Piše: Tomo Lovreković
Ne sme da raspiše; nećemo da raspiše; hoćemo da raspiše; mora da raspiše; mora da raspiše kad mi kažemo; nismo tada rekli; dobro, rekli smo, ali…
Ovako, hronološki izgleda pristup opozicije na temu vanrednih izbora, a niz radikalno drugačijih stavova i javnih istupa dogodio se u svega nekoliko nedelja – sada, kada, ako ih je neko konačno razumeo, dobili šta su tražili, kad su tražili i kako su tražili (iako im vreme nije), opet imaju određene zamerke.
Tako je pajac na čelu odavno blagopočivšeg DS-a, Zoran Lutovac, isturen da kaže kako će građane pozvati na ulice, umesto na birališta, ako uslovi ne budu kakvi žele – poručujući tako u ime šefova da se posle bleferskog pristupa i samoobmane u opoziciji pojavio očekivani strah, pa se priprema neodrživ alibi.
U ovoj situaciji, jahači žute apokalipse u novom ruhu, podsećajući na navalentnog udvarača koji neumereno i neukusno spopada privlačnu ženu, a kada im se ipak posreći da završe u postelji, onda se sete da su zapravo – impotentni.
Politička impotencija, dakako, i jeste zajednički imenitelj svih onih koji su sami sebe ubedili da su izveli milion ljudi na ulicu i da imaju dvotrećinsku podršku i da će Vučić, eto pasti, samo što nije, tek dok poduva malo jači povetarac.
Ono što opozicionoj tragediji, međutim, daje komičan ton jeste da su uslovi sa kojima se suočavaju nikada povoljniji i bolji od višestranačja u Srbiji do danas – baš da bi mogli da se ogrebu za skupštinsku dnevnicu, cenzus je skinut na minimalnih 3 posto. Šlihtajući se strancima kojima ne odgovora neutralna Srbija, dobili su i njihovu ogromnu naklonost. Iza njih su tajkuni i milijarderi i ogromna kablovska mreža sa prva dva kanala koja služe isključivo za njihovu propagandu. Uz sebe imaju moćne insajdere i bivše saradnike vlasti sa dobrim pozicijma u celosti, poput Zorane Mihajlović i Radeta Baste, ili delimično, kao što je to Nebojša Stefanović.
Konačno, Vučić se suočava sa ogromnim spoljnopolitičkim pritiscima, delikatnim momentom oko Kosova i nizom državničkih izazova gde državu pokušava da iz nepovoljnog postavi u povoljan položaj. Mimo toga, muči ga apatija dela funkcionera iz sopstvenih redova ili u najmanju ruku njihov nemar, dok opozicija konačno ima šansu da formira nešto po ugledu na DOS i da u dve kolone, levoj i desnoj, neprincipijelno vezanoj, jurne makar na Beograd.
Uz sve te prednosti – njih je već strah. I to ogroman. Jer, uprkos svemu tome, sluti na još jedan fijasko i još jedno rušenje vlažnih im snova. Ono što imaju da ponude, makar tako sada deluje, staje u lične sujete, ličnu ambiciju i jedini zajednički imenitelj: mržnju, ogromnu, ali bez plana, ideje i pokrića. I baš zato trenutno i Beograd sa bledim Šapićem deluje kao neostvariv cilj.
I otud strah, otud već alibi izjave. Jer, džabe upražnjeno mesto u postelji, kada se ne diže.
