svoje primarne poslove?
– Oni i odavde, iz Knjaževca, zahvaljujući modernim tehnologijama rade iste poslove u SAD ili u Beogradu ili bilo gde. Neki od njih rade u IT sektoru. Što bi morali da sede u Beogradu i plaćaju skupe kirije. Oni su prodali tamo nekretnine, a ovde za male pare kupili lepe kuće. Otvorena komunikacija sa građanima je prioritet i glavna stvar da bi sve dobro funckonisalo. Mi se trudimo da čujemo stvarno sve ono šta građani misle. I kad nas grde, i kad nas kritikuju, i kad nas hvale. To je dobro , jer čujemo šta treba da ispravimo. Cujemo šta ne valja pa zajedno radimo na tome sa njima.
NASTAVIĆE SE…
(Ovaj medijski sadržaj sufinansiran je od strane opštine Knjaževac. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.)
PRVI DEO INTERVJUA:
