Ekskluzivno: Akademik Dejan Medaković
ZaŠto Ljiljana Smajlović, glavni urednik „Politike“ nije objavila moje reagovanje na predlog nekih NVO da se iz istorije izbaci Jasenovac, a ubaci Srebrenica?
# Do danas, tj. 10. juna, gospođa Smajlović mi nije odgovorila, smatrajući da je takav ružan postupak sa jednim starim saradnikom dozvoljen glavnom uredniku. Verovatno je po njenom mišljenju ovakav postupak smišljen u skladu sa tzv. „novinarskom etikom“ koja u nekim „demokratskim zemljama“ može grubo nazvati i pleonazmom za reč „cenzura“
# Lično mi je jedino želja da tvrdim da novinarsko ime gospođe Ljiljane Smajlović neće biti uneto i upisano na slavnim stranicama srpskog novinarstva. Ubeđen sam da će obogatiti žalosne sadržaje moralnog posrnuća i zbrkanog pojma o slobodi štampe
# Gospođi, uredniku „Politike“, preporučujem, kao danas, verovatno, najstariji živi saradnik „Politike“, da pod hitno upiše redovne časove na kursu predsednika Društva za negovanje lepog ponašanja gospođe Dušanke Bojičić. Verujem da }e uspeti da popravi novinarski imidž gospođe Ljiljane Smajlović. Pravila ovog kursa, ubeđen sam, ista su u Sarajevu, kao i u Beogradu.
O nametanju Srbima i srpskom narodu zločina u Srebrnici – i da su Srbi jedini genocidni narod u istopriji sveta (o čemu nedavno u Skupštini UN je manjinom glasova “ZA” tzv. Rezolucija (na predlog, gle čuda, genocidne Nemačke i Ruande, čitaj Engleske) usvojena, a većina sveta je zapravo bila uzdržana i protiv?!”) pisalo se mnogo…
Istina, i u Srbiji bilo je dosta Srba, onih koji za sebe misle da su genocidni, koji su danima po “slobodnim medijima” (“Danas, Nova S, N1…) tvrdili i tvrde da je manjina zapravo većina i da je to – demokratski… A nije, i ne može biti nikada…
Dugo sam razmišljao o tome i setih se jednog teksta našeg korifeja i velikana, nažalost, sad počivšeg akademika SANU Dejana Medaković koji je 12. juna 2007. godine u Svedoku, br. 568, str. 9 objavio autorski tekst: Ko uvodi cenzuru u list Politika – zapravo gde je isprozivao tadašnjeg glavnog urednika Ljiljanu Smajlović (danas kolumnicu “Nedeljnika” i velikog borca i objašnjivača trenutne politike koju oličava Aleksandar Vučić” – koja, tada (2007.) nije udostojila velikana srpske poliotičke misli Dejana Medaković ni objašnjenja – ni odgovora – zašto nije pustila autorski tekst akademika Medakovića – na temu koju je Politika tada promovisala na svojim stranicama – “da u srpskim udžbenicima ne bude mesto za Genocid u Jasenovcu i da se umesto Jasenovca u udžbenike ubaci Srebrenica?!”
Vladan Dinić, tada glavni i odgovorni urednik nedeljnika Svedok“
Glavnom i odgovornom uredniku nedeljnika „SVEDOK“
Beograd, 10. juna 2007. godine
Poštovani gospodine Diniću,
Želim da Vas obavestim kako je došlo do ove naše saradnje.
Povodom nekih tekstova u listu „Politika“, od 13. maja, u broju 33587, koji se odnose na diskusije o udžbenicima istorije, objavljena su i mišljenja nekih nevladinih organizacija koje se odnose na izbacivanje logora Jasenovac, a unošenje Srebrnice, kao mesta u kojem je ubijeno osam hiljada muslimana. Takav predlog smatrao sam kao dovoljan razlog da se direktno obratim glavnom i odgovornom uredniku „Politike“, gospođi Ljiljani Smajlović, poslavši joj moj članak, kao odgovor na ovaj javno iznesen poredlog potekao iz nekih, nažalost neidintifikovanih NVO.
Smatrao sam da celo pitanje oko udžbenika istorije zaslužuje ozbiljnije razmatranje. S pravom sam očekivao od lista u kojem sarađujem još od 1961. godine da će bez posebnog oklevanja prihvatiti moj ponuđeni tekst. Smatrao sam da problem ima šire, čak izuzetno značajno i suštinsko društveno pitanje. Elektronskom poštom pismo je poslato 18. maja 2007. godine, lično gospođi Smajlović, a ja sam s pravom očekivao njen odgovor.
Do danas, tj. 10. juna, gospođa Smajlović mi nije odgovorila, smatrajući da je takav ružan postupak sa jednim starim saradnikom dozvoljen glavnom uredniku. Verovatno je po njenom mišljenju ovakav postupak smišljen u skladu sa tzv. „novinarskom etikom“ koja u nekim „demokratskim zemljama“ može grubo nazvati i pleonazmom za reč „cenzura“.
Po mom mišljenju, reč je o krajnje prevazi|enom pojmu zaostalom u nekim glavama još iz idiličnih vremena, bilo kakvog jednoumlja koje ugrožava razvoj slobodne misli.
Ne dobivši dugo, to jest do danas, nikakav odgovor, obratio sam se telefonski, kancelariji gospođe Smajlovi} gde mi je ljubazna sekretarica rekla da }e o svemu izvestiti trenutno odsutnog glavnog urednika i preneti mu moju poruku. Vreme je dalje proticalo, bez ikakvog glasa, i ja sam 10. juna zaključio da je tekst odbačen od nekih neutvrđenih, a svemoćnih cenzora, koji se u „Politici“ živo zalažu za dalji napredak kuće „Politika“. Posle prihvatanja ovakvog stanja i novog stila ponašanja u ovom našem drevnom listu, mogu jedino da zaključim da je novi vlasnički odnos unapređen u listu „Politika“ jedino prihvatanjem tehničke lepote lista, dok je sadržajno pooštrio spasonosnu ulogu svojih novih cenzora, i tako doprineo na svoj način slobodi štampe i poštovanju često zanemarenog prava čitalaca da znaju sve o svome pravu da budu svestrano informisani.
Lično mi je jedino želja da tvrdim da novinarsko ime gospođe Ljiljane Smajlović neće biti uneto i upisano na slavnim stranicama srpskog novinarstva.
Ubeđen sam da će obogatiti žalosne sadržaje moralnog posrnuća i zbrkanog pojma o slobodi š{tampe.
Gospođi, uredniku „Politike“, preporučujem, kao danas, verovatno, najstariji živi saradnik „Politike“, da pod hitno upiše redovne časove na kursu predsednika Društva za negovanje lepog ponašanja gospođe Dušanke Bojičić. Verujem da }e uspeti da popravi novinarski imidž gospođe Ljiljane Smajlović.
Pravila ovog kursa, ubeđen sam, ista su u Sarajevu, kao i u Beogradu.
S poštovanjem Dejan Medaković,
Beograd, 10.jul 2007.godine
PISMO gospođi Ljiljani Smajlović
Poštovana gospođo,
Pišem Vam povodom napisa „istorija u udžbenicima“ koji je Vaš list objavio kao temu nedelje, 13. maja u broju 33587. Ne sumnjajući u Vašu dobronamernost da se hrabro upustite u ovaj osetljiv i veoma složen posao, želim da Vam dostavim nekoliko mojih napomena.
Nadam se da ćemo se brzo složiti da je duga i zamršena istorija raznih falsifikata iz istorije kao nauke, koji su u nekom vremenu nastajali iz raznih, često i najdobronamernijih razloga. Bez obzira na te razlike, ti falsifikati su u daljem, a nezaustavljivom toku istorije, odigrali svoju negativnu ulogu. Nažalost brojne generacije stekle su mnoge iskrivljene istorijske pojmove i sliku o sopstvenom narodu, koje su najneposredniji način ušle u život jednog naroda oblikujući i njegovu društvenu svest. Dugi život istorijskih falsifikata neminovno je zahvatio „provetravanje istorije“ čije strašne posledice guranja istine pod tepih, zamrsile su svaki izlazak iz dubljih nacionalnih kriza koje su neminovno usledile.
Osećajući širi međunarodni značaj ovog pitanja davno sam na jednom internacionalnom sastanku predložio da se pod nadzorom i odgovornošću jedne zajedničke redakcije pristupi pitanju istorije svih naših susednih naroda koje bi posebno istakle sve naše međusobne veze i sve ono što ove narode spaja u plemenitom delu svoje prošlosti.
Drugom prilikom, kao predstavnik bivše zajedničke države, predlagao sam, u Budimpešti, da se sastanu mađarsko – srpski istoričari sa zadatkom da jedni drugima iznesu naučne dokaze i razloge naših suprotnih stavova, na primer o mađaraskoj revoluciji 1848. Moj glavni razlog na takav predlog bio je da je dužnost novih generacija da se suoče čak i sa najnegativnijim razlozima i uzrocima naših sukoba u prošlosti, nasleđenim ko zna na koji način i čije političke potrebe.
Kratko rečeno, želeo sam da svi na jednak istinoljubivi način prihvatamo borbu za „provetravanje istorije“.
Ne treba posebno dokazivati kako su raspadi zajedničlke države izvršeni u periodu 1941.-45, a posle, čak i u nedavnoj prošlosti stvorili i stvarali nove probleme vezane i za, nažalost, strašne zločine koji su se tada desili.
Dovoljno je podsetiti na genocid koji je ustaška vlast izvršila nad Srbima, Jevrejima i Romima koji su već 1941. stavljeni van zakona.
A šta reći o stavu nekih današnjih ljudi koji su se usudili da predlože da se slučaj Jasnovac izbriše iz školskog udžbenika za istoriju, „a dominatno mesto“ ima Srebrenica?
Ti isti ljudi traže „da se navede podatak da je 1995. u Srebrenici ubijeno 8.000 zarobljenih Muslimana“. Tako su nas ovi novi samozvani statističari stavili pred svršen čin ne obazirući se na istinu koju uporno žele da zataje. Uključeni su oni u strašni postupak prebrojavanja mrtvih, u slučaju Jasenovac želja je da se umanji broj žrtava, a u Srebrnici da se po svaku cenu uveća.
Čak i najviši predstavnici državne i crkvene vlasti u Hrvatskoj pristali su da saopšte svoje brojke odbacujući osnovno hrišćansko načelo da se zločin ne broji veličinom, već je dovoljna jedna jedina nevina žrtva da se čovečanstvo odmah uznemiri i nađe pred neminovnim, a svakako i neizbežnim ispitom sopstvene savesti.
Pitam se da li bi te naše domaće sudije predložile mučeničkom jevrejskom narodu da iz svog pamćenja izbriše zločine holokausta?
Da li bi Španci morali da zaborave Gerniku?
Poljaci Katinsku šumu?
Da li zauvek treba zaboraviti stradanja jermenskog i kurdskog naroda?
Da li }e Savet Evrope smeti da prećuti nemačke logore smrti, ili boljševičke gulage iz vremena Lenjina i Staljina?
Najzad, ko je ovlašćen da iz pamćenja izbriše mučeničke živote Roma u celoj Evropi?
Niko nema prava da se poigrava sa žrtvama i svim stradalnicima jedinstvene Evrope, sa svima onima koje je pogubila gruba sila i besomučna ideologija mržnje.
Ja se nikada ne bih založio da istorijsku nauku bilo ko odvede u kozmetičke salone bilo kojeg potretka. Velika stradanja Evrope uvek su pratila i sve one koji su ginuli za slobodu ljudskoga duha kao najveći ideal našega roda.
Pale žrtve, bez obzira na broj, pripadaju tom velikom jedinstvu i ne postoje vladine, ni nevladine organizacije koje uzurpiraju hrabrost da svet nateraju da pogasi svoje svetionike.
Ako sve ove žrtve nisu kadre da nas oplemene i dalje od mržnje odvuku sve njene zastupnike i korisnike raznih političkih prinuda, opravdano se pitam – kuda ide Evropa, a sa njom i ostali svet?
Kako ćemo u budućnosti opstati pod tiranijom laži, sa posunovraćenim i poraženim etičkim zahtevima hrišćanske civilizaciuje koja ih je ozakonila, koji su temelj naše zajedničke evropske civilizacije?
Hvala Vam lepo,
Beograd, 18. 5. 2007.
Drugo pismo
Želim da sa nekoliko reči propratim pismo koje sam vam upuutio 18 maja. Pisao sam vama kao glavnom i odgovornom uredniku, izbegavajući redovnu proceduru, koja bi me uputila na neke Vaše mla|e službenike. Mislio sam da kao najstariji živi saradnik „Politike“ od 1961. zaslužujem da me niko ne ubraja u neke početnike koji u strahu očekuju da čuju nešto o sudbini svoga rukopisa.
Ceneći vas kao iskusnog novinara nadam se da ćete sa razumevanjem oceniti ovo moje pismo. Razume se ne bih želeo da me pogrešno razumete, jer ja ne tražim bilo kakvu protekciju, već jedino iskazujem želju da o sudbini moga teksta ne odliučuju početnici u novinarskom poslu.
Izvolte primiti moje srdačne pozdrave i želje za dalji napredak „Politike“
Dejan Medaković
Medaković, Svedok 568, 12.jun 2007, str.9
