Kao uspešni privrednik, dokazani sportski radnik i dobar menadžer, Dragoljub Zbiljić, prvi čovek novosadske Vojvodine, najavljivao je mešavinu stilova na Karađorđu: renesansno doba uz primese romantizma. Odvažio se da javno izdeklamuje najviše ciljeve, uključujući i napad na titulu, juriš na proleće u Evropi i rast kluba u svakom smislu.
A, onda je stiglo bolno otrežnjenje: petarda od Zvezde, šetnja nikad slabijeg Partizana kroz Novi Sad, kao i igranje prosečnog Apoela sa Vojvodinom koju je na Kipru puka sreća sačuvala od teškog debakla.
Sve bi ovo podneli navijači sa severa novosadskog stadiona, da igra Vojvodine makar liči na nešto : umesto delikatesa i specijaliteta, inače izbirljivim fudbalskim gurmanima ponuđene su bezukusne splačine.
Gromoglasno najavljivanja inostrana pojačanja, koja su trebala praviti razliku, ispraćena su zvižducima, a Iv Baraj je jedva uvaljen u portugalsku drugu ligu. Kao da to nije bila dovoljna opomena, kadar Novosađana pojačao je anonimni Gruzin, dok su deca kluba, unosni projekti, završili u inostranstvu za sitne pare, ili još bolnije za navijače, u Zvezdi, gde će verovatno i talentovani Bukinac.
Ceh takvih rezultata platio je trener Batak, i to na samom startu šampiona, više da bi se umirila publika, nego rezonski, ali je onda umesto njega doveden čovek iz domena egzotike, bez trenerskog CV-a, koji je klupe grejao u nejakoj japanskoj konkurenciji.
Tim koji se oslanja samo na kapitena Čumića i golmana Carevića, bez repa, glave, rezultata i samopouzdanja, uspeo je ono što se teško moglo očekivati: da sve ambicije izneveri i izgubi već posle svega 360 minuta superligaškog fudbala.
Ko je kriv? Na početku postButorovićeve ere, poziciju sportskog direktora preuzeo je Mateja Kežman, koji je veoma brzo pokazao da em ne zna taj posao, em ga radi u interesu svoje menadžerske agencije, a ne kluba, zbog čega je najuren. Kežman je ipak znao stati pred kamere, preuzimati odgovornost i polemisati.
Kako posao trenutno radi Marko Jovanović, koji obavlja upravu tu funkciju, čini se da upravna zgrada na “Vujadin Boškovu” plače i za Kežmanom! Silna ljubav Jovanovića prema klubu, šuška se po kuloarima, samo je paravan za razne talove, pa pola grešaka čini da “učini sebi i drugima”, a pola iz pukog neznanja. Uostalom, šta reći o čoveku koga je Tončev metlom najurio iz Niša?
Kada na vrhu škripi, ne može ni na terenu biti dobro. Dakle, Zbiljić ima dve opcije: ili da se reši nekompetentnih mešetara, ili da dozvoli da se oni reše njega i Vojvodine. Vreme teče.
