Ko je zapravo nasilan u Novom Sadu?

Piše: Tomo Lovreković

U ko zna kom po redu jeftinom pokušaju spinovanja, predstavnici novosadske opozicije ponovo izmišljaju fizičke napade, pokušavajući od toga da naprave aferu i neodrživu tezu da je jedan od najbezbednijih gradova u Srbiji zapravo duboko kriminalizovan.

Provocirajući, konstantno izazivajući sukobe i pokušavajući da eskaliraju tenzije do maksimuma, oni čine sve kako bi mogli da kukumaču iz ugodne pozicije lažne žrtve i zgrnu nešto glasova i privilegija na priči kako kriminalne falange SNS-a ugnjetavaju istinske borce za demokratiju.

Istina je, međutim, potpuno drugačija: šačica eko terorista, džihad aktivista i radikalnih elemenata pod plaštom demokratskih snaga, već mesecima, pa i godinama nisu žrtve, nego protagonisti najeksplicitnijeg i najmonstruoznijeg nasilja prema neistomišljenicima i svima koji im se nađu na putu.

Osmog jula 2020. godine, ove “slobodnomisleće žrtve” načinili su presedan koji je bio nezamisliv i za Hortijevce i ustaše: prvo su demolirali, a onda i zapalili Gradsku kuću u Novom Sadu.

Krajem septembra 2021. godine sin Bore Novakovića, vedete novosadske opozicije i večitog Kalimera, u alkoholisanom stanju krvnički je dvadesetak minuta razbijao prostorije Srpske napredne stranke na Bulevaru oslobođenja, uspevši usput da povredi i samog sebe.

Prostorije SNS-a redovno su u proteklih nekoliko godina na meti ovih vandala, pa su kamenice u izloge i to u pola bela dana postali sastavni deo opozicionog repertoara, a u nekoliko slučajeva su namerno i pred kamerama oskrnavili i cepali državnu zastavu.

Četvrtog decembra 2021. godine, ovi “mirni” aktivisti demolirali su i uz pretnje i pogrdne reči u potpunnosti uništili prostorije Pokreta socijalista.

U martu 2022. godine “novosadski Gandijevci” pokazali su svoj pitomi karakter još jednom, tako što su urbaniste i prisutne građane na sednici napali dimnom bombom, prekidajući na taj način argumentovanu raspravu.

U julu 2022. godine su prilikom usvajanja Generalnog urbanističkog plana uz najgnusnije uvrede i pretnje, pokušali da linčuju odbornike gradske skupštine, u čemu su jedva sprečeni.

U oktobru iste godine, u više navrata su divljački nasrtali na policiju, koja je u skladu sa zakonom obezbeđivala pripremne radove za novi most koji Novi Sad čeka preko sedam decenija, a protiv čega se džihad aktivisti zdušno i svesrdno bore.

U tim danima, fizički su nasrnuli na urednicu Novosadske televizije Emiliju Marić dok je profesionalno izveštavala, a osim što su joj naneli povrede, uspeli su da joj “demokratski” i oštete opremu. Za ovo niko nije odgovarao!

Radi prostora, nabrojali smo samo deo “junačkih podviga u borbi za slobodu” ove navodno ugrožene grupacije – iz navedenog nije teško zaključiti ko je prava žrtva, a ko vinovnik nasilja.

Osim ako “aktivisti” pod ugroženošću ne smatraju to što im lokalne vlasti ne privode troje do četvoro neistomišljenika na fizičko preispitivanje svakog dana?

Tomo Lovreković