Narodno pozorište u Nišu je za 18. maj najavilo premijeru predstave „Vrana u paunovom perju“, dramatizacije istoimenog romana pisca Vladimira Vučkovića. U najavi je rečeno da roman u svojoj osnovi ima ljubavnu priču srpskog kralja Milana Obrenovića koja se dešava u vreme krupnih političkih događaja u Srbiji i Evropi…

U pokušaju da nađemo odgovore na pitanja vezana za jedan deo srpske istorije koji je ostao u dobroj meri neistražen i pod velom misterije razgovarali smo sa autorom romana, piscem Vladimirom Vučkovićem, stručnjakom za bezbednost i vanrednim profesorom na Akademiji za nacionalnu bezbednost u Beogradu, što ovoj priči, a i knjizi, daje još jednu dimenziju.

Počeli smo razgovor tako što smo od Vučkovića tražili da nam opiše istorijske okolnosti u kojima se odvija radnja njegove knjige…

-Roman “Vrana u paunovom perju je napisan po istinitom događaju iz tek oslobođenog Niša od Turaka (1878), kada se knez (kralj od 1882) Milan Obrenović zaljubio u jednu lepu i mladu Nišlijku. Ljubav kneza i obične građanke uvek privlači pažnju čitalaca, pa je roman odlično prihvaćen i na kraju dramatizovan od strane mladog i perspektivnog Marka Torlakovića koji je i režirao predstavu. Kralj Milan Obrenović je ovu ženu iz Niša istinski voleo do kraja života. Kada su ga u Beču, neposredno pred smrt, novinari pitali da li je nekada u životu bio iskreno zaljubljen odgovorio je da i dalje voli samo jednu malu iz Niša. „Spoj divljine i aristokratske lepote“, kako je tada opisao.

On možda nije znao, ali je duboko osećao da ljubav jedino menja čoveka, ali istinska i prava ljubav, koja tera svakog, od običnog građanina, pa do kralja, da nauči da voli i slavi život. Ljubav se dešava, sazreva u tišini kao jako osećanje i ne treba je objašnjavati niti joj tražiti razlog. To su najtajniji predeli srca, koji se u romanu najviše prepoznaju kod prelepe Nišlijke Lene.

Ko je bio Milan Obrenović i po čemu zaslužuje da ga pamtimo?

-Milan Obrenović je možda srpski vladar koji je posle smrti najviše napadan od svojih političkih protivnika – Karađorđevića, Pašićevih radikala i komunista. Takve propagandne laži su i prihvaćene od većeg dela srpskog naroda, dok je malo poznato da je Milan Obrenović stvorio nezavisnu srpsku državu (1878), reformisao i stvorio ozbiljnu vojsku koja je odnela čuvene pobede u Balkanskim i Prvom svetskom ratu, osnovao bankarski sistem, otvorio pitanje Stare Srbije i najbolje ga razumeo…

STVORIO NEZAVISNU SRBIJU: Portret kralja Milana Obrenovića u Niškom muzeju

Sve ovo i još mnogo toga je zaboravljeno, ali je upamćen kao kockar, ženskaroš, pijandura, rasipnik, što uopšte nije bilo tačno. Jedna od najvećih njegovih zasluga je što je Niš sačuvao od ideje Velike Bugarske koju su osmislili i na Berlinskom kongresu pokušali da realizuju Rusi. Postoji i scena u predstavi kada Milan Obrenović stoji sa ruskim carskim izaslanikom ispred Ćele Kule i kaže da će Niš pripasti Bugarima kada njegovu (Milanovu) glavu stave iznad Sinđelićeve. Srbija je tek dobitkom Niša postala ozbiljna balkanska država u geopolitičkom smislu. Do tada je postojala samo kao vazalna kneževina od Aleksinca do Beograda bez ikakvog strateškog značaja (osim Beograda).

Da li je roman u većoj meri fikcija ili je zasnovan na proučavanju istorijske građe?

-Roman je kombinacija književne fikcije i realne istorijske građe. Ozbiljno pitanje za pisca je koliko je važna slojevitost prošlosti za razumevanje sadašnjosti i da li samo teška vremena stvaraju heroje, odnosno, kako postati nova verzija sebe? Jedini odgovor koji se nameće je da čovek postaje upotrebljiv za književnost tek kada sebi postavlja moralne dileme.

Za ljubav kralja Milana i lepe Nišlijke nema dokaza, ali je ta priča ostala sačuvana u starom Nišu do današnjih dana i to među poslednjim ostacima građanskog Niša. Taj građanski duh koji je jedva nekako uspeo da se povrati i osamostali posle teške ratne katastrofe 1918. godine, nestao je 1944. godine, potpuno ugušen u novoj, revolucionarnoj komunističkoj pravdi. Ta lepa ljubavna priča stidljivo se pominje i u štampi, ali je posle smrti kralja Milana sve uništeno u nastojanju da se poništi sveukupno njegovo delo, ali i ideja Obrenovića među Srbima.

ZABORAVLJENI I OKLEVETANI VLADAR: Spomenik kralju Milanu u Nišu

U Nišu je ostao jedan spomenik kralju Milanu Obrenoviću i to u Niškoj tvrđavi koji svedoči o tome da se i sudbina poigrala sa ovim vladarem posle njegove smrti. Spomenik je falusoidnog oblika (trebalo bi da simbolizuje metak), pa se zbog toga izrodila jedna legenda u starom Nišu koju sam zapisao u romanu. Devojke koje hoće da se zaljube treba samo da dodirnu spomenik, a one koje hoće da se udaju treba da ga zagrle. Samo ne smeju da smetnu s uma da iznad njihovih glava stalno lete jata vrana (hvala Bogu na Niškoj tvrđavi ih ima koliko hoćete).

Srbija u vreme radnje Vašeg romana prolazi kroz velike promene, oslobođenje od Turaka, mirovni sporazumi… O tom delu istorije najšira javnost ne zna mnogo… A šta je ono što bi trebalo da zna?

-To je deo istorije koji nije nepoznat, ali je kod nas dosta zapostavljen. Ideja Velike Bugarske osmišljena je od strane ruske diplomatije, posebno grofa Ignjatijeva, kasnijeg tvorca i antijevrejskih zakona u Carevini Rusiji. Ideja Velike Bugarske se pojavila posle Pariskog mira 1856. godine, kada su Rusi izgubili pravo protektorata nad hrišćanima u Osmanskom carstvu (jedna od posledica poraza u Krimskom ratu 1853).

Najpre je od strane Rusije osnovana Bugarska egzarhijska crkva (1870) koja je obuhvatala veliki deo eparhija nekadašnje Pećke patrijaršije, da bi kasnije, posle Rusko-turskog rata 1878. godine, pokušano sa realizacijom ideje kroz Sanstefanski mir i Berlinski kongres (1878) i to stvaranjem Velike Bugarske kao ruske gubernije na Balkanu. Na takav način je prosto poništena ideja Stare Srbije koja je jedino realna na Balkanu, a odnosi se na prirodni put Srbije ka jugu – Solunu, Egejskom moru i Mediteranu za koju se zalagao kralj Milan Obrenović. Njegova politička ideja nije ni razmtrana u politikološkoj nauci Srbije.

OSLOBOĐENJE NIŠA OD TURAKA: Srpska vojska 1878. u uniformama koje je obezbedio kralj Milan

Kako se oseća pisac kada se na scenu postavlja komad koji se radi po njegovom delu i koliko lično učestvujete u radu na predstavi?

-Stvarno je predivan osećaj kada se vidi roman na sceni, na daskama Niškog narodnog pozorišta koje sa ovim delom nastavlja da neguje identitetsku kulturu koju polako zaboravljamo u ovom modernom vremenu.

Kultura sećanja je ono što nedostaje, ali mlađe generacije su i te kako pozitivno nacionalne i zbog toga ima nade za budućnost. To pokazuje i ekipa mladih glumaca Narodnog pozorišta Niš na čelu sa takođe mladim rediteljem Markom Torlakovićem. Ta energija mladosti je prepoznatljiva na sceni i daje predstavi poseban ton pripadnosti jednom slavnom vremenu kada je ovaj narod dobijao status koji mu je i pripadao u Evropi, a bio mu oduzet okupacijom islamskih plemena u 14. veku.

Ovo nije Vaše prvo objavljeno delo, pisali ste romane, pripovetke… Kada ste počeli da pišete, otkud taj poriv i koje Vas teme kao pisca najviše zanimaju?

Ovih dana je u izdanju Prometeja iz Novog Sada objavljen moj novi roman „Kraj vremena“, takođe istorijski, ali sa jakim elementima špijunskog trilera i strasne ljubavi bez koje ne može ništa da se uradi na Jugu Srbije (Južna Stara Srbija). U pisanju pokušavam da nastavim tradiciju zaboravljenih pisaca Stare Srbije iz 19. veka, a oživim one koji su nepravedno zapostavljeni (Ivan Ivanović, Raka Drainac, Branko Miljković). Bora Stanković je naš najveći romanopisac, uzor Andriću, ali je opet nekako skrajnut, njegove ideje nisu dovoljno istražene u srpskoj književnosti. Kralj Aleksandar Karađorđević ga je proganjao posle Prvog svetskog rata, vodio se namešteni postupak protiv njega od strane lažne Koštane.

A ko je među Srbima uopšte čuo za Anđelka Krstića iz Struge, Zaharija Popovića iz Gnjilana, Manojla Đorđevića Prizrenca, Nikodima Savića iz Peći? Grigorije Božović je 1944. godine ubijen od strane komunista i njegova dela su zabranjena i tek su rehabilitovana početkom 20. veka. Stevan Sremac je bio poznati Obrenovićevac, ali je na vreme pobegao iz Niša i sklonio se u Beograd, a od Jovana Skerlića je doživeo slične stvari kao pomenuti pisci Stare Srbije. Sremac je veliki pisac, ali je u Nišu karikirao identitet grada. Nisu kulturni, nacionalni i duhovni identitet grada Kalča lovdžija, Smuk i Kurjak iz Ivkove slave, Stavrija Prizetko i slični likovi, već su to Nikola Kole Rašić, Tasko Uzunović, Todor Stanković Stambolija, Milan Novičić, prota Petar Ikonomović, mitropolit Viktor….To su ljudi koji su zajedno sa kraljem Milanom Obrenovićem uspeli da Niš od orijentalne palanke preobraze u moderan evropski grad.

Poznavali ste velikog, a pomalo zaboravljenog srpskog pisca Radovana Belog Markovića. Šta pamtite o njemu i šta ste naučili od njega?

-Radovana Belog Markovića sam upoznao kasno i to mi je najveća žalost. Bio je redak među srpskim piscima koji je uvažavao i poštovao Južnu Staru Srbiju, cenio kulturu i identitetsku književnu baštinu ovoga kraja. Posredno nas je upoznao Dejan Stojiljković iz Niša, jedan od najpoznatijih mlađih srpskih pisaca, kada mi je za „Zaplanjske priče“ u jednom niškom bircuzu napisao recenziju: „Ono što je Kolubara za Radovana Belog Markovića, država Mejn za Stivena Kinga, to je Zaplanje za Vladimira Vučkovića“.

U DRUŠTVU VELIKANA: Vladimir Vučković (desno) sa Radovanom Belim Markovićem

Na takav način je Deksa Stojiljković nesvesno započeo moje intenzivno druženje sa velikanom srpske književnosti, Radovanom Belim Markovićem. Posećivao sam ga u Lajkovcu, ispijali smo Valjevsko pivo, dolazio je u Niš na Miljkovićeve svečanosti i družili smo se, razgovarali o zaboravljenim piscima Stare Srbije. Ne treba nikako zaboraviti da je baš taj prostor, Stara Srbija, u stvari, duša srpstva, iako se ono povuklo na sever, u krajeve iz kojih je još Stevan Nemanja pokušavao da izađe, oslobađajući Niš i ostale delove u kojima je tada živelo srpskoslovensko stanovništvo, kaže na kraju razgovora Vladimir Vučković.

Razgovarao: Antonije Kovačević Foto: Privatna arhiva