Minorna politička ličnost sklona teorijama zavere i skandaloznim, a neproverenim tvrdnjama, Miroslav Parović, zatalasao je deo javnosti iznoseći laž da sat predsednika Vučića košta pola miliona evra. Iako je brzo demantovan činjenicama, Parović se tu nije zaustavio, već je nastavio da upoređuje vrednost torbica iz predsedničkog kabineta sa vrednošću do sada prodanog parizera.
Iako je sve drugo proizašlo iz njegove tastature ili usta ortodoksna laž, nije međutim netačno da se on izuzetno dobro razume u luksuz, pa na kraju krajeva i u skupocene satove, automobile i torbice koji je uzimao ukućankama (gde nije glasan baš kao na Tviteru), dok je otimao pare iz budžeta grada Novog Sada.
Naime, njegov politički uspon počinje u svojstvu mlade perjanice Dveri, gde nije imao politički, ali jeste kapacitet za marifetluke i razne trgovine – tako je, prema svedočenju više “žutih” funkcionera i gradskim tračevima, nakon sjajnog izbornog rezultata Dveri u Novom Sadu 2012. godine, po primljenom koferu od DS-a razbucao taj pokret, formirajući nešto što se zvalo Treća Srbija. Iako se deklarativno zalagao za svetosavlje i predstavljao kao nacionalna opozicija, mali (ili ne baš tako mali) podstrek žutih ubedio ga je da promeni mišljenje i pokuša da spreči promenu vlasti. Koliki podstrek, ne znamo, ali sigurno je skuplji od Vučićevog sata ili torbice Suzane Vasiljević.
Međutim, ubrzo, kada je video da je vrag odneo šalu, a volja naroda i aktuelni trenutak DS na smetlište istorije, brzo je zaboravio mecene, napravio kopernikanski obrt i postao deo naprednjačke koalicije u Novom Sadu, koristeći vešto poziciju jezička na vagi za ucene i manipulacije.
U svega dve godine, Parović je bio direktan učesnik, nalogodavac ili inicijator niza nezapamćenih mahinacija i skandala koje je teško i nabrojati.
Milioni su na nepostojeće, fantomske i nikad realizovane projekte slila na račun udruženja bliska Trećoj Srbiji, preko člana gradskog veća za kulturu, koji je bio njihov kadar, ali i preko uprave Kulturnog centra grada, koji im je tada pripadao. Još većoj pljački Novosađani su svedočili u Lisju i Informatici, gde su takođe isisivani milionski iznosi, a završavali su u privatnim džepovima funkcionera i ljudi bliskih Trećoj Srbiji, ili onima čije je usluge Treća Srbija na taj način nelegitimno plaćala. Posebno je zanimljiva priča oko fantomskih radnika, čiji je broj bio trocifren, uključujući sestre, žene, prijateljice, kumove, komšije članova stranke poštenog Parovića, koji su dobijali plate sa visokim koeficijentom, a da nikada nisu videli svoje radno mesto.
U međuvremenu, ovaj protivnik nasilja bio je vinovnik ili je aminovao nekoliko zanimljivih slučajeva: gađanje konobara u gradskoj skupštini šoljicom za kafu, razbijanje kuhinje u JKP Informatika od strane njegovih saboraca, pretnje, mobing, pozive na gepekovanja neposlušnih članova, itd…
U samo dva dana boravka u inostranstvu, visoki funkcioneri Treće Srbije su sa službenih telefona potrošili u romingu tri puta više nego što košta Vučićev sat, o čemu su mediji pisali; u samo dva sata posete restoranu koji im je nezvanično pripadao, sa službene kartice su “izvukli” i “provukli” takođe tri puta više nego što košta Vučićev sat, o čemu su mediji takođe pisali.
Poslovično netrpeljiv na korupciju i bahatost, tadašnji gradonačelnik Miloš Vučević je presekao, ne dozvoljavajući da ovakva kriminalna grupacija ima bilo kakve veze sa inače domaćinskim vođenjem grada: Parovića je vest da su dani glumljena Al Kaponea završeni i da se neće tolerisati verovatno dočekala u skupocenom, najnovijem Audiju u kojem se neumorno vozao svakodnevno. Interesantno je da je Audi, verovatno od poštenja na koje se poziva, stekao svega par godina nakon što je na njegovim društvenim mrežama dominirala njegova fotografija iz skromnog sobička studentskog doma, sa probušenim čarapama.
Uvređen time što je neko zaista principijelan i protiv kriminala, Parović se odlučuje da postane veliki opozicionar: godinu ili dve glumi opet nacionalistu, pompezno izlazi na izbore i osvaja manje glasova nego što građana živi u stambenom bloku gde obitava. Svestan da tu nema prođu, počinje da glumi analitičara – Srđan Nogo, sa leptir mašnom, kojim padežom više i vešalima u ruci (ne i u glavi) manje stajl.
Interesantno je da takav postaje instant drag “objektivnom” Danasu koji je godinama unazad tumačio kao ustaški medij, a oni njega kao ekstremistu i lopova – interesantno je da takav postaje instant drag i “nezavisnoj” TV Novoj, na kojoj radi Ana Lalić, koju su on i saborci iz Treće Srbije svojevremeno nazivali ustaškim špijunom, vređali je i pretili.
Očigledno je da su u mržnji svi dobrodošli i da se u bolesnim lažima svi lako nađu, spoje i skoro svetosavski oproste. Očigledno je i da je Parovićev mehanizam zakazao onog dana kada je izdao prvo sebe, pa onda i druge, a da je njegov časovnik stao onoga dana kada mu je objašnjeno da se u Novom Sadu i u Srbiji neće tolerisati kriminal, bahatost i otimačina.
Ko mu danas navija sat i menja baterije, više je nego jasno.
Tomo Lovreković
